Da ne budemo kao oni

Od mog prvog odlaska na Ravnu goru imao sam velika očekivanja da će ta planina postati mesto obeležavanja srpske hrabrosti, antifašizma i prkosa svemu što je mračno i nazadno. Mesto gde će moći da se pokloni senima generala Mihailovića i njegovih palih saboraca. a šta smo dobili?

Dobili smo mesto gde jedna stranka pravi svoje godišnje okupljanje pristalica kako bi pokret generala Mihailovića mogla da iskoristi za propagandu svoje politike koristeći i prisvajajući pokret kao svoj politički projekat.

Dobili smo mnoštvo mladića i devojaka (nažalost, i starijih ljudi) koji svojim izgledom propagiraju izgled pripadnika Jugoslovenske vojske u otadžbini onako kako ih je prikazivao i kako ih, nažalost, i danas na našim televizijama prikazuje komunističko-mondijalistički savez u partizanskim filmovima. Kao bradate, pijane protuve koje na sve liče samo ne na ljude.

Dobili smo i mladiće u crnim uniformama koji su nekoliko godina unazad činili stroj počasne garde odeveni u sivomaslinaste uniforme kakve su zapravo i nosili pripadnici Jugoslovenske vojske u otadžbini.

Kada bi se ti momci malo bolje zagledali u istoriju, uvideli bi da pripadnici pokreta generala Mihailovića nikada nisu nosili crne uniforme i da su se upravo protiv takvih i borili (Francetićeve crne legije, italijanski fašisti, nemačke pancer jedinice). Crna uniforma nije ono što treba nositi na Ravnoj gori.

Planina srpskog ponosa pretvorena je u vašarište, a plemenita nastojanja da se dostojanstveno ukaže čast slobodarskom duhu jednog naroda izobličena u najobičniju pijacu ukrašenu roštiljem i šatrama, te novokomponovanom i svetskom muzičkom ponudom po svetskim cenama.

Zbog čega ugledni poštovaoci lika i dela generala Mihailovića, jedne parlamentarne stranke koja sebe naziva ravnogorskom, nije bila u stanju da ni posle dvadeset godina svog postojnja pokrene zahtev za rehabilitaciju pripadnika ravnogorskog pokreta kao i samog generala?

Zašto, iako je imala gradonačelnike u mnogim gradovima Srbije, pa i u samom Beogradu, nije izdejstvovala da se neka ulica u tim gradovima nazove po generalu Mihailoviću?

Zašto nije izdejstvovala da se kuća u Beogradu gde je živeo general Mihailović obeleži spomen-pločom,  već se čekalo da to neko drugi uradi pa da se taj uspeh prisvoji?

Mnogi od nas (među njima i ja) kukaju na poplavu "partizanskih filmova" na javnom servisu, pa se postavlja pitanje zašto se neko nije potrudio da snimi dokumentarni film o događajima tokom Drugog svetskog rata i učešću Dražinog pokreta u njemu.

Mnogi će reći da za to nema novca. Ali, ako se skupilo za spomen-dom na Ravnoj gori, za mnoga pisanija sumnjivog kvaliteta i istinitosti, onda bi se našlo i za film o pokretu generala Mihailovića.

Zašto se, ako se toliko voli Ravna gora i general Mihailović, ne pomogne Jeftiću oko skupljanja imena članova JVUO ili Samardžiću prilikom pisanja i prikupljanja dokumentacije o samom pokretu.

Izneo sam samo neka zapažanja o tome šta treba promeniti kako bi slika četničkog pokreta dobila ram koji joj pripada, a pripadnici  pokreta stekli zasluženi ugled. Samo od nas i našeg ozbiljnog stava prema ovom problemu, a to je krivotvorenje istine, zavisi da li ćemo ispraviti istorijsku nepravdu, koja nam je silom i našim sopstvenim nemarom tako bolno naneta.