Zahtev za rehabilitaciju Milana Nedića

OKRUŽNOM SUDU U BEOGRADU
Beograd

Na osnovu čl.2., 3. i 5. st.3. Zakona o rehabilitaciji («Sl. glasnik RS» 33 od 17. aprila 2006.) podnosim sledeći 

ZAHTEV ZA REHABILITACIJU

MILANA NEDIĆA, armijskog đenerala BJV rođenog 2. septembra 1878. godine u Grockoj od oca Đorđa, sreskog načelnika i majke Pelagije, učiteljice, za vreme Drugog svetskog rata Predsednika Vlade Srbije.


Obrazloženje
Pri kraju Drugog svetskog rata, vlada Milana Nedića bila je raspuštena 4. oktobra 1944. godine, a on je 6. oktobra prešao sa delom članova Vlade u Austriju u grad Kicbil, da bi ga 1. januara 1946. godine britanske snage predale jugoslovenskim partizanskim vlastima koje su ga odmah podvrgle saslušavanju.

Dana 5. februara 1946. objavljeno je u sredstvima javnog informisanja «Politika» i «Borba»:
SAOPŠTENjE 
MINISTARSTVA UNUTRAŠNjIH POSLOVA FEDERALNE NARODNE REPUBLIKE JUGOSLAVIJE O SAMOUBISTVU MILANA NEDIĆA
«Iz straha od odgovornosti i da bi izbegao zasluženu kaznu zbog počinjenih zločina nad srpskim narodom, 4. o.m. u 8,30 časova izvršio je samoubistvo bivši predsednik «srpske» vlade pod okupacijom, izdajnik Milan Nedić. On je uspeo da se otrgne od stražara, dok ga je ovaj sprovodio isledniku i da se baci kroz sa trećeg sprata zgrade u ulici Kneginje Ljubice br. 21.»

D o k a z: kopije saopštenja iz «POLITIKE» i «BORBE» od 5.februara 1946. godine

Ovo saopštenje podleže oceni kako u pogledu verodostojnosti prikazanog događaja, tako i u pogledu osnovanosti terećenja Milana Nedića kao izvršioca zločina nad srpskim narodom.

Zvaničan tekst ovog saopštenja nije nigde objavljen, ta ako Sud nađe da je prilikom odlučivanja potrebna sudskomedicinska dokumentacija, predlažemo da je Sud pribavi od nadležnog organa.

U svakom slučaju, moraju se uzeti u ocenu činjenice koje su dostupne i koje same po sebi ukazuju na neistinito prikazivanje smrti Milana Nedića.

Kod ocene verodostojnosti Saopštenja navedenog događaja nameću se same činjenice, a to je da je pok. Nedić 4. februara 1946. godine imao preko 67 godina, da je bio u pratnji, sasvim sigurno, vrlo proverenog i fizički sigurno jačeg udbaša, da je bio pod ozbiljnim i teškim optužbama, te sigurno da je bio pod posebnim režimom, i da se nije kretao hodnicima zatvora u mogućnostima da se otme iz ruku stražara, i da ode do prozora, popne se na prozor i skoči.

Ovako apsurdnu mogućnost nije potrebno više analizirati posebne dokaze, te se nameće jedino moguć zaključak, a to je da su egzekutori komunističke policije ubili Milana Nedića, u toku istražnog postupka, bez obzira da li su ga bacili kroz prozor, ubili u zgradi ili negde drugde.

Kod ocene osnovanosti navoda o krivici potrebno je imati u vidu sledeće:

Po kapitulaciji jugoslovenske vojske, u Srbiji je formirana Komesarska uprava sa ciljem održavanja reda uz žandarmeriju koja se našla u službi, i koja je bila predviđena po čl. 12. akta o kapitulaciji, a u smislu odgovarajućih odredaba ženevske ratne konvencije. Situacija je, u prvo vreme, bila relativno mirna, tako da je bilo moguće prihvatanje velikog broja izbeglica iz Hrvatske, Bosne, Vojvodine i sa Kosova i Metohije.

Međutim, posle napada Nemačke na SSSR, meseca juna 1941, komunisti koji su do tada bili pasivni, stupili su u akciju.

Prve partizanske aktivnosti dovele su do srahovite odmazde Nemaca u poznatoj razmeri 1:100 za ubijenog , a 1:50 za svakog ranjenog Nemca.

Ta situacija se tokom vremena sve više pooštravala i opšta situacija u Srbiji pogoršavala povećanjem broja žrtava i povećanjem obima uništavanja, tako da je Komesarska uprava bila nemoćna da učini bilo šta, da bi stanje dovela u bilo kakav red, da prorade najnužnije uslove za normalan život u zemlji, podneo je ostavku.

On je predložio da se formira jedno autoritativno upravno telo, čiji bi zadatak bio spasavanje Srba od biološkog uništenja. Predložio je, između ostalih, za tu funkciju, armijskog generala Milana Nedića.

Predlog Milanu Nediću za obrazovanje vlade dali su i najugledniji Srbi, njih 330, izražavajući mu podršku u ime srpskog naroda, i ukazujući da bi ta vlada imala prvenstveno spasilački karakter. Međutim, Nedić je taj zahtev odbio, pravdajući se da je star i da je u dubokoj žalosti zbog pogibije sina, snahe i unuka.
Svakim danom njemu su dolazile delegacije iz Srbije, prikazujući tešku situaciju u kojoj se nalaze, ali je sve ostalo bez uspeha.

Međutim, kako se situacija pogoršavala rapidno svakim danom, on se, konačno, prihvatio tog nezahvalnog zadatka.

Prema izjavi datoj na saslušanju, nemački civilni upravnik za vreme rata, dr. Turner, rekao je da je Milan Nedić ovaj predlog odlučno odbio. Međutim, kad mu je kasnije zahtev ponovljen sa napomenom da je Hitler odlučio da u cilju smirenja situacije Srbiju okupiraju trupe ustaša, Mađara, Bugara i Albanaca, Nedić je prihvatio predlog. 

Vlada je formirana 29. avgusta 1941.

Uspostavljanjem srpske vlade, prilike u Srbiji su se , mada ne potpuno, ipak znatno izmenile

Iz Bosne i Hrvatske pristizale su i dalje izbeglice i smeštene su i pomagane u drugim potrebama, koliko je bilo moguće. Prihvaćeno ih je preko 600.000 i razmešteni su po Srbiji. Među njima je bio i ne mali broj drugih narodnosti, posebno Slovenaca, koji su vrlo uspešno pokrenuli aktivnost za prelazak u pravoslavnu veru i imali svoja nedeljna bogosluženja u beogradskim crkvama.

Škole su nastavile sa radom. Da bi se onemogućilo slanje omladine na prinudni rad, osnovana je «Nacionalna Služba za obnovu i Srbije» koja je radila na poljoprivrednim imanjima, gradilištima, i otklanjanju štete prouzrokovane ratnim razaranjem.

1942. godine u Smederevskoj Palanci, osnovan je tzv. «Zavod za prevaspitavanje omladine», gde je omladina vaspitavana u patriotskom duhu odvraćanja od štetnih indoktrinacija i komunističke aktivnosti. Ta omladina je spasena od upućivanja u logore i uništenja.

Snabdevanje stanovništva je u granicama postojećih mogućnosti normalizovano.

Iz zarobljeništva su u nekoliko mahova vraćeni ratni zarobljenici koji su bili bolesni kao i hranioci porodice, a traženo je da se puste svi stariji od 65 godina.

Nedićeva vlada je raspuštena 6. oktobra 1944. godine i prebačena u7 Austriju u Kicbil, a kasnije je Milan Nedić prebačen u zarobljenički logor Mosburg.

Neposredno pre odvođenja neki prijatelji su mu predlagali da nestane iz logora, dajući mu lažne isprave. On je odbio rečima: »JA SLOBODNO IDEM DA MI SUDI SRPSKI NAROD, JER ZNAM DA NISAM KRIV».

 Iz svega iznetog, jasno je da je Milan Nedić bio žrtva progona i nasilja iz političkih razloga, pa zato,

PREDLAŽEM

Da veće Okružnog suda u Beogradu na osnovu čl. 5. stav 3 Zakona o rehabilitaciji utvrdi da je MILAN NEDIĆ rođen 2. septembra 1878. godine u Grockoj od oca Đorđa i majke Pelagije, armijski general bivše jugoslovenske vojske i predsednik srpske vlade, bio žrtva progona i nasilja i lišen života 4. februara 1946. godine od strane vlasti Federalne Narodne Republike Jugoslavije.