"Avatar" na srpski način

Dok je Dragan Đilas sekao drveće po Bulevaru, strani ambasadori u Beogradu isekli su granu na kojoj sedi njegova bivša supruga, direktorka Kancelarije za evropske integracije Milica Delević. Ili granu na kojoj se obreo Goran Bogdanović, ministar za Kosovo i Metohiju. Ili obe.

Francuski ambasador Žan-Fransoa Teral u intervjuu Večernjim novostima, a njegov nemački kolega Volfram Mas u intervjuu Presu, istog dana – u utorak, 23. februara – poslali su srpskoj javnosti istu, jasnu poruku, da se strategijom "I Kosovo i Evropa" ne može ući u EU. "Evidentno je da se priključenje Uniji ne može prihvatiti sa otvorenim pitanjima", istakao je Teral[1], dok je Mas bio čak i konkretniji, tj. brutalniji:

- Dobra regionalna saradnja u duhu dobrih međusobnih odnosa spada u preduslove za ulazak u EU. Za nas Kosovo jeste sused Srbije.[2]

Nešto slično izjavio je još prošle nedelje, za govornicom Evropskog parlamenta, austrijski poslanik Hanes Svoboda:

- Niko ne zna formulu po kojoj Srbija iako ne prizna nezavisnost Kosova, može ući u EU.[3]

I, šta ćemo sada, kada je sasvim izvesno da Milica Delević i njena kancelarija ne mogu dalje da nas evrointegrišu dok ne rešimo pitanje kojim se bavi ministarstvo kojim rukovodi Goran Bogdanović? A što se tiče Unije, to pitanje ne možemo da rešimo ni teoretski: ostanemo li verni Ustavu Srbije i proklamovanoj državnoj politici da je Kosmet naša teritorija, ulazak u EU blokiraće nam 22 tamošnje zemlje koje su priznale "Kosovu"; uradi li Beograd ono što se već dve godine zaklinje da nikada neće uraditi, odnosno, prizna li samostalnost Prištine, ulazak u EU sprečiće nam Kipar, čije su vlasti više puta ponovile da neće prihvatiti nezavisno Kosovo, čak i ako ga Srbija prihvati, pa samim tim neće pristati da im u državnu zajednicu uđe država koja se Kosova odrekla.

Eto tako to izgleda kada niko od vas ne zahteva da priznate Kosovo, a vi se još sa DŽozefom Bajdenom složite da se ne slažete. Zato sada ne možete da se ne složite sa zahtevom "naprednjaka", koji je potpisalo već bezmalo milion ljudi: novi izbori. Samo, ne onakvi kakve su zamislili Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić, koji su možda u pravu kada tvrde da su evropskiji Tadići od samog Tadića i srpskije Koštunice od samog Koštunice, ali to više nije tema. U stvari, nisu nam potrebni novi izbori, već stari izbor – Kosovo ILI Evropa – koji smo 11. maja 2008. pokušali da izbegnemo. Već tada je svima moralo da bude jasno da EU nikada neće proširiti svoje granice na državu sa nejasnim granicama, ali pravili smo se da nam nije jasno. Zbog toga se sada osećamo kao na kraju nekog dosadno predvidivog filma, poput "Avatara": naravno da ste znali da će se sve završiti patetičnim raspletom i opravdano ste ljuti na sebe što ste protraćili dva i po sata na novu prevaru DŽejmsa Kamerona.

Narod Srbije najzad mora da odluči da li smo protraćili poslednje dve godine, koliko je prošlo otkako je Priština proslavila nagradu za etničko čišćenje koje su sproveli OVK i NATO, ili smo uludo slupali poslednja dva veka, koliko je prošlo od kako su Karađorđe i Miloš počeli da stvaraju modernu srpsku državu. To je pitanje svih pitanja, bez čijeg razrešenja ovo društvo ne može da napreduje. DŽaba nam i da uhapsimo Šarića, i da napravimo automobil u "Zastavi", i da osvojimo Svetsko prvenstvo u Južnoj Africi, ako nemamo pojma šta nam je važnije, šta bismo poneli na pusto ostrvo – Kosovo i Metohiju, ili Evropsku uniju.

Da li smo, posle svega, spremni za izbor koji je pred nama? Verovatno nismo, nimalo više nego što smo to bili 11. maja 2008, kada smo uživali u sopstvenoj nespremnosti i hvalili se time što u stvari nismo izabrali ništa. Da li će nas, međutim, iko čekati da se pripremimo? Sigurno neće. Učestalost kojom nam poslednjih dana iz Evropske unije stižu manje ili više otvoreni zahtevi da se manemo Kosova, govori da su oni tamo namerili da raščiste sve dileme čak i pre nego što nam pošalju famozni upitnik. A Rusi i Kinezi su izgubili strpljenje s nama još jesenas, čim su shvatili da je ona letošnja diplomatska ofanziva o navodna četiri stuba srpske spoljne politike bila samo blef pokeraša koji u rukama nema ni par sedmica.

"I Kosovo i Evropa" neće da može. Jednostavno, nemoguće je sačuvati neku pokrajinu u savezu sa državama koje su presudno doprinele otimanju te pokrajine. Svakoga ko tvrdi suprotno, valjalo bi uputiti na Terala, Masa i Svobodu. Takođe i podsetiti na genijalnu misao Abrahama Linkolna: možete ceo svet da lažete neko vreme i možete nekoga da lažete sve vreme, ali ne možete ceo svet da lažete sve vreme.