Stari ram za sliku Milana Nedića

(Još jednom povodom teksta Petra Ignje “Slika Milana Nedića”, NIN, 23. 10. 2008) 

Sa pokretanjem zahteva za rehabilitaciju Milana Nedića uzburkali su se mnogi duhovi, među njima i čuvara etabliranih istina pređe bivše "državne" istoriografije. Jedan takav primer je i predmetni članak, sa prepoznatljivim starovremenskim načinom izlaganja i argumentacije, danas neodrživim. Idemo redom, složeno u odeljke.

1. "(…) nema pouzdanih dokaza da je Nedić bio predsednik vlade (…)", navodi Petar Ignja. A nastavlja, nešto kasnije: "(…) zovu (ga) srpskom majkom, jer je, pristajući da bude predsednik Vlade nacionalnog spasa (ispravno: narodnog spasa – J. N.) u okupiranoj Srbiji(…)".

Znači, ipak je bio predsednik vlade i to nije potrebno dokazivati. Sporno može da bude samo priznavanje ili nepriznavanje legaliteta, zavisno od ugla posmatranja.

2. Poređenja sa Petenom i Kvislingom ne mogu se prihvatiti bez rezervi. Peten je bio "guverner" republike u funkciji šefa "Francuske države" (Etat français), proklamovane na Narodnoj skupštini u Višiju, 10. jula 1940 (prema ustavnim promenama od 17. jula 1940, sa 569 prema 80 glasova). Bio je i predsednik Ministarskog saveta do 1942. godine, kada ga je nasledio Pjer Laval1.2 "Višijevska Francuska" obuhvatala je približno 40 odsto državne teritorije.

Peten je Francusku proglasio neutralnom (odbio je vojno učešće Francuske na strani Hitlera; bilo je, međutim, Francuza dobrovoljaca u SS jedinicama), ali je smatrao korisnom saradnju sa Nemačkom u interesu stanovništva (snabdevanje, sudbina 2 miliona zarobljenika, itd.). Isticao je nove vrednosne parole "Rad, familija, otadžbina". Nakon rata je osuđen na smrt, potom pomilovan (De Gol) i deportovan na jedno priobalno ostrvo u Atlantiku. Kvisling je bio fašista; osnovao je fašističku partiju "Nacionalno jedinstvo" još maja 1933. Pri nemačkom napadu na Norvešku 9. maja 1940. objavio je, u radio-vestima, državni udar. Streljan je 24. oktobra 1945.3

3. Odbrana Ivice Dačića izjavom "zabrinutom narodu" (!?) kako da se bori protiv fašizma (eto, nemoćan je) "kad u jednoj sobi Vlade Srbije, pored svih njenih predsednika vlade u istoriji, visi i slika Milana Nedića". Visprenost ove poslanice bila bi opravdana da je Milan Nedić bio fašista. A on to nije bio (kao, uostalom, ni Peten). Bio je (i ostao) fašista samo za komuniste, odatle i za Dačića.

4. Milana Nedića ne zovu srpskom majkom "posle više od pola veka", tako su ga zvali i pre više od pola veka, ali takvu literaturu Petar Ignja očigledno nije čitao.

5. Ako je Nedić "pristao da bude predsednik Vlade nacionalnog spasa", onda formulacija da ga je "na to mesto postavio Hajnrih Dankleman" ne odgovara. Ovaj je mogao to samo da prihvati/odobri (naravno, uz saglasnost Hitlera), jer Nedić je pristao da bude predsednik na nagovor srpskih krugova, što je odgovaralo i Nemcima (potreba za jednom vladom, nakon komesarske uprave koja je bila u raspadanju).

6. "Istina je da je gotovo šest stotina hiljada ljudi prešlo u Srbiju, strahujući od ustaškog terora i da je Milan Nedić ovim ljudima pomogao", ističe novinar. Ovde je malo toga istina: izbeglica (najvećim delom proteranih) bilo je i iz Mađarske, Bugarske, Crne Gore i Albanije (sve okupirane teritorije), pa i iz Slovenije (blizu 9.000), a ne samo iz ustaške Hrvatske (i to 600.000!). Ukupan broj izbeglica od 600.000 sa svih strana pod znakom je pitanja: to je gornja granica raznih procena, a ne istina.

7. Istina je da je izbeglicama pomogao Milan Nedić, tačnije "Nedićeva Srbija". To Petar Ignja nastoji da omalovaži, tvrdnjom da je Nedić bio prinuđen da ih primi pošto nije bio u stanju da ih odbije: nije, eto, za to imao dovoljno čaklji na obalama Drine da kači izbeglice i da ih vraća Paveliću. Zaključak po Ignji: da je mogao, Nedić izbeglice ne bi prihvatio. To je "veliko otkrovenje" ovog novinara – to još niko nigde nije napisao.

8. Kada se jednom zatrčao, Petar Ignja nije mogao da se zaustavi: "Sve te jadne izbeglice našle su utočište u srpskim porodicama, koje su ih prihvatile i sa njima četiri godine delile dobro i zlo. Hleb i so." I uz to tvrdnja da Nedićeva vlada nije imala "neki fond namenjen izbeglicama".

Jula 1941. formiran je Komesarijat za izbeglice i preseljenike, sigurno ne samo na papiru već i da nešto radi. U knjizi Branka Petranovića o tome ima detaljnijih podataka4. Tu se nalazi i raspored izbeglica po okruzima (14 okruga i grad Beograd), ukupno 241.011 lica (samo evidentiranih!) od kojih u gradu Beogradu 53.326. Za izbeglice su se tražila zaposlenja i smeštaji. Apsurdna je predstava da su na primer u Beogradu izbeglice "našle utočište" u porodicama, pod oskudnim stambenim uslovima i snabdevanjima na kupone, uz visoku inflaciju i crnu berzu na bazi "razmene dobara".

Jedna od najvažnijih ustanova "Nedićeve Srbije" bio je Komesarijat za izbeglice, koji je "obezbeđivao smeštaj i hranu za preko dve stotine hiljada Srba izbeglih sa drugih okupiranih teritorija Jugoslavije"5. Toma Maksimović, bivši direktor "Bate" u Borovu, nije hteo da izbegne u Švajcarsku, već se prihvatio tog komesarijata. Komunisti su ga osudili na 10 godina robije, koju je izdržao u Mitrovici. (Gore je prošao dr Petar Zec, sekretar srpskog Crvenog krsta. Izbeglica iz Gospića, senator i zamenik bana dr Perovića u kraljevskom namesničkom veću, osuđen je na smrt među prvima decembra 1941. godine; sklonjen kao mogući ideološki protivnik).

9. "I taj talas izbeglica ne bi završio u Srbiji da se Nemci sa tim nisu složili" (citat iz članka).

Za sve odluke bila je neophodna saglasnost Nemaca kao okupatora. Da Nemci nisu dozvolili dolazak izbeglica u Srbiju, morali bi da nađu za njih neko drugo rešenje – a koje? Na prisilan rad bi mogli ići sposobni, a šta sa decom i starima? U čemu je "mudrost" navedene rečenice?

10. "Za Nedićev novac čovek nije mogao ništa da kupi jer ničega nije bilo, a vladala je strahovita inflacija" (Ignja). A čime se kupovalo ako ne tim "Nedićevim novcem"? Od čega su živele činovničke porodice, kojima su jedini prihodi bile plate? Inflacije je bilo i plate nisu išle s njom u korak, kao u svim ratnim područjima. Snabdevanje na kupone je bilo jeftino, po niskim cenama, ali je bilo na donjoj granici potreba (preko toga – crna berza) i sa daljim tokom rata sve neredovnije. S vremenom su se radnje praznile, ali se crna berza bolje organizovala, postala pristupačnija i jeftinija. (Godine 1944. crna berza je stolovala i na Kalenićevoj pijaci.) Teškoće su bile izrazite u gradovima, prvenstveno sa ishranom i ogrevom. U unutrašnjosti, posebno na selu, lakše se dolazilo do hrane, sa kojom se i trgovalo.

11. "Da li se Nedić u okupiranom Beogradu za bilo šta pitao, ili su odluke donosili Nemci?" promoviše novinar u "glavno pitanje". Zašto "glavno", i šta se njime želi postići, kada je odgovor jasan: važne odluke su u principu donosili Nemci – kao i u svim okupiranim zemljama – ali je bilo i delatnosti za koje se "Nedić ipak pitao".

Primer 1: Obavezni otkup poljoprivrednih proizvoda kontrolisao je "Nedić", ugovoreni deo otkupljivali su Nemci, preostala distribucija je opet bila "Nedićeva". (A seljak je potkradao, za sebe i za crnu berzu.) Natezanja i prigovori su nastajali pri raspravama o participaciji, gde su Nemci nastojali da za sebe što više prigrabe.

Primer 2: U zakonu o Nacionalnoj službi za obnovu Srbije bila je odredba da se u nju ne primaju Jevreji i Cigani. To je bio zahtev Nemaca. A svrha je bila ne samo društveno koristan rad već da se i omladina skloni od zahvata nemačke odmazde i od "onih u šumi". Bez te odredbe ne bi bilo ni Nacionalne službe.

Ako se Nedić ni za šta nije pitao, u čemu je onda njegova odgovornost? Služiti "redu i miru" nije prestup (Haška konvencija). Rasprave u istoriografiji su upravo na pitanju shvatanja tog "služiti" – redu i miru ili okupatoru. Odvojiti ili spojiti. Žikica Jovanović Španac je u Beloj Crkvi ubio dva žandarma. Za komuniste je bio heroj, a po Haškoj konvenciji ubica dvojice čuvara reda.

12. U članku se iznosi da je Nedić, pre prihvatanja da obrazuje vladu, "ministru spoljnih poslova Nemačke poslao, napismeno, uslove pod kojima prihvata da bude njihov upravnik (!?) u Srbiji", što je ovoga "nasmejalo" (!?) i odgovorio mu je "da uslove postavlja Nemačka, a ne Srbija". I pored toga, naglašava novinar, "Milan Nedić je odlučio da se stavi na raspolaganje (!?) okupatoru." Ovo zna samo Petar Ignja, Ribentropa ne možemo više pitati.

"Pre prihvatanja dužnosti predsednika vlade, Nedić je Turneru i Dankelmanu (vojni zapovednik u Srbiji – J. N.) postavio uslove da Srbija dobije potpunu autonomiju, da vlada raspolaže oružanom snagom, da se utvrde davanja Nemcima i obustave ubijanja Srba van granica Srbije."6 Ovi su uslovi (u drugim izvorima još detaljnije navođeni) prihvaćeni.

13. Slede pokušaji demontaže ličnosti Milana Nedića (Od. 13, 14 i 15), argumentum ad personam. "Njegova biografija nije ništa posebno" (Ignja). I dalje: "Na Solunu se pokazao kao junak, a ko na Kajmakčalanu nije bio junak, dobio je mnoga odlikovanja za hrabrost." Jasna namera (nipodaštavanje Nedića kao vojnika, kroz inflaciju junaštva i odlikovanja), sa konfuznim izlaganjem: bilo je junaka – bez odlikovanja(?) i nejunaka – sa mnogim odlikovanjima, i to za hrabrost!

14. Postao je ministar vojni, ali ga je knez Pavle smenio nakon godinu dana "zbog otvorenog stajanja na stranu Hitlera", i potom, malo dalje, jer nije hteo da pošalje 100.000 vojnika na granicu sa Grčkom i Albanijom, "kad je Musolini počeo da preti Grčkoj", kao demonstraciju da "Jugoslavija neće Grčku ostaviti bez pomoći". Dva razloga od kojih nijedan nije tačan. Italija je napala Grčku 28. aprila 1940. Da je došlo do smene Nedića zbog 100.000 neposlatih vojnika, onda je ta smena trebalo da bude pre aprila 1940. Nedić je, međutim, smenjen tek početkom novembra, nakon italijanskog bombardovanja Bitolja 5. i 6. novembra.7

15. "Istorijska novost" à la Ignja je tvrdnja da je "vlada Jugoslavije okrivila Nedića za brzu kapitulaciju" na jugu Makedonije.

Simović nije "poništio pristupanje Jugoslavije Trojnom paktu" (P. Ignja), već je izjavio (preko Ninčića, ministra spoljnih poslova, fon Herenu, nemačkom ambasadoru) da je 27. mart unutrašnje političke prirode i da se u spoljnoj politici Kraljevine ništa ne menja8.9 Puč od 27. marta bio je casus belli (Hitler je istog dana odlučio da napadne Jugoslaviju), rat koji je Simovićeva vlada nastojala da izbegne. Zato je naredba za opštu mobilizaciju bila izdata tek 7. aprila (nakon bombardovanja Beograda), a tog dana su Nemci već zauzeli Skoplje. Glavni nemački udar je bio u pravcu Ćustendil–Kumanovo–Skoplje, sa oklopnom grupom od 600 tenkova (u celoj jugoslovenskoj vojci je bilo svega 100 tenkova, od kojih 50 starih, i 500 protivtenkovskih topova, od kojih polovina malog kalibra) i s ciljem da preseče eventualno odstupanje jugoslovenske vojske prema Grčkoj10.11 U Bugarskoj su Nemci već sredinom marta imali 350.000 vojnika12.

16. Čudna je konstrukcija: knez Pavle, anglofil, a simpatiše Hitlera i Musolinija, zahteva 100.000 vojnika na granicu sa Grčkom i Albanijom, što je akt protiv Musolinija, posredno i protiv Hitlera

17. "U fašizmu ne postoje slobodni građani" (P. Ignja). Nema ih ni u komunizmu. Pitanje slobodnih građana nije pitanje opredeljenja između fašizma i komunizma. Ali jeste za druga društvena uređenja, daleko od obe ideologije.

18. "Apel srpskom narodu" nije upućen da "podrži Nedića". Potpisi su skupljani tokom jula i početkom avgusta, Apel je objavljen 13. avgusta, sa Nedićem su vođeni razgovori počevši od 18. avgusta, a vladu je obrazovao 29. avgusta 1941. U Apelu se poziva na očuvanje reda i mira i osuđuju akcije "zločinačkog boljševizma" koji nastoji "da u zemlji izazove požar uništenja i istrebljenja". Nema ni reči o Nemcima niti o saradnji s njima. Za poštovanje je stav onih koji su odbili da potpišu Apel (Isidora Sekulić, Ivo Andrić, Miloš N. Đurić), ne želeći da se izjašnjavaju, ali isto tako i onih koji su takav apel nalazili za svrsishodan (ukupno je bilo 411 potpisnika). Akcije ustanika su u to vreme bile još retke, pozivi na oružje izazovni, a dolazeće posledice katastrofalne (odmazde 100 za jednog). Sumorna predviđanja su se i ostvarila.

19. Petar Ignja tvrdi da je Nedić, u saradnji sa Kostom Pećancem, pripremao likvidaciju Draže Mihailovića, koga je ovaj, zbog te zavere, likvidirao. Niti je Nedić hteo da ubije Dražu, niti ovaj njega (iako je bio prvi na spisku pod slovom "Z"). Iza uzajamnih optužbi stajala je i saradnja, o čemu govore mnogi izvori. Tako na primer 26. marta 1942. godine Mihailović je ponudio generalu Nediću i njegovoj vladi "da joj se stavi na raspoloženje za borbu protiv komunista"13. Kosta Pećanac se još u jesen 1941. odvojio od Draže Mihailovića zbog njegove saradnje sa komunistima i otvoreno je sarađivao sa Nemcima. Likvidiran je u Sokobanji krajem 1944. godine.14

20. "Srbijom su tekli potoci krvi, nije Nedić obezbedio nikakav mir" (Petar Ignja). Te potoke krvi Nedić je hteo da spreči. Partizani, i u prvo vreme i Dražini četnici, napadali su Nemce premda su im bile poznate veličine odmazde. U Valjevu, Topoli, Kraljevu i Kragujevcu stradalo je oko 10.000 talaca za 100 ubijenih Nemaca (uprošćen račun, bez ranjenika). Tu još dolaze ubijeni ustanici u neravnopravnim borbama sa daleko nadmoćnijim protivnikom.

Mir nisu dozvoljavali ustanici, Nedić nije imao mogućnosti to da spreči. Prvi dobrovoljački odredi osnovani su tek 15. septembra 1941.15 Čudno je da Nedić, po Ignji tako veran sledbenik Hitlera, nije dobio saglasnost da oformi oružane snage od 30.000 ljudi (zahtev usvojen avgusta 1941, pre pristanka da obrazuje vladu) kako bi obračun sa ustanicima bila stvar njegove vlade, bez nemačkih represalija. Nakon proterivanja partizana iz Srbije (pad Užica) nisu više "tekli potoci krvi", čitave dve i po godine.

21. "Održao je mnoge govore, u kojima je Engleze, Amerikance, Ruse i komuniste nazivao krvnicima srpskog naroda (Francuze nije dirao, verovatno zbog maršala Petena, koji je igrao istu ulogu kao i Nedić)", ističe autor članka. Amerikance i Francuze nije pominjao, jer oni nisu zahtevali srpske žrtve – ustaničke i posledične – po svaku cenu (ono sa Petenom je besmislica). U Nedićevom rečniku postoji gradacija: domaći komunisti na jednoj strani, a Moskva i London na drugoj. Kovanice "krvnici srpskog naroda", za Engleze, Amerikance i Ruse, nema u Nedićevim govorima. Za ilustraciju navodimo izvode iz "Govora o Englezima" (27. marta 1944): "Engleska politika i dalje je ostala perfidna prema srpskom narodu", "Ta anglo-boljševička sprega koštala je Srbiju preskupo", "Od Engleske i ostalih nemamo šta očekivati do nesreće i prevare. Moramo se pouzdati samo u se"16.

22. Nediću se potura/podmeće da i pored svog obrazovanja i životnog iskustva "nije nikakvu opasnost po čovečanstvo uočio od fašizma i nacizma". Možda i nije, i mnogi drugi nisu, inače ne bi dozvolili da se Hitler toliko osili. U vreme Hitlerovog uspona mnogi od zapadnih političara su u njemu videli branik od boljševizma. A "Nedić je iskonski mrzeo komuniste"17. Ovde se, međutim, radi o pitanju kako je Nedić postupao u kriznim vremenima u Jugoslaviji (Trojni pakt ili 27. mart) i potom u okupiranoj Srbiji (besmisao velikih pogibija pre razumnog vremena).

Na Krunskom savetu 6. marta 1940. u Belom dvoru (prisustvovalo je devet vodećih ljudi u zemlji: knez Pavle, namesnici Radenko Stanković i Ivan Perović, predsednik vlade Dragiša Cvetković, ministar spoljnih poslova Aleksandar Cincar-Marković, ministar vojske Petar Pešić, ministar dvora Milan Antić, potpredsednik vlade Vlatko Maček i Fran Kulovec, ministar bez portfelja. Svi su odobrili potpisivanje Trojnog pakta, osim kneza Pavla koji nije glasao18) general Petar Pešić, ministar vojske, izložio je sledeću situaciju sa vojne tačke gledišta:

"Naš front iznosi 3.000 kilometara, koji treba da branimo od Nemaca, Italijana, Bugara i Mađara sa svega 27 slabih divizija. Naše naoružanje je slabo, naročito u tehničkom pogledu. Imamo svega 500 aeroplana, 100 tenkova, od kojih su 50 starog modela (..) Najgore stojimo sa municijom (...). Moj prethodnik đeneral Nedić podneo je još 1. novembra nacrt referata Vašem kr. visočanstvu i predsedniku vlade u kome je izneo sve nedostatke naše vojske i tražio da se priđe Osovini (...) Ja nimalo ne verujem u pomoć Engleske, što zasnivam na tome što vrlo slabo pomažu Grcima. (...) Na osnovu ovoga, ja molim da priđemo paktu, jer nam je to jedini spas"19.

23. "Govorio je (...), kako Jugoslavija nije imala potrebe da ratuje sa Nemačkom, jer je Hitler nama obećao mir i milosrđe (?!), pod uslovom da ostanemo neutralni." Nedić je zastupao mišljenje da Jugoslavija ne može da ratuje s Nemačkom, isto kao i njegov naslednik general Pešić ("da, s vojnog stanovišta, više nemamo nikakve šanse da se odbranimo", tada, marta 1941).

Hitler ništa posebno nije obećavao, pa prema tome ni "mir i milosrđe". Radilo se o pristupanju Trojnom paktu uz usvajanje dodatnih uslova jugoslovenske vlade: a) Da Nemačka garantuje suverenitet i integritet Jugoslavije; b) Da neće preko teritorije Jugoslavije prevoziti svoju vojsku i ratni materijal; c) Da u Solunu garantuje Jugoslaviji ista prava koja i sada uživa. Po usvajanju ovih zahteva Krunski savet je 20. marta definitivno odlučio da se pristupi Trojnom paktu, što je izvršeno u Beču, 25. marta. Ovo je bilo jedini slučaj da je promenjena klauzula Trojnog pakta kojom se sve zemlje potpisnice obavezuju na uzajamnu vojnu pomoć.20 (Da navedemo radi poređenja: Švajcarska i Švedska, iako neutralne, dozvoljavale su nemačke vojne transporte preko svojih teritorija, Švedska čak i transport vojnika.)

24. Ne odgovara činjenicama da je "naivni general govorio" (i to, sa naglašavanjem, i onda kada je bilo jasno da Nemačka pada!) kako je "Hitler obećao nama (kome "nama", Jugoslaviji ili Srbiji?) izlaz na Belo more (nije li ono na severu?) do Soluna." Nije mogao da govori o onome što nije bilo obećano.

25. Tvrdnja da je on Nedić "verovao u pobedu Nemačke nad celim demokratskim svetom i podržavao fašističku ideju, koja bi vladala svetom" ne može da se dokaže – nema je u ozbiljnoj istoriografiji. U ratnim vremenima ne podržava se samo ideja, već i front (što su mnogi pravi kvislinzi i činili kako sa svojim SS-vafen jedinicama, tako i sa vojskom na frontovima), a takvom jednomišljeniku Hitler nije dozvolio niti da oformi oružane snage za borbu protiv zajedničkog neprijatelja, komunista, niti pak da se Srbiji makar privremeno pripoje istočna Bosna, Srem i Sandžak u cilju očuvanja srpskog življa od uništavanja i progona. "Smatrao je (Nedić – J. N.) da Srbija nema šta da traži u obračunu velikih sila i da joj po nestanku države preti da izgubi i narod."21

26. "Jedino što se ne sme raditi", navodi Petar Ignja, "to je falsifikovanje istorije, u kojoj se oslobodioci proglašavaju za zle ljude, a kvislinzi za srpske majke". a) Nisu svi oslobodioci zli ljudi, a nisu ni svi kvislinzi srpske majke. b) Oslobodioci nisu doneli samo oslobođenje od okupatora, već i neslobodu za celo društvo. U prelaznom periodu izvršili su zločine nad desetinama hiljada ljudi – iz ideoloških razloga. c) Nisu svi kolaborateri kvislinzi i nisu svi i zločinci. d) Falsifikovanje istorije ne sme da se "radi" u principu, a ne samo u slučaju navedenog poređenja. A ne sme ni u novinarstvu. A toga ima u predmetnom članku podosta.

27. Da li je pitanje prava da slika Milana Nedića visi u društvu ostalih predsednika vlada Srbije pravno, političko ili moralno pitanje? Da li je opravdano takvo pitanje postavljati i za slike Miloša Minića i Slobodana Penezića Krcuna? Obojica su bili predsednici Izvršnog veća Srbije, ali i rukovodeći akteri represalija nad ideološkim protivnicima u posleratnim godinama: Minić kao javni tužilac, republički i savezni, a Krcun kao načelnik OZNA i ministar unutrašnjih poslova NR Srbije.

28. Neosporno je pravo ljudi (svih, ne samo nekih) da budu uvređeni što se Nedić našao na zidu vlade, ali bi tu svoju uvređenost trebalo i da opravdaju, argumentovano, a ne ideološkom stigmatizacijom, pečatovanom još pre šest decenija.

29. U demokratiji je dozvoljeno da se slobodno govori, ali samo ako izlaganje ima smisla i ako može da se argumentovano obrazloži. Nema, u demokratiji, sputavane slobode govora, ali postoji odgovornost za rečeno, moralna i zakonska.

"Izbor činjenica mora da bude takav da omogućava objektivnu informaciju i uvid u sve relevantne aspekte nekog događaja", stoji u Novinarskom kodeksu22. U predmetnom članku taj princip nije poštovan.