Srbija razara pokušaj jedinstva zapadnog Balkana

(The Economist online, 21.3.2010)

Zamak Brdo usred Slovenije bio je domaćin brojnim događajima u nedavnoj istoriji Balkana. Jugoslovenski vođa, maršal Tito tu je doživeo moždani udar, nakon čega je umro. U aprilu 1991. vođe šest jugoslovenskih republika su se u tom zamku susrele u uzaludnom pokušaju da izbegnu sunovrat svoje uklete države. Tokom ovog vikenda tu su se susreli njihovi naslednici, uz premijere Kosova i Albanije, kako bi pokazali svetu, bolje rečeno Evropskoj uniji, koliko su posvećeni dobrosusedskim odnosima.

Taj radosni događaj trebalo je da prisustvom blagoslove Herman van Rompej, novi predsednik Evropskog saveta, i Migel Angel Moratinos, ministar spoljnih poslova Španije, koja je sada predsedavajuća EU. Ali sastanak je „torpedovala“ odluka predsednika Srbije Borisa Tadića da ga bojkotuje zbog učešća Kosova. Na licima učesnika ovog skupa nije se mogao prikriti neuspeh.

Tadić ostaje kod kuće.

Samit je bio rezultat otopljavanja odnosa Slovenije i Hrvatske. Pošto su najveći deo prošle godine provele „džapajući“ se oko pomorske granice, one su se u novembru saglasile da to pitanje povere arbitraži. Kako danas kaže Danilo Turk, predsednik Slovenije, „došlo je skoro do erupcije sreće između Hrvatske i Slovenije“. A ima li boljeg načina da se proslavi ta ljubav nego da dve zemlje pozovu lidere svih ostalih jugoslovenskih država i Albanije da se javno zareknu da će raditi u pravcu svoje budućnosti u EU?

Kosovo je, kao što je to često slučaj, bilo nezgodna tačka. Još od februara 2008. godine, kada je ta pokrajina, koju Srbija smatra za svoje istorijsko srce, proglasila nezavisnost, Srbija se bori da ta nezavisnost ne postane i diplomatska činjenica. Uz pomoć moćnih zemalja kao što su Rusija, Kina, a unutar EU Španija, Srbija drži Kosovo izvan UN i mnogih drugih međunarodnih organizacija. Ona je, takođe, slučaj proglašenja kosovske nezavisnosti iznela pred Međunarodni sud pravde u Hagu; odluka se očekuje tokom ove godine.

Srbija i Kosovo su ipak, ako zanemarimo poneki izliv besa, zauzele relativno zrelo držanje u odnosu na uzajamna sastajanja. Jedna od uspešnih formula je da delegati ne koriste nacionalne oznake, što im omogućava da zajedno sede u prostoriji. Promatrači Balkana su se nadali da će sličan pragmatizam prevladati i na Brdu.

Ali, problem je bio visok profil samita. Brdo je Borisa Tadića stavilo pred neprijatan i sumoran izbor. Da je učestvovao, u Srbiji bi ga videli kako za malim stolom sedi zajedno sa Hašimom Tačijem, premijerom Kosova, uz implikaciju da njih dvojica razgovaraju na ravnoj nozi. S druge strane, neučestvovanje bi samo pojačalo međunarodno gledanje na Srbiju kao na tvrdoglavog regionalnog siledžiju koji odbija da prihvati realnost nezavisnosti Kosova. Na kraju, Tadić je odlučio da potrebe domaće politike stoje iznad državništva, pa je ostao kod kuće. Na to su se i Van Rompej i Moratinos povukli, čime je samit potkopan.

Razarajući samit na Brdu, Tadić je dobio bitku, ali on ne može pobediti u tom ratu. Pateći zbog poniženja, Vlada Slovenije bi mogla da se osveti usporavanjem procesa evropskih integracija Srbije. Kasnije ove godine, planira se veliki samit EU–Balkan u Sarajevu, pa EU povećava pritiske na države tog regiona da poboljšaju uzajamne odnose. Ako Srbija opet izostane, posledice mogu biti nesagledive. Mnogi uticajni EU glasovi, uključujući i nemačke vladajuće hrišćanske demokrate, ionako žele dugu pauzu posle prijema Islanda i Hrvatske u EU. Neće im biti nimalo krivo ako Tadić bude davao prednost Kosovu nad Evropom. Ako do toga dođe, Srbija – koja je Kosovo davno izgubila – može izgubiti i EU.

(Prevod sa engleskog Vasilije Kleftakis)