Kolumne Đorđa Vukadinovića | |||
Narod protiv Rio Tinta – posle letnje režimske kampanje otpor se još povećao |
ponedeljak, 30. septembar 2024. | |
Za dva meseca intenzivne režimske kampanje procenat protivnika Rio Tinta je sa 55,5 porastao na skoro 60 odsto. A opao je, doduše, neznatno, i broj pristalica projekta “Jadar” na ispod 25 procenata od ukupnog broja izjašnjenih. Na pitanje ko će imati najveću korist od eventualnog otvaranja rudnika litijuma, samo 21,7 odsto ispitanika reklo je da su to “građani Srbije”, dok ukupno skoro tri četvrtine smatra da će najveću korist imati Rio Tinto, Nemačka i “sadašnja vlast”. Višegodišnji srpski izborni ciklus (umalo da kažemo – cirkus) završio se konačno 2. juna ove godine, takoreći apsolutnom pobedom režima na svim frontovima. Nije to bilo neko spektakularno “grand finale” sa vatrometom, pevanjem i pucanjem, već više nekako antiklimaks, bez stvarne drame, radosti ili euforije u bilo kom delu umornog i već dobrano i preko svake mere iscimanog biračkog tela. Ali da je bio veliki Vučićev i SNS-ov uspeh, u to nema nikakve sumnje. ...… Tokom tog procesa dobijeni su, što trijumfalno (predsednički i parlamentarni), što na silu, mućku i mišiće (beogradski, iz trećeg pokušaja), kao i – sa bukvalno jednim jedinim izuzetkom – lokalni izbori širom Srbije. Povrh toga, utihnule su nekad vrlo glasne i po režim neprijatne kritike iz Brisela i Berlina na račun brojnih demokratskih deficita Vučićeve vladavine i, kao svojevrsni “ekstra-bonus-gratis”, opozicija je nakon tog 2. juna bila na konopcima, nokautirana, pocepana i ljuto posvađana oko pitanja (ne)izlaska na ponovljene beogradske izbore, kao i odgovornosti za doživljene neuspehe. Šta se to dogodilo u međuvremenu, a što ni najveći optimisti među opozicionim posmatračima nisu mogli ni sanjati, pa da se samo tri meseca kasnije po prestoničkim političkim i diplomatskim krugovima i kuloarima sve češće i sve neskrivenije tematizuje čak i pitanje opstanka ove, do juče, činilo se, stamene i nepobedive vlasti? Ukratko: “dogodio” se Rio Tinto. Odnosno, dogodilo se naprasno oživljavanje projekta “Jadar” i pitanja otvaranja rudnika litijuma u okolini Loznice, a na koji je isto tako naprasno i – sad se vidi – neiskreno i lažno bila “stavljena tačka” na početku pomenutog izbornog procesa. “Blickrig” nije uspeo Školski gledano, trenutak je delovao idealno. Višegodišnji izborni turnus okončan. Pakleno vrelo leto. Evropsko fudbalsko prvenstvo, na koje su se odmah nadovezale i Olimpijske igre. Opozicija deprimirana i o svom jadu zabavljena. Naizgled, skoro savršen trenutak da se “grune”, zamrznuti projekat odmrzne i pre nego što se javnost uopšte opasulji šta se dešava, obavi posao. Ali, avaj. Da li je odmrzavanje bilo prenaglo, a kampanja preagresivna, ili su na naplatu retroaktivno stigle neke druge stvari (na primer višegodišnje obmane oko Kosova), koje su u prethodnom periodu prolazile kao po loju, ili su u narodu proradili neki dublji i atavistički mehanizmi i strahovi, ali reakcija je, mimo svih očekivanja, bila burna, masovna i intenzivna. Inicijator su bila lokalna ekološka udruženja, oglasio se za srpske prilike popriličan broj stručnjaka i javnih ličnosti. Priključile su se i opozicione stranke, ali ostajući na početku u drugom planu i prepuštajući binu ljudima iz prve dve pomenute kategorije. I efekat je bio iznenađujući, kako za vlast, tako i za same organizatore. Srbija se uskomešala. I to nezavisno od ličnih i ideoloških uverenja. Mladi i stari, levičari i desničari, hipsteri i konzervativci. Opozicioni aktivisti, apolitični apstinenti, pa čak i jedan deo vladajućeg biračkog tela. Oni lično zabrinuti i oni lično besni. Svi su se ođednom našli u istom antilitijumskom stroju. A na užas Vučićeve propagande i režimskih medija. Naše poslednje (kraj juna – početak jula) istraživanje detektovalo je obrise ovog spontanog i takoreći “opštenarodnog” konsenzusa. Ali je postojala osnovana dilema i realna bojazan kako će se prethodnih šezdeset dana ove vrele i na mahove besomučne prolitijumske kampanje vlasti odraziti na stavove građana. A bukvalno su sve pokušali. I da ubede ljude da je projekat super, ali istovremeno i da okrive bivšu vlast da je to sve njihovo maslo. I da kažu kako “još ništa nije odlučeno”, ali i da plaše narod milijardama evra koje ćemo, navodno, morati da platimo Rio Tintu ukoliko projekat propadne. (A o silnim službama koje ruše projekat i “atentatorima”, na čelu sa Srđanom Škorom i Tamarom Skrozzom, koji nam “ubijaju” predsednika da i ne govorimo.) I šta je epilog ove kampanje? Za sada samo to da je procenat protivnika Rio Tinta sa 55,5 porastao na skoro 60 odsto. A opao je – doduše, neznatno – i broj pristalica projekta “Jadar” (na ispod 25 procenata od ukupnog broja izjašnjenih). A na pitanje ko će imati najveću korist od eventualnog otvaranja rudnika litijuma samo 21,7 odsto ispitanika reklo je da su to “građani Srbije”, dok ukupno skoro tri četvrtine smatra da će najveću korist imati Rio Tinto (23,8%), Nemačka (21,8%) i “sadašnja vlast” (18,5 odsto). Najzad, i kada je u pitanju uvek pomalo osetljiva tema protesta, čak 56,22 odsto građana smatra da su protesti protiv Rio Tinta opravdani, dok 32,2 smatra da nisu. Od zla gore No, ma koliko ove brojke delovale nepovoljno – a i realno bile vrlo loše za vlast i promotere projekta “Jadar” – još je mnogo gore kada se ovi nalazi segmentiraju, to jest pogledaju po određenim socijalnim i demografskim kategorijama. Naime, ispostavlja se da čak 84,5% građana Srbije mlađih od 40 godina ne podržava plan kompanije Rio Tinto da otvori rudnik litijuma u dolini Jadra. A u kategoriji od 40-60 godina procenat protivljenja iznosi takođe ogromnih 64 odsto. Nasuprot tome, podrška otvaranju rudnika u kategoriji do 40 godina iznosi svega 5,6%, a u grupaciji ispitanika od 40-60 godina podrška projektu Rio Tinta iznosi 19,1%. Dakle, tek u kategoriji ispitanika preko 60 godina (a suštinski i zapravo, tek u kategoriji onih starijih od 70) projekat Rio Tinta i Vlade Srbije ima većinsku, mada opet ne i apsolutnu podršku (45,1:35,7). Slično tome, kada je reč o obrazovnom nivou ispitanika, jedino oni sa osnovnom školom (i manje od toga) većinski podržavaju otvaranje rudnika litijuma (52,9:20,7), dok se sve ostale obrazovne kategorije građana Srbije tom projektu ubedljivo i apsolutno protive. Kod ispitanika sa srednjom školom, taj odnos je oko 3:1 u korist protivnika rudarenja litijuma (60,6:23,8), dok se kod ispitanika sa gimnazijom, višom, ili visokom školom taj odnos kreće u relacijima 10:1 u korist protivnika Rio Tinta i rudarenja litijuma. Sličan odnos – izrazito nepovoljan po aktuelnu vlast i njenu kampanju – detektovan je i u odgovorima na pitanje o protestima protiv Rio Tinta i rudnika litijuma koji su se ovog leta održavali po Srbiji. Oni mlađi (do 40 godina), kao i oni obrazovaniji, u odnosu od čak 10:1 podržavaju proteste, dok im se većinski protive samo oni najniže obrazovani i starosne dobi od preko 60 godina. Razume se: u demokratiji, je li, svaki glas jednako važi – i akademika, i seljaka, i prosjaka, itd. Ali se ipak postavlja, a pri pogledu na ove brojke i prosto nameće po režim bolno pitanje: kakav vam je to “civilizacijski” i “modernizacijski” projekat kada ga većinski podržavaju samo oni najstariji i najneobrazovaniji delovi društva? Odnosno, protiv koga su doslovno skoro svi mlađi, obrazovaniji, te socijalno i mentalno pokretljiviji društveni slojevi?! “Kamo dalje, rođače?” U svakom slučaju, naša dva poslednja istraživanja nedvosmisleno pokazuju da nameravani litijumski “blickrig” nije uspeo i da se čak izrodio u ozbiljan problem. Niko ne može sa sigurnošću reći da li će na kraju balade za Vučićev režim litijum biti ono što su za Đukanovića bile litije povodom kontroverznog zakona o slobodi veroispovesti. Sem zvučanja reči, sličnost bi mogla biti i u širini i masovnosti otpora kojem se ni ovde ni tamo skoro niko nije nadao. Ali ima i ozbiljnih razlika. A najveća je možda ta što je, za razliku od Đukanovića koji je bio previše samouveren i uljuljkan u mit o svojoj nedodirljivosti, Vučić potpuno svestan problema i novonastale opasnosti. No, možda još veća i od te najveće, jeste razlika u spoljnopolitičkom kontekstu. Za Đukanovića je bilo jasno da je, pogotovo sa svojim kriminalnim bagažom, svoju istorijsku misiju manje-više okončao nakon osamostaljenja i uvođenja Crne Gore u NATO, i da je od “čoveka rešenja” sve više svima postajao smetnja i “deo problema”. Dok se, s druge strane, Aleksandar Vučić neprestano trudi (i uglavnom uspeva) da spoljne faktore podseti na svoju nezaobilaznost i neophodnost na širokom potezu od Kosova do litijuma i Republike Srpske. A taj njegov (Vučićev) trud obično ima dva kraka i dva nivoa. S jedne strane, konkretno čini, popušta, žmuri, daje, prodaje i predaje (uz povremeno gunđanje i teatralno prenemaganje) sve ono što se od njega traži i očekuje (ili što je obećao). Dok, istovremeno, s druge strane, tu i tamo diskretno podseća i upozorava na probleme koje bi možda mogao da napravi uoliko ne bude “ispoštovan”. I sviđalo nam se to ili ne, čini se da takva strategija – barem do sada i barem kada su u pitanju on lično i njegova vlast – u današnjem svetu i te kako daje rezultate. A do kada, videćemo. (Vreme) NSPM: Septembar, 2024 – Odabrana ukrštanja - litijum i protesti, starost i obrazovanje |