Bosanska ilovača

Počasni plotun nad sveže iskopanom rakom za nekadašnjeg komandanta muslimanske vojske i osuđenog ratnog zločinca Rasima Delića trgao  je iz košmara i poslednje sanjare o državi BiH u kojoj je moguć bilo kakav dogovor tri naroda. Primer je morbidan, ali i surovo tačan.

Na šehidskom groblju u Sarajevu, naime, pripadnici Oružanih snaga BiH bili su postrojeni bez odobrenja njihovog starešine, načelnika Zajedničkog štaba Miladina Milojčića. Tako bošnjačka politička vrhuška nije samo ponizila vojsku (pod međunarodnim pritiscima i mimo Dejtonskog sporazuma sastavljenu) države u koju se tobož zaklinje, već je Srbima i Hrvatima (čije civile je Delićeva armija mučki ubijala i zlostavljala) nagovestila šta ih čeka u slučaju prekrajanja Ustava i ukidanja entiteta. Međutim, koliko Silajdžić, Tihić, reis-ul-ulema Cerić i kompanija mare šta misle druga dva naroda, najbolje svedoči činjenica da su čoveka kojeg je 2008. godine Haški tribunal optužio zbog mudžahedinskih zverstava nad srpskim zarobljenicima, ispratili uz najviše državne, vojne i verske počasti - pozivajući da se njegove ratne zasluge ne zaborave! Još su troškove metaka, čitulja i cveća fakturisali državim institucijama kako bi ovu političku predstavu platili svi podjednako. Užasnutim srpskim liderima,  logorašima, invalidima,  porodicama poginulih boraca i nestalih civila, sa Delićeve sahrane je poručeno da se "između žrtve i agresora ne može stavljati znak jednakosti"?!

Za hroničare međunacionalne drame u dejtonskoj BiH sve ovo nije ništa novo i iznenađujuće. Šta više, isti scenario reprizira se još od kada je Alahu na videlo ispraćen Alija Izetbegović, a posle njega i ostali "borci za samostalnu i celovitu BiH", bili to ideolozi, vojskovođe ili tek obični probisveti koji su u patikama i sa heklerom delili pravdu po Sarajevu. Uostalom, nastavak sledi već u julu kada će se petnaestogodišnjica Srebrenice koristiti za predizbornu mobilizaciju bošnjačkog nacionalizma i novi talas napada na Republiku Srpsku.

Ali nije samo smrt dokaz da ovde nema (zajedničkog) života! Već je poznato da bošnjački predstavnici u zajedničkim institucijama BiH svaku zgodnu priliku iskoriste kako bi svoju istinu i interese promovisali kao zvanična državna stajališta. Danas to uglavnom rade Haris Silajdžić kao predsedavajući Predsedništva ili Sven Alkalaj kao ministar inostranih poslova, a prethodno Sulejman Tihić, Zlatko Lagumdžija, Adnan Terzić i ostali. U Sarajevu, Briselu, Njujorku ili gde god bi uzeli reč, bošnjački lideri svoje stavove su poturali kao tzv. bosanskohercegovačke, iako bi srpska i hrvatska strana najčešće zastupale suprotno. Lagali su svet i provocirali još dublje podele unutar dejtonskog rezervata, čiji haos se nije rasuo samo zahvaljujući raznim visokim predstavnicima i zapadnim ambasadorima. I tu se potvrđuje njihova politika dvostrukih aršina, jer dok bošnjački lideri izvoljevaju šta im se prohte, Srbima i Hrvatima tako nešto ne bi smelo ni da padne na pamet. Za mnogo bezazlenije stvari padale su glave, smenjivani predsednici i ministri, zabranjivan im bilo kakav politički angažman itd.

Kako bilo, ilovača koja je prije nekoliko dana prekrila ratnog zločinca, koji je ispraćen kao heroj, mogla bi se smatrati sinonimom za mogućnost da iz ovakve BiH ikad nikne iole normalna država.