Tito, Draža i mi

(Politika, 19.09.2009)

Ko je u ime građana Srbije odlučio da nabavi specijalnu sondu da ispod zemlje traži posmrtne ostatke generala Draže Mihailovića? Koliko će ta potraga koštati poreske obveznike i da li se to radi po nalogu Vlade Srbije ili neke stranke? Ko će od srpskih političara, ako se i pronađe grob generala Mihailovića, kleknuti ispred tog groba? I hoće li sve ostati samo na generalovom grobu? Ako su neke stranke već sebe etablirale kao baštinike generala Draže, koja to stranka danas u Srbiji nastavlja tradiciju partizana? Dozvoljavam da ima i onih koje zaista i danas interesuje šta je to pisao Kalabić drugu Krcunu kada ga je uveravao u „svoju časnu reč” i oko toga „da će pečenje, kolač i žito spremiti žena našega brice”.

Dakle, da li to u Srbiji Drugi svetski rat još nije završen ili se zapravo građani Srbije još sećaju istog vremena, ali na različite načine? Da li stanovnici Srbije imaju jedinstvenu prošlost ili su ratovi sećanja samo tinjali na ovim prostorima još od 1941. godine? Kako graditi zajedničku budućnost na sukobljenim stavovima o prošlosti? Kako izmeriti sadržaj nekadašnje „višističke” prošlosti onih koji su od 1941. do 1944. sarađivali sa okupatorom? Konačno, kako to da se vojska Kraljevine Jugoslavije tretira danas u Srbiji službeno na dva načina: potraga za grobom generala Draže Mihailovića praćena neviđenom medijskom pažnjom, ali i potpuni muk i ignorisanje pripadnika Kraljevske vojske koji su poginuli u aprilskom ratu 1941. godine? Da li to četnici Draže Mihailovića zaslužuju veću pažnju od vojnika, oficira i podoficira Kraljevske jugoslovenske vojske koji su položili svoj život u odbrani zemlje u aprilu 1941? Ili je general Mihailović simbol jedne ideologije, pa je samim tim i važniji od drugih? Šta smo naučili od istorije?

Partizanski pokret maršala Tita nesumnjivo je iskoristio, pa i zloupotrebio slobodarska osećanja srpskog naroda u Srbiji kada je povedena borba protiv nemačkog okupatora. Nije sporno da je ta borba bila istovremeno i borba za promenu društvenog sistema, bitka protiv monarhije. I da je sve to srpski narod u Srbiji krvavo platio u nemačkim odmazdama. Što se tiče BiH i Hrvatske i tu je partizanski pokret iskoristio zločine ustaša nad srpskim narodom da bi pokrenuo otpor Vermahtu i kvislinzima. Nije sporno da su u ime revolucije i promene društvenog sistema učinjeni zločini. Pretpostavljam da nije sporno ni da su četnici Draže Mihailovića činili zločine i protiv Srba i protiv nesrpskog stanovništva. Sa stanovišta svetske istoriografije nije sporno ni to da su partizani izneli glavni teret borbe protiv okupatora. Zašto su u Jugoslaviji 1945. pobedili partizani, a ne četnici? Zato što su partizani bili sposobniji, lukaviji, borbeniji. Na čiji račun? Kao u fudbalu, istorija beleži rezultat, a ne igru. General Mihailović je spasavao američke pilote. O. K, rekli su u Vašingtonu, dajmo mu odlikovanje. Maršal Tito je uništavao divizije Vermahta, imao je 1945. pod svojom komandom 800.000 boraca. To je realnost, rekli su saveznici, i Tito je dobio državu. Naravno, ona nije bila previše demokratska, ali je od 1980. do 1990. godine kroz Kuću cveća prošlo 20 miliona njenih tadašnjih građana.

Istorija je eksplozivna materija, osetljiva na dodir. Pravi bumerang. Protiv sam povratka pokojnika. Jer oni više nisu u našoj nadležnosti. Grob, to je nešto drugo. Ali, ne i povratak u ideološkom smislu.

Da se razumemo, moj je otac bio potporučnik vojske Kraljevine Jugoslavije. Aprilski rat 1941. doživeo je na frontu prema Albaniji. Odbio je da se pomiri sa kapitulacijom Kraljevske vojske i zajedno sa svojom jedinicom povlačio se kroz Grčku, sve do luke Kalamata na Peloponezu. Tamo su čekali britanske brodove da ih evakuišu za Egipat da nastave rat protiv Rajha. Nemci su bacili padobrance i mog oca i njegove drugove zarobila je jedinica komandosa kojom je komandovao Maks Šmeling, svetski i olimpijski prvak u boksu, miljenik Adolfa Hitlera. Svi jugoslovenski oficiri ukrcani su u brod „Helena Kanavarioti” koji je pred Solunom u maju 1941. naleteo na minu. Poginulo je više od 200 oficira Jugoslovenske kraljevske vojske. Oni koji su preživeli bili su u logoru Nirnberg i Osnabrik. Moj otac je bio u Osnabriku. Kao Slovenac mogao je da izađe, jer su Nemci puštali kućama Hrvate, Slovence, Makedonce i Muslimane. Odbio je da ga puste, ostao je veran oficirskoj zakletvi „Kralju i otadžbini”. Britanska avijacija je tokom rata greškom bombardovala logor u Osnabriku i tada je poginulo više od 200 oficira Kraljevske vojske. Oni su u Srbiji zaboravljeni.

Hoće li nadležni da nabave sonde da na dnu Egejskog mora i potraže posmrtne ostatke 200 poginulih jugoslovenskih oficira u maju 1941? Ili da neko od vlasti dođe na parastos oficirima koji nisu pristali na poraz, parastos koji se svake godine služi u Beogradu. Niko ne dolazi, a grčki je vojni ataše uvek prisutan.

Da li je reč o istoriji ili ideologiji?