Dva autoriteta i jedna praznina

U Srbiji danas postoje dva politička autoriteta: studenti i predsednik. Ovo nije simbolična podela, već realan odnos političkih snaga. Prvi su politički naivni i imuni na blato dnevne politike, pa oklevaju da se upuste u političke vode, uprkos nespornim, a verovatno i većinskim simpatijama srpskih glasača. Oni su kreatori i moralna kičma društvenog pokreta koji još nije dobio izvršne političke konture, ali je njihova platforma delovanja politička parexcellence. Njihova dosadašnja kreativnost upućuje na sposobnost za probitačno reformatiranje, ukoliko postojeća strategija ne donese dalje rezultate.

Drugi politički autoritet, predsednik, ima izvanredno političko iskustvo i, istorijski gledano, pobedničku strategiju. Ali već dvanaest godina ponavlja iste trikove. Problem je što većinska publika počinje da razaznaje celokupan repertoar. Dodatno, on trenutno nema većinu. Jer da je ima, već bismo bili u vanrednom stanju. Njegov aktuelni cilj je homogenizacija preostalog glasačkog tela kroz pokušaj nadgradnje političkog entiteta — Pokreta čije ime još nije definisano. No, taj pokušaj, budući da je lišen ikakvih noviteta za srednju i mlađu generaciju srpskih glasača, može privući samo starije: one koji još veruju da se budućnost kroji samo izjednog kabineta.

U Srbiji danas postoje dva politička autoriteta: studenti i predsednik. Prvi su politički naivni i imuni na blato dnevne politike, pa oklevaju da se upuste u političke vode, uprkos nespornim, a verovatno i većinskim simpatijama srpskih glasača

Akter u međuprostoru društveno-političkog trenutka Srbije, odnosno većina etablirane srpske opozicije, ne predstavlja značajan faktor. Ona baštini nepovoljno istorijsko opterećenje, ali i rivalsku intimnost, a možda i veteransko razumevanje sa vlašću.

Aktuelna vlast suštinski ne razume novonastajući društveni pokret. Srpski radikali – i potonja interesno transformisana partijska naslednica u vidu naprednjaka – svoju su političku borbu vodili kroz pendreke i suzavac toliko puta, da ovo smatraju neizbežnim ili čak i neophodnim delom svakog političkog sukoba. Upravo zbog toga nisu u stanju da shvate zahteve za promenom koji dolaze kroz kreativni izraz, pištaljke i nasmejana lica u karnevalskoj atmosferi. Kreativni otpor ne vide kao politički instrument, već kao estetsku zabludu. Naravno, takav način razmišljanja će neminovno postati prošlost – samo je pitanje da li će biti prekasno. S druge strane, onog trenutka kada studentski pokret svoju borbu artikuliše kroz konkretan politički zahtev ili počne da zauzima realan politički prostor, on postaje vidljiv cilj na radaru predsednika koji više nema većinu i kome nedostaju nove ideje. U tom trenutku politička borba postaje ogoljena, i tada bi (možda) pomoglo iskustvo posredničkih političkih aktera – opozicije. Međutim, studenti su svesni da bi ulazak u ovakvu fazu mogao značajno da naruši autentičnost njihovog pokreta.

Pisac ovih redova je često u kontaktu sa „blokaderima“, kako su režimski mediji nazivali studente u pokušaju da im stigmatizujućim epitetom unapred odrede mesto u društveno-političkom procesu. Oni su deo generacije koja je, u kratkom roku, uzdrmala apsolutnu vlast – oličenu u predsedniku do tragičnih događaja pada nastrešnice i nasilja nad studentima FDU – razgrađujući temelje autoritarne kontrole. Razmatrajući uzroke ovog političkog preokreta, zapazio sam raznolikost njihovih ideja – od levičarskih vizija do liberalnih i konzervativnih struja – što na prvi pogled deluje kao ideološki raskol. Ipak, šta ih ujedinjuje? Odbacuju autoritet, videći ga kao arhaičnu, nametnutu kategoriju, što se ogleda u njihovom preispitivanju institucija bez straha od hijerarhije. Istovremeno, odlikuje ih impresivna pravno-politička kultura kao potpuna novina na ovim prostorima. Verovatno oba ova svojstva jednako doprinose fascinantnoj kreativnosti koju su do sada ispoljili.

U današnjem trenutku, „nenadležna institucija“ ponovo je pokazala vanredan talenat za političku vratolomiju. Budući predsednik nove vlade, akademski kolega Đuro Macut — u javnosti uveden kao umerena novina i simbol mogućeg pomirenja — u suštini je tehnokratski element u sistemu koji ne namerava da se menja.Stoga, logično je očekivati porast represije i intenziviranje pritisaka na društveni pokret.Logika tog razvoja je dvostruka. Sa jedne strane, rezultati dosadašnje toplo-hladno retorike shvaćeni su unutar glasačkog korpusa vlasti kao znak neodlučnosti, što je potencijalno dovelo do postepenog osipanja podrške kod dela glasača koji očekuju odlučniju reakciju režima. Sa druge strane, bočni pritisci na ranjive grupe — pre svega zaposlene u javnom sektoru — daju izvesne, iako ograničene, rezultate.

\

Drugi politički autoritet, predsednik, ima izvanredno političko iskustvo i, istorijski gledano, pobedničku strategiju. Ali već dvanaest godina ponavlja iste trikove. Problem je što većinska publika počinje da razaznaje celokupan repertoar. Dodatno, on trenutno nema većinu

Međutim, vrlo verovatan ishod nadolazeće represije neće biti zaustavljanje procesa. Aksiom ovog trenutka glasi: proces se može delimično preusmeriti, ali ne i zaustaviti. Ono što je mnogo izvesnije jeste duboka društvena polarizacija, sa potencijalno nesagledivim posledicama. Zbog toga će studenti u blokadi (jer postoje i oni drugi, mada malobrojni) biti prisiljeni,zbog pritiska istorijske nužnosti,da napuste svoj dosadašnji model postepene obnove demokratskih institucija i pređu u fazu pune političke borbe, u kojoj rizikuju gubitak dela čistote koju su dosad s pravom smatrali svojom ekskluzivom.

Nažalost, vreme za postupno približavanje i plodonosni društveni dijalog između dva pola je nepovratno iza nas (još od skupa na Slaviji). Dani koji dolaze, i u kojima je politički pobednik — na kratke ili duže staze —lako prepoznatljiv, moguće neće doneti najoptimalnije rešenje za Srbiju.

Studentski pokret će ili ostati moralna vertikala bez političke težine — ili će postati politički faktor lišen nekadašnje autentičnosti i političke čednosti. Između te dve krajnosti ne postoji kompromis koji bi Srbiju vodio napred. Upravo u tom paradoksu leži praznina koju niko, za sada, nije u stanju da ispuni. A kada praznina potraje, ne popunjavaju je najbolji — većnajbrži. Stoga je imperativ da se u agendu studenata, potisnute intelektualne elite i novo-formirajućeg društvenog pokreta uvrsti zauzimanje praznine pre nego što je prisvoje politički spletkaroši, stvarajući red utemeljen na načelima, a ne na prečicama!

(Autor je profesor Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu)