Imperativ jednakosti

Nekoliko tema, više zamišljenih da zabašure ozbiljnu političku krizu, glad i bedu u Srbiji, a manje da donesu istinsku metodologiju njihovog rešenja, okupiralo je medije prošlih dana.

Pišući o životnim problemima Jovanke (Budisavljević) Broz, majora JNA, dugogodišnje prve dame SFRJ, mnogi su novinari sebi dozvolili da ne samo naruše kodeks novinarstva (poštovanje ličnosti, izjave obe strane, materijalne dokaze), već i granice elementarnog građanskog vaspitanja, što, naravno, najviše govori o njima i njihovim urednicima. Problem je sasvim jednostavno rešiv – poštovati zakon. Kao udovica najvišeg funkcionera države, Jovanka Broz po zakonu zaslužuje predsedničku penziju i sve beneficije. Baš kao i Ružica Đinđić, ili bilo ko u sličnoj poziciji. Ni manje, ni više – prema mogućnostima male i siromašne Srbije.

Neukusno je da se i najmanji detalji nasledstva Brozovih iznose u javnost, a da ta ista javnost nije upoznata sa ostavinskom parnicom ubijenog premijera. Jednak tretman najmanje je što mediji i Vlada duguju svima, naročito udovicama i deci bivših političara.

Kao građanka Srbije, Jovanka Broz mora da ima garantovanu slobodu kretanja, lečenja, zbora, baš kao i svi drugi građani Srbije. Isto tako, sve njene lične stvari (garderoba, nakit, dnevnici, pokućstvo), koje su protivpravno uzete, trebalo bi da joj odmah budu stavljene na raspolaganje, kao i da se javnosti pruže razlozi za njihovo oduzimanje (krađu?!).

Na kraju, sramota je za sve premijere i predsednike od 2000. naovamo, kojima su imperativ ljudska prava i jednakost, da sebi dozvole korišćenje luksuznih rezidencija (koje se plaćaju iz budžeta), a da Jovanku Broz, u njenim godinama, ostave u kući bez grejanja s prokislim krovom.

Bilo bi dobro da Jovanka Broz svom, srpskom narodu, ispriča istinu koju zna – zbog svoje savesti i zbog budućih pokoljenja, koja imaju pravo da saznaju sve činjenice naše složene istorije. Odluka je na njoj.

Drugo – utuk na utuk – medijska afera o sinu poznate voditeljke zbog posedovanja marihuane i njen majčinski apel javnosti. Stiče se utisak da su svi kojima se zamerila u svojim emisijama, često ukidajući pravo na drugačije mišljenje, sada to isto učinili njoj. Neprihvatljivo je to što je zloupotrebljen njen 15-godišnji sin, kao što su i neshvatljivi razlozi njenog ćutanja kada su, na njoj bliskim medijima, godinama demonizovani drugi mladi ljudi, takođe nečija deca. Revanšizam, u bilo kojoj formi, neprihvatljiv je i poguban za celo društvo.

Političari i novinari zato imaju odgovornost i obavezu da odmere svaku reč, a ministarstva i sudstvo da prate, normiraju, pa i kažnjavaju sve zloupotrebe (od vulgarnih slika i ružnih naslova, psovki i pornografije, pa do vređanja bilo čije ličnosti) podjednako.

Bilo bi pošteno da je voditeljka i svoj problem uvrstila među utiske koje nudi na sud javnosti i pokrenula borbu protiv narkomanije.

I kao treće, izjava državnog sekretara Slobodana Homena o vraćanju novca, stečenog kriminalom, narodu.

Brojne su nepoznanice ostale u vazduhu i pored obilja vesti o Miladinu Kovačeviću, koji je u tuči u SAD ozledio Brajana Štajnahauera. Nakon polaganja kaucije (garancije) Konzulata Srbije da će se pojaviti na sudu, Miladin je dobio pasoš od vicekonzula u Njujorku i vratio se u Srbiju. Izbio je diplomatski skandal između Srbije i SAD u koji se oštro umešala državna sekretarka Hilari Klinton. Vlada je odlučila da se Štajnhauerovima plati 900.000 dolara na ime odštete, kako bi sprečila ozbiljno narušavanje odnosa i dalju degradaciju Srbije u očima sveta.

Ostaju otvorena pitanja: ako su SAD ustupile slučaj Srbiji, kada će suđenje i po kom osnovu početi; da li je B. Štajnhauer povukao (promenio) tužbu zadovoljan odštetom od 900.000 dolara; da li postoje izjave svedoka tuče; šta se dogodilo s konzulom i vicekonzulom i njihovim nadređenima u MSP.

Ako Kovačević ne bude proglašen krivim, postavlja se i pitanje opravdanosti uplaćenih milion dolara!

Ono što ostavlja otvorenu sumnju je dilema kako je pasoš u ovoj teškoj situaciji izdat, a da o tome nisu obavešteni direktor konzularnog odeljenja MSP, pravna služba, gensek, pa i sam ministar Vuk Jeremić. Izazivanje skandala sa SAD, u inače zategnutim odnosima, nečija je odgovornost. Javnost mora da sazna ime i prezime: ili službenika Konzulata, ili nadređenog u MSP koji je to dozvolio.

Neobično objašnjenje državnog sekretara Homena da će 900.000 dolara biti vraćeno narodu zaplenom imovine stečene kriminalom (PIK Zemun), posebna je priča. Narodu mora da se vrati i novac PIK Zemun-a i 900.000 dolara plaćenih za odštetu Štajnhauerima. To je račun za prvake.

Dužnost državnog sekretara je da se pronađu odgovorni koji će tu sumu nadoknaditi narodu do poslednje krajcare.

Netransparentnost kojom su obavijena sva tri navedena slučaja, jasan je dokaz nedostatka demokratskih kapaciteta institucija i medija u Srbiji.