Teški dani za Srbe u Hrvatskoj

Posle više meseci besa, lomljenja tabli sa ćirilicom  i sukoba sa policijom, “Stožer (štab) za obranu hrvatskog Vukovara” promenio je taktiku i rešio da pomoću referenduma građana  Hrvatske spreči postavljanje dvojezičnih tabli u Vukovaru. U gradu “posebnog pijeteta”, kao što je on,   takve table mogle bi se postaviti samo ako u njemu živi više od 50%  Srba, a što je postotak koji  srpska manjina  ne može da dostigne.

Ukoliko takav referendum bude raspisan, upozoravaju Hrvatsku iz Brisela, suočiće se sa velikim problemom u EU. Stanjem u najnovijoj članici Evropske unije ponovo  će se pozabaviti gospođa Vivijen Reding, pravnik iz Luksemburga, inače evropski komesar za pravosuđe. Upozorenje je sasvim na mestu, jer je Zakon o poštovanju prava manjina bio jedan od uslova koje je Hrvatska morala da ispuni kako bi uopšte bila kandidat za članstvo u EU, a sada stižu nagoveštaji da bi taj zakon mogao da bude izmenjen.

Pomenuti “Stožer za obranu Vukovara”, prvoborac protiv srpskog pisma, kao da se mnogo ne potresa zbog ovog upozorenja, verovatno očekujući da će i u drugim delovima Hrvatske naići na podršku za održavanje referenduma o ćirilici. Od vlasti gradova širom Hrvatske zatražio je dozvolu za postavljanje štandova na javnim površinama, gde bi se prikupljali potpisi peticije za “referendum o ćirilici”.

Kakva je bila reakcija iz drugih gradova, zasad, nije poznato, ali jeste odluka gradskog veća u  Poreču. Evo jednog dela tog odgovora: Stožeru za obranu hrvatskog Vukovara: “Statutom grada pripadnicima italijanske autohtone nacionalne  manjine obezbeđuje se potpuna afirmacija njihovog individualnog i kolektivnog identiteta bez obzira na njihov udeo u ukupnom stanovništvu...Smatramo da je instrument referenduma kontraproduktivan u uređivanju međunacionalnih odnosa, naročito kada postaje sredstvo nametanja volje većine u odnosu na prava jedne nacionalne manjinske skupine koja je, po definiciji, u slabijem i podređenom položaju”.

Videćemo kako će reagovati i ostali gradovi Hrvatske u kojima žive  pripadnici nacionalnih manjina. S obzirom na to da se sve ovo dešava u  zemlji sa izrazito privrženom katoličkom pastvom, a kojoj je i njen duhovni vođ kardinal Bozanić nagovestio na čijoj je strani (dok se  papa Francisko ne oglašava po tom pitanju), ostaje bojazan da će se histerija sa ćirilicom, i pored upozorenja iz Brisela, nastaviti, a srpsko pismo nestati sa ulica  Vukovara. 

I dok ta borba traje, počinju drukčiji i opasniji ispadi protiv srpske manjine. Stara izreka da “jedna nevolja nikad ne dolazi sama”  ponovo se pokazuje kao tačna. U jeku napora vukovarskih domoljuba i branitelja da se oslobode mrskog im srpskog pisma, na maksimirskom stadionu igra se odlučujuća utakmica za odlazak na Svetsko fudbalsko prvenstvo u Brazilu 2014. godine Hrvatska-Island. Reprezentacija Hrvatske pobeđuje i stadion je  u transu. Po završetku utakmice, hrvatski reprezentativac Šimunić (inače, poznati kostolomac protivničkih igrača) uzima mikrofon i počinje da uzvikuje poznatu ustašku parolu: “Za dom...”,  što  tridesetak hiljada navijača  oduševljeno i jednoglasno dovršava rečju: “Spremni!”

 Prolazi samo nekoliko dana, a u Hrvatskoj  se događa novi “Maksimir”: Na fudbalskoj utakmici između Hajduka i Osijeka u Splitu, dok  jedna strana tribina složno počinje uzvik: “Za dom...”, druga ga prihvata i dovršava: “Spremni!”, a treća urla: “Ajmo, ajmo, ustaše”... Istina,  još niko ne pominje Srbe i vrbe,  ali zato četvrta tribina peva “ Boj se bije, boj se bije!” Protiv koga?  

Naposletku, i da se zaborave i Šimunić i nekoliko desetina hiljada gledalaca na stadionima u Zagrebu i Splitu, šta da se misli o onim stotinama hiljada posetilaca fejsbuka koji podržavaju očigledno povampirenje ustaštva? Neće biti da su svi ovi novi “Europljani” samo propustili neke važne lekcije iz istorije.

Ogorčeni protesti domoljuba zbog primene Zakona o nacionalnim manjinama,  dobijaju, očito,  zabrinjavajući nastavak.

Prema popisu iz 1910. godine, u Hrvatskoj je živelo 644.955 Srba ili 24,6% ukupnog broja stanovnika. Statistički podaci govore da se ovaj postotak znatno smanjivao posle svakog rata. Godine 1931. u Hrvatskoj je bilo 18,5% Srba, 1991. 12,2%, a  po  podacima iz 2011- svega 4,4%, dnosno, 186.633 Srbina.

Koliko li će ih još  - i bez rata - ostati za neki sledeći popis?