Trojni pakt u Francuskoj i u Srbiji

U Francuskoj su nedavno obnovljene rasprave o rehabilitacijama kolaboracionista iz Drugog svetskog rata, koje danas nišane samog predsednika Sarkozija i nacističku prošlost njegovog imućnog oca, ali i porodice njegove sadašnje supruge.

U knjizi "Mudrost Revolucije" (Vreme Trešanja), francuski filozof i komunista Žorž Gasto smatra da je u prirodi velikog kapitala bilo upravo to da se ne odupire nacističkim idejama, budući da utilitarni duh nikada nije branio dostojanstvo čoveka, kategoriju koja se nalazi s one strane racionalnog profita. Kada se uzme u obzir ko je finansirao kancelara Hitlera, ova uzročna veza postaje jasnija, ali je još uvek teško dokazati njenu nužnost ako nije u pitanju goli finansijski interes, već su u pitanju ljudske zablude.

Dana francuskog i opštehrišćanskog praznika, 15. avgusta 1945. godine, u 4 časa ujutru, francuski maršal Filip Peten osuđen je na smrtnu kaznu. U optužnici je navedena saradnja sa nacističkom Nemačkom i primirje sa Hitlerom. Protiv Petena svedočili su Pol Rejno, Eduard Daladije, Leon Blum i drugi. Ugledan vojnik i pobednik u Verdenskoj bici, Peten je dugovao ostatak života ovoj činjenici zbog koje je general De Gol odbio da izvrši smrtnu presudu nad njim i odlučio da ga pomiluje. Ali, De Gol nikada nije rehabilitovao njegov čin potpisa primirja sa Nemačkom, niti je to jedan vođa otpora francuskog naroda mogao da učini. U pitanju nije bio maršal Peten, već čitav režim "Višija", iako je Gering priznao da je primirje sa Francuskom ostala najveća greška Firera.

General De Gol bio je poznat i po tome što nije hteo da se sretne sa Josipom Brozom. Broza nije hteo da primi, ne zbog toga što je ovaj bio vođa komunističkog režima (sam De Golov ministar kulture Andre Malro bio je kripto-komunista), već zbog toga što je Josip Broz streljao njegovog školskog druga.

U tadašnju Jugoslaviju, De Gol je slao svoje ministre i nesaradnja sa Titom nije značila nesaradnju sa komunističkom Jugoslavijom. De Gol je očigledno razlikovao ljudske i psihološke od političkih razloga, pa je bio i jedan od prvih zapadnih državnika koji su putovali u Sovjetsku Rusiju i komunističku Kinu. Imao je običaj da kaže: "Mi ne održavamo odnose sa režimima, nego sa državama."

Priča da, ali rehabilitacija ne

1998. godine, odlukom od 23. septembra, evropski sud u Strazburu dozvolio je slobodu čina odbrane maršala Filipa Petena. Time Peten nije rehabilitovan, nego je dozvoljen sam čin njegove odbrane, ili bolje reći, isti nije osuđen kao govor mržnje. Ali, režim Višija nikada u Francuskoj nije rehabilitovan, niti bi to učesnici pokreta otpora, brojni logoraši, a još manje mnogobrojne streljane žrtve ikada dozvolili. Iz datog sledi da bi u Francuskoj bilo nemoguće rehabilitovati ratna delanja Dragiše Cvetkovića, srpskog potpisnika Trojnog pakta, verovatno manje zaslužnog za srpski narod nego što je to bio maršal Peten za francuski.

Naravno, jedno je pitanje da li mi u Srbiji gest Dragiše Cvetkovića možemo da objasnimo i shvatimo, a sasvim je drugo pitanje možemo li mi takav gest (sa stanovišta komandne odgovornosti) da rehabilitujemo. Prvo, naravno, možemo, ali drugo ne.

Nažalost, u Srbiji u ovom trenutku postoji veliki nedostatak moralnog mišljenja uz shvatanje da je sve ono što je objašnjivo, ujedno i oprostivo. To je brkanje fizičkog i moralnog sveta, činjenice i norme, brkanje rođeno sirovim kapitalizmom 19. veka u našem društvu, koji više ne pruža nikakvo validno obrazovanje ljudima, i gde glas "i", kako bi rekao Robert Muzil, dovodi u incestuoznu vezu sve živo jedno s drugim, bez ikakvog reda i logike.

U svakoj ideji i ideologiji postoje članovi i sledbenici koji su potencijalne psihopate, surove ubice ili kriminalne strukture ličnosti. Njih osuđuje već sama nauka, etika, biologija, psihopatologija i kriminalistika. Ali, ove osude nisu specifične za istorijski sud. Ono što je specifikum istorijske osude jeste osuda određene ideje ili određenog društvenog pravca.

Šta je to fašističko u fašizmu?

A koja je to ideja osuđena u "fašizmu" ?

U Musolinijevom fašizmu, zamišljenom prvobitno kao "društvo vrlina", doduše totalitarno društvo, najgore što postoji jeste nesloboda pojedinca, odnosno nužnost žrtvovanja pojedinca, pri čemu mu se ne ostavlja lični ljudski izbor. Ali, Musolinijev fašizam u svom nacionalnom i socijalnom momentu (revolucionarni sindikalizam i anti-berzijanstvo) ne podrazumeva nikakav rasizam, uprkos najvećoj spoljnopolitičkoj strateškoj grešci Benita Musolinija koja se sastojala u činu potpisivanja saradnje sa Adolfom Hitlerom. Dakle, jedino što u idejnom smislu može da se osudi jeste nemački nacizam, kao teorija i praksa, odnosno: politički rehabilitovana starozavetna ideja krvi i tla, ideja višeg naroda i više ljudske rase, odnosno poziv da se svi drugi i drugačiji ljudi diskriminišu, uklanjaju i uništavaju. Iz ovoga će se kasnije razviti pojam genocida.

Međutim, čak ni sama zamisao postojanja razvijenijih rasa ne bi po sebi mogla da bude osuđena kao takva, jer ona može da predstavlja naučnu hipotezu (deo radova Gobinoa), kao što, recimo, medicinska antropologija ima pravo na naučno proučavanje razlika ljudi u pogledu veličine frontalnog korteksa, kako individualnih, tako i kolektivnih. Ali, ono što je svakako za osudu, to je politička zloupotreba ovakvih neproverenih i neistraženih (pa čak i proverenih i istraženih) zamisli, ako bi ona u sebi sadržala poziv na istrebljenje ili prosto maltretiranje ljudi koji se u takve obrasce ne uklapaju.

Potpuni relativiza je glupost ili nagon smrti

U Srbiji su stvari ipak najzamršenije.

Da li će srpske generacije u budućnosti postavljati pitanja rehabilitacije onih koji su sarađivali sa "okupatorom", sa onim ko nam je zatrovao vazduh, planine, šume i reke, unutrašnje organe, ko je doneo radijaciju, zračenja, kisele kiše, i otrove? Da li će postavljati pitanje saradnje sa silama koje su donele ono što se danas zove "ekonomski genocid"? Hoće li buduće generacije rehabilitovati one koji su na slobodu pustili UČK ubice sa Kosova, ili one koji su dozvolili otvaranje NATO kancelarije u Beogradu, a danas žele da narod bez referenduma uguraju u NATO pakt? Kako će se takve inicijative sutra braniti? Možda će se i u budućnosti govoriti da su ovo bili samo pokušaji da se spase srpski narod, kao što se danas govori za nekadašnje delovanje Nedića ili Cvetkovića u okupiranoj Srbiji. Sa stanovišta psihologije, ljudi mogu ili ne mogu da oproste. Ja, recimo, ne mogu da oprostim nikome ko je sarađivao sa specijalnom policijom Gestapoa u ratnom okupiranom nacističkom Beogradu, u kojoj su moju majku zatvorili i tukli volujskim žilama.

Ali, pitanje istorije je načelno, principijelno pitanje.

Umro je u Beogradu jedan francuski momak, potpuno nevini stvor, stradavši od ruku obesnih psihopata. Ali, izginuli su i brojni ljudi u Srbiji stradavši takođe od ruku obesnih sadista i psihopata sivih kravatiranih odela. "Smrt pojedinca je tragedija, a smrt hiljada ljudi su statistike", govorio je francuski pisac Leon Dode.

Da li to znači da treba biti relativista? Naravno da ne, jer nijedan relativista ne može dosledno da odbrani svoju sliku sveta. Na relativizmu se ne može graditi nijedno društvo.

Kada se sve vrste zločina i svi nivoi rasprave pobrkaju, onda se dolazi do jalovih rasprava kakve se ovih dana i meseci vode u Srbiji. Prepirke oko toga da li su četnici klali, a komunisti ubijali posle rata, odnosno, zaključak da je bilo i jednog i drugog, stvaraju privid relativizma. Bilo je i utilitarističkih manipulacija od strane anglosaksonskih službi na obe strane. Ali, jedino što je stvarno specifikum istorijskog zločina, jeste zlo ili dobro u IDEJI zbog koje se ratovalo. Jer, mi Zlo ne možemo da pobedimo dokle god osuđujemo samo ljude koji su ga sprovodili, a ne ideju koja ih je pokretala.

Francuska ne rehabilituje potpisnike

Šta je to srž Zla drugog svetskog rata? Upad u tuđu teritoriju bez objave rata? Odgurnućemo čoveka koji nam nedozvoljeno upadne u kuću, ali ga zbog toga nećemo zvati "fašistom". Najnegativnije u ideologiji okupacije i kolaboracije, bilo je podržavanje jednog režima koji je smišljeno proklamovao istrebljenje određenih grupa ljudi, na osnovu čega je kasnije i definisan pojam genocida. Svi oni koji su sa takvim režimom, odnosno sa tom idejom koketirali, ili svi oni koji su prosto pokušavali da joj se ne zamere, krivi su u moralnom smislu reči, bez ikakve relativizacije. A svi oni koji su se u Francuskoj, a posebno u Srbiji i Jugoslaviji okupatoru sa takvim idejama suprotstavljali, moralno su ispravni, i ispravnost njihove orijentacije ne može da poremeti čak ni postojanje osvetnika ili psihopata u njihovim redovima.

Uostalom, pravom krvoloku nije ni potrebna ideja da bi ubijao.

Politička ideja kraljeve vojske i politička ideja komunista o tipu i uređenju budućeg društva u Srbiji ili Jugoslaviji, bile su, sa stanovišta politike, dve legitimne ideje koje su mogle da se međusobno suprotstavljaju. Ali, ono što je za psihološko-moralnu  osudu, to je svaki psihopatski čin mučenja i ubijanja ljudi iz kog god pravca da dolazi. S druge strane, ono što je za istorijsko-moralnu osudu, jeste mirenje sa nacističkom idejom smišljenog genocida i istrebljenja određenih grupa ljudi i naroda .

Prošlost Fransoa Miterana koji je 1941, kada je prišao režimu Višija, imao 25 godina, odupirući se ipak nacističkoj ideji, jeste samo prošlost jednog konfuznog mladića koji u ime države ništa nije potpisao. Ali, stvarni kolaboracionisti u Francuskoj nikada nisu rehabilitovani.

Sartr je govorio da je nacistička Francuska samo slaba žena koja je želela da "spava" sa Nemačkom. Ali "muškost" De Gola dokazala je suprotno.

A Srbija? Čitava Srbija oba pola bila je zemlja ustanka i borbe.

Ako je neko iz bilo kog razloga potpisao pakt sa politikom genocida ili sa nosiocem takve ideje (nacistička Nemačka), njegov čin nikada ne sme da bude rehabilitovan.