Vučićevo tvrdo prizemljenje

Baš kkao što smo i rekli ovde, pre par sedmica. U subotu 15. marta nije bilo „juriša na Bastilju“, niti „Zimski dvorac“ na Andrićevom vencu. Nije bilo ni simboličnih ni stvarnih pucnjeva sa „Aurore“ da pobedonosno najave zoru novog doba. Nije bilo krvoprolića, upada u institucije, paljevina i haosa kojim su danima pretili i apokaliptično ga najavljivali Aleksandar Vučić i njegova medijska mašinerija. I, razume se, dobro je što nije bilo.

Hiljade najavljenih Rumuna za vreme protesta nije poharalo beogradske stanove tokom protesta. Baš kao što nema milijardi koje su, tobože, spolja uložene u Vučićevo svrgavanje „zato što se bori i što voli Srbiju“. Doduše, NEČEGA je ipak bilo pred sam kraj petnaestominutne ćutnje u ulici Kralja Milana, negde između „Londona“ i „Cvetnog trga“ – i to „nešto“ biće, po svoj prilici, deo međunarodne istrage u narednom periodu.

Ali hajde da se fokusiramo na ono čega je nesumnjivo bilo i zbog čega će ovaj 15. mart biti upisan u anale političog života u srpskoj prestonici. Bilo je najvećeg skupa u političkoj istoriji Srbije. Bilo je više stotina hiljada građana u protestu na ulicama Beograda (realno, između 300 i 500 hiljada u toku dana). Bilo je simboličke i političke delegitimacije Vučićeve vlasti.

Šta je u glavi čoveka koji je spreman da uvede zemlju u haos, vanredno stanje (u kome već faktički jeste), pa i građanski rat, ako treba, SAMO da bi sačuvao svoju vlast? A pri tome, da apsurd bude još veći, njegovu vlast, u smislu predsedničke funkcije, skoro niko i ne osporava, već samo njenu apsolutističku zloupotrebu

A bilo je opstrukcije gradske vlasti i potpunog ukidanja gradskog prevoza toga dana, kao i stopiranja železničkog saobraćaja (zbog, navodne, dojave o podmetnutim bombama) na čitavoj teritoriji Srbije. Ali to je manje bitno. Bilo je – ne računajući sitne incidente i TO za što ne znamo tačno šta je bilo – veoma masovno, mirno i dostojanstveno. I bilo je očiglednih pokušaja da ne bude tako. 

„Mamci“ iz Pionirskog parka  

Zbilja, šta je u glavi čoveka koji je spreman da uvede zemlju u haos, vanredno stanje (u kome već faktički jeste), pa i građanski rat, ako treba, SAMO da bi sačuvao svoju vlast? A pri tome, da apsurd bude još veći, njegovu vlast, u smislu predsedničke funkcije, skoro niko i ne osporava, već samo njenu apsolutističku zloupotrebu.

U tom smislu je epizoda sa „ćacijima“ („studenti-koji-hoće-da-uče“) u Pionirskom parku oko Predsedništva, iako tragikomična, bila više nego značajna i još više indikativna. Za ovo tuce godina svoje svevlasti Vučić je napravio svoju sopstvenu realnost, svoj svet, svoju „elitu“, svoju „opoziciju“, svoje medije i svoje biznismene – a sve druge proglasio za "lažne", "ološ", "propalice" i "bitange". Čemu onda iznenađenje što je probao da sebi „napravi“ i studente „po meri“?

Dale, ON je smislio „lukavi plan“ da na višemesečne i masovne studentske proteste koji su izazvali pažnju i podršku širom sveta odgovori tako što će organizovati svoje "studente-lojaliste" i okupiti ih kao neku vrstu živog štita oko sebe u Pionirskom parku. Plan je, razume se, bio traljavo realizovan, kao i manje-više sve što dotični radi (plus objektivan deficit pravih studenata na toj strani) i izazvao je masovni podsmeh i sveopštu porugu. Ali to je bila cena koji je Vučić očito bio spreman da plati zarad „višeg cilja“.

S druge strane, svi, uključujući i spoljni faktor i sa istoka i sa zapada, shvatili su da igra potencijalno opasnu igru i ide na direktni sukob, i upozoriliga da se ne igra vatrom. A onda ON, tobože, odglumi kooperativnost prema tim spoljnim faktorima i „zamoli“ te svoje „ćacije“, koje je okupio da glume „studente 2.0“, da privremeno napuste prostor oko Predsedništva (jer „pametniji popušta“). A oni mu odgovore da „moraju da razmisle“ i da im za odgovor treba barem 24 sata – i onda taj odgovor, razume se, bude negativan?!

Čitava ova stvar sa „ćacijima“ je, kao što rekosmo, ipak ozbiljnija nego što na prvi, pa i drugi pogled deluje. Oni su tu (p)ostavljeni da budu meta i mamac za napade od strane što stvarnih, što policijskih „huligana“ A, istovremeno, i alibi za (planiranu?) intervenciju žandarmerije protiv „nasilnika koji napadaju mirne studente“

Dakle, kao i svih prethodnih godina – gluma, prenemaganje, laž i foliranje bukvalno do poslednjeg daha. Njegovog ili našeg.

Više od igre

No, čitava ova stvar sa „ćacijima“ je, kao što rekosmo, ipak ozbiljnija nego što na prvi, pa i drugi pogled deluje. Oni su tu (p)ostavljeni da budu meta i mamac za napade od strane što stvarnih, što policijskih „huligana“ A, istovremeno, i alibi za (planiranu?) intervenciju žandarmerije protiv „nasilnika koji napadaju mirne studente“. Drugim rečima, njihova funkcija i uloga bila je vrlo slična onoj koju su imali traktori – da fitički zaštite predsednika i, prema potrebi, posluže i kao izgovor za eventualno preduzete „mere protiv huligana“.

Hoću li ja to da kažem da je Predsednik išao na sukob? Da. Hoću. Odnosno, mislim da je, pre svega, išao na to da fizički zaštiti sebe, ali odmah potom – ili, bolje reći, paralelno sa tim – verujem da je planirao obračun sa, u večernjim satima, proređenim demonstrantima i trijumfalno proglašenje „pobede nad obojenom revolucijom“ odmah nakon toga.

Ali zašto bi Vučić uopšte išao na to igranje vatrom u raznim oblicima i varijantama? Mislim da za to postoje barem dva razloga, jedan psihološki i iracionalan, a drugi relativno racionalan, mada hazarderski.

Suština je u tome što je, uprkos prividu samopouzdanja i hladnokrvnosti koju nekad više, a nekad manje uspešno glumi, njegova pozicija daleko od dobre i sve više podseća na pile koje se zapliće u sopstvene političke i propagandne kučine. Drugim rečima, on je ovih prethodnih meseci slabio, takoreći, svakodnevno 

No, suština je u tome što je, uprkos prividu samopouzdanja i hladnokrvnosti koju nekad više, a nekad manje uspešno glumi, njegova pozicija daleko od dobre i sve više podseća na pile koje se zapliće u sopstvene političke i propagandne kučine. Drugim rečima, on je ovih prethodnih meseci slabio, takoreći, svakodnevno. U bajku o „istorijskom“ i „nikad većem“ rejtingu ne veruje verovatno više ni on sam (mada to nije sasvim jasno). Ali, što je još važnije, u to sve manje veruje i njegovo okruženje i „srednji“ SNS ešaloni. ZATO mu je trebao „kraj“ i zato je upravo ON (a ne studenti ili opozicija) forsirao priču o „Danu D“.

Uostalom, istraživanje koje je pred vama to slabljenje više nego „zorno“, tj. jasno i koherentno pokazuje. Skoro 60 odsto punoletnih građana Srbije (59,7%) podržava aktuelne studentske proteste, dok se nešto manje od 32 odsto (31,9%) tim protestima protivi. Održavanje izložbe „EKSPO 2027“ u Beogradu podržava tek nešto više od trećine građana (34,2%), dok je više od polovine (51,6%) protiv (14,2% nema stav). A na pitanje o glasanju na eventualnom referendumu o pristupanju Srbije EU prvi put je prevagu odnela opcija „protiv“ (43,2 prema 38,9, uz 17,9 odsto neizjašnjenih).

Generalno, može se reći da aktuelna vlast (SNS plus SPS i sateliti) uživa podršku do trećine od ukupnog broja punoletnih građana Srbije (32,8%), dok ostatak odlazi na protivnike vlasti (41,3%), kao i one „neopredeljene“ (25,9%). Treba napomenuti da je ovo PRVI PUT od dolaska SNS na vlast da se u istraživanju na REPUBLIČKOM nivou detektuje ovakva prednost opozicije.

Drugi novum ovog istraživanja, pa i svojevrsni eksperiment, predstavlja tabela u kojoj su biračima ponuđene liste grupisane po kriterijumu političko-ideološke – a ponekad faktičke i/ili personalne – bliskosti. I rezultat je ispao prilično povoljan po opoziciju. Ni jedna od ponuđenih grupacija nije završila ispod cenzusa (čak mu nisu ni blizu) i sve su se poređale unutar margine od 2-3 odsto. To, naravno, ne znači, niti prejudicira da će i na neke buduće izbore – kad god budu bili – akteri ići baš u tom formatu, ali snažno sugeriše i preporučuje ukrupnjavanje kao uslov i imperativ opstanka opozicionih formacija.

Ponovo najupadljiviji nalaz, odnosno nalaz u kojem je detektovana ubedljivo najveća razlika između opcija,bio je odgovor na ponovo postavljeno pitanje: „Da li podržavate nameru Rio Tinta da otvori rudnik litijuma u dolini Jadra?“, gde je procenat podrške pao ispod 20 odsto (19%), a i inače visoko protivljenje poraslo na čak 63,5 odsto (dakle, više nego 3 prema 1 u korist protivnika)

Ipak, ponovo najupadljiviji nalaz, odnosno nalaz u kojem je detektovana ubedljivo najveća razlika između opcija,bio je odgovor na ponovo postavljeno pitanje: „Da li podržavate nameru Rio Tinta da otvori rudnik litijuma u dolini Jadra?“, gde je procenat podrške pao ispod 20 odsto (19%), a i inače visoko protivljenje poraslo na čak 63,5 odsto (dakle, više nego 3 prema 1 u korist protivnika).

Po pitanju eventualnog formiranja privremene ili prelazne vlade, mišljenja su gotovo potpuno podeljena (38,3 prema 37,2 odsto), a izvesna podvojenost postoji i po pitanju eventualnog raspisivanja vanrednih izbora – iako je ovde jasna većina (44,5 odsto) naklonjena opciji „da, ali tek nakon čišćenja biračkog spiska i obezbeđivanja ravnopravnih uslova“.

 Interesantno je da gotovo identičan procenat (44,7 odsto) podržava i ideju da se studenti politički organizuju i pojave na nekim narednim izborima – s tim da je 26,8 odsto reklo i da bi bilo sklono da za tu „studentsku“ opciju i glasa (a još 26,3% kaže da bi za nju „možda glasalo“).

Nije potrebno biti veliki stručnjak da se shvati kakve bi dramatične posledice ovaj nalaz POTENCIJALNO mogao imati na čitavu – a pogotovo na opozicionu – političku scenu. Ali, isto tako, ne treba biti ni preterani politički genije da bi se shvatilo da je ovo istraživanje rađeno u „piku“, tj. na samom vrhuncu aktuelne studentske („blokadne“) euforije, te da, usledi li posle 15. marta serija lutanja, konceptualnih sukoba, konfuzije i razočaranja (a postoje indicije za tako nešto), ono što je tako naglo i revolucionarno procvetalo može lako i da svene. Uostalom, iako nisu sasvim uporedive priče, tu su i sećanja na svojevremeni izborni brodolom „Otpora“, kao i na, vremenski nam mnogo bližu sudbinu liste „Jedan od pet miliona“.

No,  o tim i drugim mogućim političkim implikacijama i spekulacijama povodom ovih nalaza, biće više reči u sledećim nastavcima ovog našeg malog serijala.   

Vreme br. 1785

Videti još:

NSPM: Srbija, mart 2025.(I)

(glavni urednik NSPM)