Investiciono održavanje opštinskih džepova

U Srbiji, zemlji u kojoj je prosečan stan dotrajao do granica upotrebljivosti, a renoviranje poduhvat koji prosečan građanin preduzima jednom ili nijednom u životu, na snazi je od prošle godine zakon koji bi trebalo da izlazak iz stanja hronične oronulosti učini što težim i manje verovatnim. Od zamene drvene pregrade u podrumu, preko promene pločica u kupatilu, do postavljanaj nove utičnice – više ništa ne možete uraditi a da nemate dozvolu za „investiciono održavanje“. Za istu vam je, kako propisi kažu, potreban: idejni projekat u tri primerka koji je uradila licencirana projektantska kuća, izvod iz zemljišnih knjiga, kopija plana parcele ne starija od šest meseci, saglasnost zavoda za zaštitu spomenika i dokaz o uplati republičke takse .

Zapravo, Zakon o planiranju i izgradnji nije izričito rekao da vam za obično krečenje treba gomila papira, 1000 eura za projekat i par meseci čekanja na dozvolu. On je samo toliko loše napisan da su opštinske vlasti iskoristile priliku kojoj se nije moglo odoleti, da na još jedan kreativan način oderu svoje stanovnike. A sve zato, što im je dao diskreciono pravo da odrede šta spada u tekuće, a šta u investiciono održavanje. I zaista – gde siroti opštinari da povuku tu crtu, kad se dobro zna da je u Srbiji i promena gumice na česmi za dosta ljudi prava investicija?

Naravno, lokalni mentalitet samo je išao na ruku opštinama. Nije bilo potrebno slati inspekcije da “njuškaju“ ko gde i šta radi iza zatvorenih vrata. Tu je uvek komšiluk, spreman da odgovorno obavlja svoju građansku dužnost i obaveštava nadležne o nesavesnom ponašanju svojih komšija. Nema šanse da u Srbiji ukucate ekser u zid a da neko ne pozove inspekciju i iskaže svoju zabrinutost, i sumnju da krišom pokušavate da srušite i noseće zidove. Ne vredi da ljubazno objašnjavate kako samo menjate dotrajali bojler – zašto bi vam i verovali kad se dobro zna da niko pošten danas nema para da sređuje stan.

A kada stvari stigne do inspekcije, e tu nastupa ono diskreciono pravo, koje se u praksi svodi na korupciju. Jer, ruku na srce, ko još želi da se nađe u situaciji da stan koji je poslednji put krečen još 1915. vraća u „prvobitno stanje“?

Po ko zna koji put, na delu je isti problem – na stanje u Srbiji pokušavaju a se nakaleme prakse iz zemalja u kojima stvari izgledaju nekoliko svetlosnih godina uređenije. U ovom slučaju, sve je to, navodno, da bi se građani zaštitili od nesavesno i nestručno obavljenih radova, recimo od loše postavljenih instalacija koje mogu da izazovu kuršlus ili požar. Mali problem je samo činjenica da je u Srbiji, imajući u vidu zapuštenost infrastrukture stanovanja, praktično nemoguće radove izvesti toliko loše da to može više da ugrožava okolinu nego postojeće stanje. Sve to negde i vlasti dobro znaju, pa šalju narodu dvosmislene poruke koje se svode na savet da se što manje zamera komšiluku, i svoja investiciona održavanja odradi u potaji.

Kao krajnji rezultat cele ujudurme, imamo samo još jedan zakon koji je nemoguće sprovoditi u delo, i koji doprinosi daljem srozavanju institucije zakona u Srbiji. Utešno je što najavljuju da će biti promenjen već krajem ovog meseca. Naravno, ne zbog toga što je cela stvar sa izradom projekta za zamenu obične ve-ce šolje duboko potresla ministra Dulića (kako je izjavio), već zato što se isti zakon bavi i mnogo lukrativnijim pitanjima poput investicija i legalizacije. Milioni su u pitanju, pa su izgledi da će usput i ova agonija obične raje uskoro da se završi – više nego dobri.