Da li ćemo po prvi put od dolaska Vučića na vlast imati jedne neizvesne izbore

„Ništa ne uspeva kao uspeh“, stara je životna i politička istina. Ali važi i obrnuto. Kad kola krenu nizbrdo, kad voda počne da prodire u čamac, nevolje prosto sustižu jedna drugu i čovek više ne zna gde pre da udara, na šta da reaguje i od čega da se brani.

Upravo na goreopisani način deluje trenutna situacija Aleksandra Vučića. Kulminacija kosovske krize i pritisci u vezi sa tim, rat u Ukrajini, nezapamćeni horor “Ribnikaru“, ubistva u Mladenovcu – sa masovnim i nikad posećenijim uličnim protestima koje su ovi masakri pokrenuli – sve deluje kao „perfektna“ politička oluja koja bukvalno nosi sve pred sobom.

Za neke od pobrojanih stvari Vučić je odgovoran. Za neke nije. Ali to više nije ni važno. Svi računi stižu njemu – što je, razume se, i logična posledica poretka lične (sve)vlasti koji je uspostavio i u čijim plodovima je deset godina uživao. 

Zato ne treba da čudi što nastupi predsednika Srbije u poslednje vreme deluju konfuzno, čak politički šizoidno, i čini se kao da se, retorički i verbalno, vraća na radikalska „fabrička podešavanja“ – ukoliko je uopšte od njih ikada i odmakao.

Bilo kako bilo, ON je uvek žrtva. S tim da je sada je u fazi uloge žrtve kao Slobodan Milošević, dok je ranije obično bio „žrtva“  kao Zoran Đinđić.  Ali, u svakom slučaju, uvek je on tema, meta i najveći mučenik. I to već duže vreme neodoljivo podseća na onu priču o babi (ili čobančetu) i vuku, čija je poenta da kada se, nakon mnoštva lažnih uzbuna i alarma, vuk konačno zaista pojavio više niko u selu u to nije poverovao i nije ga bilo briga. 

Kao što rekoh, nema sumnje da većina poruka koje posledih dana i nedelja dolaze od Vučića zaista deluje komično i zabrinjavajuće – ali treba voditi računa da one tako deluju NAMA. Ali mi nismo njegova ciljna grupa, niti njegovo biračko telo, kojem su te poruke prevashodno namenjene. Zato treba biti oprezan sa smejanjem i podsmevanjem. No, da je SNS režim u problemu kao verovatno nikada do sad – gotovo da nema nikakve dileme.  

Vučićevo ponavljanje kako „ni po cenu života“ neće pristati na prelaznu vladu deo je te iste strategije „spasavanja redova Aleksandra“ koja se sastoji delom od skretanje pažnje sa konkretnih zahteva protesta u očekivanju njegovog malaksavanja, a delom u mobilizaciji i motivaciji sopstvenih aktivista i birača, zabrinutih zbog masovnosti protesta, kao i popriličnog fijaska onog spektakularno najavljivanog mitinga podrške.

I odmah da se razumemo, nije taj Vučićev skup bio toliko fijasko po broju učesnika – iako ih je, realno, bilo znatno manje nego što su organizatori očekivali i nego što su režimski mediji danima pompezno i besmisleno najavljivali kao „najveći skup u istoriji Srbije“ – koliko po vidnom i frapantnom odsustvu energije i entuzijazma među onim desetinama hiljada koji su se tog kišnog petka u organizaciji SNS-a sjatili u Beograd.

Dakle, samo u mesecu maju Vučić je imao nezapamćeni izliv građanskog nezadovoljstva, neuspešan sopstveni „kontramiting“ koji je trebao biti utuk na te ulične proteste i eskalaciju krize na severu KiM gde su Kurtijevi gradonačelnici i specijalci upali u zgrade srpskih opština, a okupljeni Srbi se sukobili sa Kforom

Dakle, samo u mesecu maju Vučić je imao nezapamćeni izliv građanskog nezadovoljstva, neuspešan sopstveni „kontramiting“ koji je trebao biti utuk na te ulične proteste i eskalaciju krize na severu KiM gde su Kurtijevi gradonačelnici i specijalci upali u zgrade srpskih opština, a okupljeni Srbi se sukobili sa Kforom.     

Ali interesantno je da ništa od navedenog nije bilo razlog za gotovo javno mentalno cepanje i slom živaca pred kamerama kao što je to bio zahtev za formiranje prelazne vlade od strane dela opozicije i grupe javnih ličnosti?! Moguće da je tolika Vučićeva “cika“ na pomen prelazne vlade samo pokušaj premeštanja fokusa sa protesta, ali mislim da bi svakoga trebalo da zabrine činjenica da nešto što je mogući i sasvim legitiman način izlaska iz krize naš predsednik predstavlja kao nešto što je, malte ne, ravno ubistvu i katastrofi.

Ali interesantno je da ništa od navedenog nije bilo razlog za gotovo javno mentalno cepanje i slom živaca pred kamerama kao što je to bio zahtev za formiranje prelazne vlade od strane dela opozicije i grupe javnih ličnosti?!

Može se reći da je to loše rešenje, da SNS-u ne odgovara, da nema razloga za tako nešto... Ali se ne može i ne sme taj, ponavljam i naglašavam, legalan i legitiman predlog tretirati kao zločin protiv naroda i države, i pominjati „grobovi“ iz kojih će se Predsednik lično i svi njegovi bližnji protiv toga boriti.

Ali i ova rekcija na sam pomen prelazne vlade, ma koliko možda malo i odglumljena i tempirana, pokazuje razmere nervoze, pa i panike u režimskim redovima.

Da li i šta Vučića može spasti i preokrenuti nepovoljan trend? Mogu mu donekle pomoći stranci (čitaj, SAD), time što će malo smanjiti pritisak oko Kosova i, u zamenu za dalju „kooperativnost“, dobaciti mu neki pojas za spasavanje u vidu sankcija Kurtiju i obnovljenih obećanja o formiranju „Zajednice srpskih opština“. A i time što će, eventualno, sugerisati svojim pulenima iz „pro-evropske opozicije“ da budu malo “kooperativniji“, da ne gaze do kraja sa protestima, i da se, recimo, zadovolje ionako već više puta obećanim i najavljenim beogradskim izborima, a ne traže predsedničke i parlamentarne.

Ali više i od samih Amerikanaca može mu pomoći opozicija, i „leva“ i „desna“, svojom neslogom, svojim sujetama, neorganizovanošću i osvedočenim talentom da nikada ne propusti priliku za propuštanje prilike.

Evo šta bi to u konkretnom slučaju moglo da znači. Opozicija koja više-manje vodi ove proteste i stoji iza njih ima pred sobom jednu ozbiljnu dilemu – da li da radikalizuje proteste i pokuša neku reprizu 5. oktobra, sa svim neizvesnostima koje iz toga mogu proizaći, ili, pak, da ide na neki dogovor sa Vučićem, koji bi vodio relativno brzim i koliko-toliko ravnopravnim i neizvesnim parlamentarnim, beogradskim i lokalnim izborima.

Izbor u ovoj situaciji nije nimalo jednostavan ni lak, i svaka odluka povlači sa sobom određene rizike i opasnosti. ALI uopšte nije isključeno, zapravo, trenutno najviše upravo na to liči, da će lideri protesta odabrati „genijalno“, tj. obrnuto solomonsko rešenje koje u ishodu neće voditi ni do “revolucije“ ni do izbornog raspleta, već razvodniti protest, rasuti energiju i dati Vučiću priliku da sam određuje izborni tajming, moduse i dinamiku.

Opozicija ima loptu na penalu, i dilemu da li da šutira u pravcu vanrednih izbora ili vanredne građanske neposlušnosti. Ali uopšte nije nemoguće da će, iz ovih ili onih razloga, na kraju pogoditi korner zastavicu ili loptu šutnuti preko prečke

Drugim rečima, opozicija ima loptu na penalu, i dilemu da li da šutira u pravcu vanrednih izbora ili vanredne građanske neposlušnosti. Ali uopšte nije nemoguće da će, iz ovih ili onih razloga, na kraju pogoditi korner zastavicu ili loptu šutnuti preko prečke.

Vučiću, zapravo, ne odgovaraju ni izbori, a ni neizvesna radikalizacija protesta. On izborima parlamentarnoj opoziciji preti, tačnije „zvecka“ njima, kao i najavljenim podizanjem izbornog cenzusa na pet odsto. Ali mu se na izbore baš i ne ide, tim pre što i po našim, a i po njegovim nalazima (mada ovo drugo, naravno, neće priznati ni za živu glavu) ne stoji naročito dobro.

Prema rezultatima istraživanja NSPM koje je rađeno početkom maja ove godine, dakle, neposredno pre i nakon majskog masakra koji je promenio Srbiju, Srpska napredna stranka je zabeležila pad od oko dva procenata – sa 38 na 36.2 odsto za samo mesec dana. (Plus je i SPS izgubio oko jedan procenat.) A sve što se dešavalo prethodne dve-tri sedmice teško da je taj rejting moglo povratiti. Naprotiv.

U suštini, pad rejtinga SNS-a traje još od prošlogodišnjih izbora (na kojima je SNS osvojio 44 odsto glasova), a oni su, setimo se, od strane Vučića kvalifikovani kao relativni neuspeh i „trenutno klecanje“. No, uz sve medijsko-marketinške napore, rejting se nije oporavio (uprkos žestokoj kampanji protiv, pre svega, „desne“ i nacionalne opozicije, pa i Narodne stranke), nego je nastavio da blago ali konstantno klizi na dole.     

Zato, uz sve rizike koji ovakva predviđanja nose, usudio bio se reći da bi, ukoliko bi, recimo, u sledeću nedelju bili izbori, SNS izgubio Beograd, a da bismo, kada je reč o Srbiji, prvi put mogli da imamo neizvesnu izbornu utakmicu (u kojoj su Vučić i SNS još uvek favoriti). To možda nije mnogo s obzirom na narasle apetite i opoziciona očekivanja. Ali svakako jeste napredak u poređenju sa izbornom menažerijom kakvu smo gledali u prethodnih deset godina u SNS Srbiji.

Ali razume se i podrazumeva da na te izbore, kad god oni bili, opozicija ne može i ne sme izaći u ovom i ovako komično fragmentiranom obliku, nego u najviše dve-tri politički i ideološki srodne i logične kolone. Ukratko: bolje jedni relativno neizvesni izbori u ruci, nego sumnjiva revolucija na grani.

(autor je glavni urednik NSPM)

Nedeljnik, 8. jun 2023.