Sankcijski cunami i dilema koje ne bi smelo biti

Glas naroda nije uvek „glas Boga“. Može narod i da pogreši. Pogotovo ako je pogrešno informisan i izmanipulisan. Ali, u principu, narod greši manje od tzv. „elite“, pogotovo ako je ista – kao što je ovde slučaj – ili odrođena ili intereno vođena na drugu stranu. A u ovom našem slučaju, narod odnosno građani ne greše uopšte – doslovno sva istraživanja pokazuju da su apsolutno protiv sankcija Rusiji, kosovske nezavisnosti, članstva u NATO i trampe Kosova za brži ulazak u EU – dok se za srpsku političku i medijsku „elitu“ to ne može baš sa sigurnošću reći.

Na Srbiju se poslednjih nedelja sručio pravi cunami zahteva i pritisaka za uvođenje sankcija Rusiji. Ne zna se da li je strašniji spoljni pritisak, od strane brojnih zapadnih zvaničnika, izaslanika, posrednika i komesara, velikih i malih, ili od njihove domaće političke i medijske posluge, lakeja i menažerije

Na Srbiju se poslednjih nedelja sručio pravi cunami zahteva i pritisaka za uvođenje sankcija Rusiji. Ne zna se da li je strašniji spoljni pritisak, od strane brojnih zapadnih zvaničnika, izaslanika, posrednika i komesara, velikih i malih, ili od njihove domaće političke i medijske posluge, lakeja i menažerije.

Aleksandar Vučić i nekolicina njegovih najbližih glasnogovornika neprestano – ali, u poslednje vreme, još učestalije nego pre – ponavljaju kako je „predsedniku teško“, da ga „pritiskaju sa svih strana“ i kako nema adekvatnu podršku ni unutar SNS-a (što je verovatno tačno). Vladimir Đukanović i D. J. Vučićević kažu da čak „razmišlja o ostavci“. I bez obzira što ovu poslednju tvrdnju (o ostavci) možemo smatrati epski preteranom, nema sumnje da nam sa zapada ubrzano pritežu svilen gajtan u smislu zahteva za „pridruživanje“ EU politici sankcija. Uostalom, američki ambasador u Beogradu se doslovno svakodnevno javlja sa, nekad brutalnijim, nekad malo blažim izjavama u tom pravcu. A o „sitnijim“ EU činovnicima, ambasadorima i diplomatama da i ne govorimo.  

A u čitavoj toj zavrzlami, da ne zaboravimo, posebno – i neslavno – mesto pripada tzv. „građanističkoj“ i pro-zapadnoj opoziciji, koja je, svesno ili ne, pristala da igra ulogu svojevrsnog pro-sankcijskog hajkača, ili onih „trkača-zečeva“ na atletskom mitingu u Cirihu koji treba da navuku na sebe odijum javnog mnjenja i na taj način ubrzaju, odnosno olakšaju Vučiću i vlasti gutanje sankcijskih i kosovskih „žaba“, spremljenih po vašingtonskim i briselskim kuhinjama. Jedino nije jasno da li tu ulogu igraju u dogovoru sa vlašću, ili tek samo da bi se dodvorili ambasadama.

Realno, čini se da je Vučić ovog puta oklevao sa formiranjem vlade, pored ostalog, i u nadi da će se u međuvremenu sukob u Ukrajini okončati, ili barem „jasno prelomiti“ na jednu ili drugu stranu, pa da time i njegova odluka o (ne)uvođenju sankcija bude donekle olakšana. Ali to se nije dogodilo, dok su pritisci postali sve veći i ultimativniji.

Putin zna da Rusi ne smeju da izgube, a u NATO (čitaj SAD) znaju da ni po koju cenu ne smeju dozvoliti da Putin pobedi. I između ta dva „moranja“ teško je provući končić kompromisa

Na stranu to što, pošteno govoreći, Rusku strategiju malo ko razume. Odnosno, verovatno je od početka ukrajinske operacije toliko puta menjana i prekrajana da sporadične (istina, sve ređe) izjave kako se „specijalna vojna operacija“ odvija po planu deluju već pomalo tragikomično. Ne, ne odvija se po planu. Zaglavili su se. Ruska vojska se našla u poziciji vrlo sličnoj onoj JNA u Hrvatskoj i BiH (mada postoji i nekoliko bitnih razlika), i mislim da ni sami nisu sasvim sigurni kako će se iz tog blata izvući.  

Jedno je, međutim, sigurno: Putin zna da Rusi ne smeju da izgube, a u NATO (čitaj SAD) znaju da ni po koju cenu ne smeju dozvoliti da Putin pobedi. I između ta dva „moranja“ teško je provući končić kompromisa. A čak i da, teoretski, postoji neki uski puteljak za dogovor, na njemu bi moralo da se radi pažljivo i iskreno – što u ovom trenutku naprosto nije slučaj. Za kakav-takav kompromis trenutno su više od drugih verovatno zaintetresovane Nemačka i Francuska, ali je njihov politički uticaj na razvoj događaja na istoku Evrope u ovom času sramotno mali. 

Nije to sad više čak ni naročito važno s obzirom da će stvari ionako ići nekim svojim teško predvidivim tokom, ali čini se da je Rusija, odnosno njen politički i obaveštajni vrh, loše procenio ukrajinske odbrambene kapacitete, a još lošije spremnost Zapada da se ne samo „bori do poslednjeg Ukrajinca“, već i da Kijevu u tu svrhu pruži svu moguću vojnu, političku i obaveštajnu logistiku.

Čini se da je Rusija, odnosno njen politički i obaveštajni vrh, loše procenio ukrajinske odbrambene kapacitete, a još lošije spremnost Zapada da se ne samo „bori do poslednjeg Ukrajinca“, već i da Kijevu u tu svrhu pruži svu moguću vojnu, političku i obaveštajnu logistiku

Iz Moskve poslednjih meseci učestalo stižu izjave da se oni u Ukrajini ne bore samo protiv Kijevske vlasti nego i protiv NATO pakta, odnosno „kolektivnog Zapada“ – i ja mislim da je to potpuno tačno. Ali je problem što se ruski politički i vojni vrh nisu ponašali u skladu sa tim rečima, nego su rat-operaciju-intervenciju mesecima vodili kao da naspram sebe imaju samo Zelenskog i kijevsku majdansku vlast. I cena tog raskoraka i te pogrešne procene su hiljade suvišnih ruskih žrtava, hiljade izgubljenih kvadratnih kilometara i ozbiljno dovođenje u pitanje doskorašnjeg pobedničkog imidža ruske vojne mašinerije.

Ruske pozicije su još uvek daleko i neuporedivo jače nego što su šanse Zelenskog i Zalužnog da pobodu ukrajinsku zastavu na Krimu – sve drugo je i dalje samo san ili ljuta kijevsko-zapadna propaganda. Ali šteta naneta globalnoj auri ruske vojne moći teško je oštećena i neće je biti lako vaspostaviti

Ima li Rusija još aduta da taj sukob završi na za sebe relativno povoljan, ako ne baš više i trijumfalan način? Naravno da ima. I to čak i ne računajući ono famozno „nuklearno dugme“, iako i ono spada u legitimna sredstva vojnog odvraćanja. U svakom slučaju, ruske pozicije su još uvek daleko i neuporedivo jače nego što su šanse Zelenskog i Zalužnog da pobodu ukrajinsku zastavu na Krimu – sve drugo je i dalje samo san ili ljuta kijevsko-zapadna propaganda. Ali šteta naneta globalnoj auri ruske vojne moći teško je oštećena i neće je biti lako vaspostaviti. (Mada stoji i činjenica da Rusi ratove uglavnom nikad i nisu dobijali na „umetnički utisak“, nego tek posle teških i krvavavih stradanja.)

Kad god niste sasvim sigurni šta je najpametnije činiti, najbolje je poslušati glas svog srca, odnosno lične i kolektivne savesti. A taj glas u ovom slučaju kaže nedvosmisleno „ne sankcijama“. Ne zbog Rusije, bratstva, istorije, podrške rezoluciji 1244, vere ili gasa – mada su sve to vrlo važni faktori i razlozi – nego zbog nas samih

Ali da se vratimo u naše dvorište. Šlajfovanje ruske intervencije, kao što rekosmo, verovatno je srpskoj vlasti (čitaj, Vučiću) dodatno otežalo ionako već tešku odluku o (ne)uvođenju sankcija. No, s druge strane, čak i da je Putin trijumfalno okončao svoju ukrajinsku operaciju, pritisak na Srbiju i Srbe ne bi bio manji. Ali bi makar, pod utiskom dešavanja na istočnom frontu, donekle ojačale snage protivljenja tom zapadnom pritisku, dok je ovako čvrsto protiv „samo“ većina naroda i nacionalna opozicija.

Kad god niste sasvim sigurni šta je najpametnije činiti, najbolje je poslušati glas svog srca, odnosno lične i kolektivne savesti. A taj glas u ovom slučaju kaže nedvosmisleno „ne sankcijama“. Ne zbog Rusije, bratstva, istorije, podrške rezoluciji 1244, vere ili gasa – mada su sve to vrlo važni faktori i razlozi – nego zbog nas samih, zbog naše vertikale i zbog mogućnosti da u istorijskom i identitetskom ogledalu, jednog dana, kako sebi, tako i svojim potomcima i precima pogledamo u oči.

(urednik NSPM i bivši narodni poslanik)