Prazna slama ili kako briselski potrčko u svojim medijima glumi suverenost

Retko šta bolje odslikava bezglavo srljanje Srbije u propast koliko poslednja saga sa hrvatskom blokadom pregovaračkog poglavlja sa EU i Vučićevom glumom „oštrog reagovanja“ na tu blokadu na farsičnoj konferenciji za štampu, koju je održao dan posle, uzurpirajući prostor na gotovo svim velikim televizijama (RTS, Prva, Pink, RTV, N1, Studio B). Dok s jedne strane beskičmeno ispunjava i sprovodi sve što mu narede iz Vašingtona, Berlina i Zagreba, Vučić u medijima gebelovski fingira kako je u stalnom „sukobu“ sa pomenutim centrima moći i Hrvatskom, jer im „ne dozvoljava da naređuju Srbiji“. Nažalost po Srbiju, i služenje Zapadu i medijsko spinovanje čini besprekorno i tako dobija podršku nacionalno opredeljenih birača za sprovođenje autošovinističke i evrofanatične ideologije.

Važno je podsetiti se da je Vučić nakon Bregzita, uprkos očiglednim i jasnim zahtevima Evropske unije da se Srbija odrekne suvernosti i državnosti zarad nastavka „evrointegracija“, odbacio bilo kakvu mogućnost raspisivanja referenduma o putu Srbije ka EU, i poručio da oni koji su za obustavljanje evropskog puta moraju „ili da ga ubiju, ili da ga pobede na izborima“ da bi tu nameru ostvarili. Time je dao direktan vetar u leđa svim agresivnim zahtevima Zapada prema teritorijalnoj celovitosti i suverenitetu Srbije.

Sličnu stvar Vučić je ponovio i na nedavno održanoj „vanrednoj“ konferenciji za štampu, nakon hrvatske blokade otvaranja pregovaračkog poglavlja 26, poručivši da Srbija „ne odustajue od evropskog puta i „usklađivanja politike sa Evropskom unijom“. Kada se na to doda druga ključna poruka, izneta na istoj konferenciji, onda je jasno kolike su razmere ponora u koju nas aktuelna vlast vodi.

Vučić je, naime, rekao da je Srbija ispunila sve što su joj Hrvati tražili prilikom njegovog sastanka sa Kolindom Grabar Kitarović 20. juna ove godine - desetine miliona dinara za tri časopisa hrvatske nacionalne manjine, nastavu na hrvatskom jeziku u školama, rekonstrukcija puta u Donjem Tavankutu, uvođenje hrvatskog odeljenja u Muzičkoj školi u Sonti. Za ovo poslednje, Vučić je izjavio da ni sam nije video nikakav smisao da se deca nacionalno dele u muzičkoj školi, ali je svejedno „lično dao naređenje da se to sprovede“, pošto su tako zahtevali Hrvati.

Dakle, lanac komandovanja odozgo na dole izgleda ovako Kolinda – Vučić – institucije Republike Srbije. Vučić je doveo Srbiju u situaciju da permanenetno mora da ispunjava sve što joj Hrvatska naredi i da ćuti o rastućem fašizmu u Hrvatskoj i ugrožavanju osnovnih prava tamošnjih Srba (to ćutanje je takođe „s ponosom“ istakao), jer se sama opredelila za „bezalternativni evropski put“, od koga nema nameru da odustane.

To je suština, koja je međutim zamagaljenja i zabašurena nizom spinova i manipulacija koje su na konferenciji usledile – „Nećemo dozvoliti da nam drže lekcije oni koji...“, „nemaju pravu da nam pridikuju oni koji sami...“, „ni mi ne tražimo od njih da nam se iskupe zbog Jasenovca“. Vučić je podsećanjem na hrvatsko ustaštvo i zločine izazvao emocije kod svih građana Srbije, gnevnih zbog svega što se Srbima od strane Hrvatske priređuje u poslednjih 25 godina. Potom  je nizom praznih floskula („držanje lekcije“, „nećemo dozvoliti“, „ne zaboravljamo“, „znamo mi dobro ko su oni“) kod gledaoca stvorio utisak da je on u nekom sukobu sa Hrvatima i da im se suprostavlja, zabašurujući na taj način činjenicu da je, po sopstvenom priznanju, sve do sada bespogovorno izvršavao naređenja iz Zagreba, i da će to nastaviti da čini, s obzirom na njegovo čvrsto opredeljenje za EU po svaku cenu.

Tu, međutim, nije kraj podmuklosti i spinovima. Vučić je iskoristio ovako osteljivu temu, koja kod građana prirodno izaziva emocije, da opoziciju etiketira kao „domaće izdajnike“ i „hrvatske lobiste“ i tako dodatno dnevnopolitički profitira iz cele priče, preusmeravajući gnev ljudi zbog hrvatskog iživljavanja na svoje političke protivnike, koji pritom nemaju nikakve veze sa njegovom poslušničkom politikom prema Zagrebu.