(Ev)ropska rampa ili kosovska trampa

Srbija je bila na pragu Evropske unije. Poljubila je vrata. Kako? Pa ne otvaraju. Još uvijek nas gledaju samo kroz špijunku. Tako smo dostojanstveno stali pred njihova vrata, da su na prvi mah mislili da je neki prosjak došao po milost, i već velikodušno spremili sitan novac, ali kad su malo bolje pogledali vidjeli su da je to Srbija. Pošto sa njom brišemo pod, ako bude dolazila još koji put nećemo morati plaćati čišćenje stubišta, pomisliše. Čulo se samo: Dođite ponovo u februaru, martu... Možda im je kuća u neredu pa ne primaju nikog, ali tu mogućnost naši predstavnici odbacuju u startu. Naprosto je to nemoguće. Dobro, jesmo li bar našli neku poruku pred tim vratima? Izvirio je papir ispod vrata i na njemu stoji: Sve dok se ne obavi kosovska trampa na evropskom putu isprečiće se rampa. To mu dođe kao lozinka koju ovdašnji političari još uvijek tumače tako kao da su pitanje evropskih integracija i statusa Kosova i Metohije dva međusobno odvojena procesa. No nastupom Gvida Vestervelea, šefa njemačke diplomatije, koji se desio prije fatalnog prolongiranja odluke o statusu kandidata, već je da pada politička maska sa evropske spoljnje politike. Arogantno, kratko i jasno i „bez uvijanja“, rečeno je javno ono što se ovdje godinama krilo iza neupitne evropske perspektive. Priznanje nezavisnosti i teritorijalnog integriteta Kosova je ipak uslov za ulazak Srbije u Evropsku uniju. Šta ćemo sad? Ovakav „preokret“ u pristupu nas je zatekao, bili smo iznenađeni. Prosto smo zanijemili od iznenađenja, ne možemo ni da odgovorimo.

Ako hoćemo u Evropu moramo napraviti kopernikanski obrat u svojoj politici. A to znači da trampimo dostojanstvo za evropsko članstvo. Ali pored dostojanstva moramo još nešto staviti na oltar evropomolje, a to je Kosovo i Metohija. Trampićemo kosovski mit za evropski mit, kosovske vrijednosti za evropske vrijednosti, dušu za obećani standard. Faustovski ili Beketovski motiv kod nas se pojavljuju istovremeno. Prodajemo dušu za Evropu, kao Faust Mefistofelesu, a čekamo je poput Godoa.

Premda je evropska kultura davno pokidala antički sintezu etike i politike, naše glavno nacionalno i političko pitanje je istovremeno i naše glavno etičko pitanje. Evropa ili Kosovo? Pristati na ucjenu ili ne? Kako odgovoriti na to pitanje i kako postupiti? Izgleda da nas ubjeđuju da nemamo pravo na osnovno ljudsko dostojanstvo. Najbolje je da ga mi sami sebi uskratimo, pa da to bude nadasve slobodan čin.

Postavlja se onda pitanje: da li je politička prostitucija vladajućih struktura sve što znamo? Da li je razbijanjem i bombardovanjem ove države razbijeno i bombardovano njeno dostojanstvo i njen moral, ili se, pak, sad ruši ono što se bombama nije moglo porušiti, a to je slobodarska tradicija i svijest jednog naroda o njegovim vrijednostima i na tome utemeljeno njegovo dostojanstvo?

Oko ovog pitanja imamo sukob tzv. dvije Srbije, dva sistema vrijednosti, tradicionalnog i modernog, nacionalnih i evropskih vrijednosti... U svemu tome nastupa nadvikivanje i nadpjevavanje. Srbi pjevaju „Kosovo je srce Srbije“, a Evropa kroz Jelenu Karleušu odgovara: „iščupaću ti srce nećeš to ni osetiti.“