Korona u kruni evropske solidarnosti ili o jednoj "papirnatoj" bajci

Dr Vladeta Jerotić, jedan od najumnijih Srba, često nas je podsećao i u svojim predavanjima i u svojim knjigama o značajnim blagotvornim dejstvima bolesti na ponašanje i život ljudi. Bolest treba shvatiti po Jerotiću kao ozbiljan signal, kao znak da nešto ozbiljno nije u redu sa bolesnikom i da je potrebno da dođe do promene u ponašanju: recimo da prestane da jede slatko ili da prekine da puši ili da se leči od alkohola. Istovremeno bolest pomaže i u čišćenju telefonskog imenika jer bolest često pokaže ko je prijatelj, a ko ’prijatelj’. Slično je i u društvu jer se na muci poznaju junaci.

Temelj integracije[1] u zapadnoj Evropi je sprečavanje rata uz pomoć ekonomske integracije. Potka navedene zamisli i procesa je solidarnost između država. Sve se to relativno uspešno odvijalo u Evropskoj Uniji (EU) kad je bilo ekonomskog napretka. U nedavnoj finansijskoj krizi i sada u krizi prouzrokovanoj korona virusom nije trebalo zagrebati mnogo EU solidarnost, a da se plitko ispod površine pojavi utvara sebičnosti[2]. Zbog čega?

EU nema ni obdarenog vođu, a ni sposobnosti koje mogu da joj pomognu da se snađe u sadašnjoj teškoj krizi. Nemačka, kao jedan od najznačajnijih svetskih proizvođača medicinskog materijala i opreme dekretom je zabranila izvoz navedene robe inostranstvu uključujući i partere u EU[3]. Italija je zemlja koja je snažno pogođena bolešću prouzokovanom korona virusom, ostala je da se snalazi sama kako zna i ume. Ipak, značajna pomoć i solidarnost stigla je Italiji iz Rusije[4] i iz komunističke Kine[5] i sa Kube[6].

Zanimljivo je da devet država članica EU nije dozvolilo prelet ruskim avionima koji su nosili preko potrebnu i hitnu pomoć Italiji čije je zdravstvo palo na kolena. Toliko o solidarnosti u EU sa velikom zemljom osnivačem EU[7]. Rusija je ipak dopremila značajnu pomoć Italiji uključujući i lekare zaobilaznim letom koji je bespotrebno bio nekoliko puta duži od razumnog i potrebnog. Ovakav neprikladan i podmukli pristup solidarnosti sa zemljom u kojoj je umiralo na stotine ljudi svakog dana otvara oči drugima u EU, ali i van nje. Šta dalje očekivati od EU na putu pristupanja? Ali ovakva matrica podmuklog, bezdušnog i samoživog ponašanjana Zapadu nije ništa novo.

Zanimljivo je da devet država članica EU nije dozvolilo prelet ruskim avionima koji su nosili preko potrebnu i hitnu pomoć Italiji čije je zdravstvo palo na kolena. Toliko o solidarnosti u EU

Setimo se samo smrti 12 nevinih beba 1992. u Banja Luci kada je zbog nemogućnosti kopnenog prevoza bio zabranjen let iz Beograda kojim je trebalo da bude donet spasonosni kiseonik.

Srbija je primila izvesnu novčanu pomoć sa Zapada iz Norveške i iz EU (najvećim delom preraspodela ranije odobrenih fondova). Poklonu se ne gleda u zube iako su i Norveška i mnoge zemlje EU temeljno i žestoko bombardovale Srbiju 1999. Međutim, sada novac ne znači mnogo. Ono što nešto znači u ovom trenutku, to je medicinska roba, a Zapad neće da je proda ni unutar EU, a ni zemljama kandidatima. Zbog toga je važno imati određene kapacitete za proizvodnju vrlo važnih proizvoda ’kod kuće’ (kvasac, osnovni lekovi, zavoji, igle), inače postoji rizik izlaganja ucenama jer se, kako vidimo, brojnim ’prijateljima’ i strateškim partnerima ne može verovati u kriznim vremenima.

Kriza izazvana korona virusom ostaviće duboke posledice na funkcionisanje EU. Oštra i često nerazumna politika stezanja kajša unutar loše sklepane evrozone (protiv svih iskustava i predloga ekonomske teorije)[8] zasnovana je na Paktu stabilnosti koji oštro ograničava javno zaduživanje i potrošnju. U ovako teškom i vanrednom stanju kada se zdravstveni sistemi napinju do krajnjih granica, kada na hiljade ljudi umire svakog dana, kada je ograničeno kretanje ljudi i kada javne službe i preduzeća ne rade ili zaposleni rade od kuće, državama su potrebna sredstva zbog očuvanja društva, pa sedržave ne obaziru na pravila i bezobzirno krše monetarne zakone evrozone koji su u komi.

Kamate na nemačke i italijanske državne obveznice se razlikuju. Italija predstavlja veći rizik što ukazuje na razjedinjavanje jedinstvenog monetarnog prostora evrozone. Evropska centralna banka (ECB) namerava da do kraja tekuće godine kupi kroz kvantitativno popuštanje po 100 milijardi evra državnih obveznica svakog meseca. Bez obzira na akciju ECB odgovor na krizu prouzrokovanu korona virusom je bio nacionalan. Podela rizika i solidarnost u evrozoni je pala na niske grane. Nemačka, recimo, osniva fond od 500 milijardi evra za pomoć domaćim preduzećima pogođenim korona krizom[9]. To je potpuni raskid sa strogom politikom čvrstog budžeta za koju se Nemačka zalagala tokomproteklih decenija u evrozoni. Takva i slične politike oličavaju nefunkcionalnost evrozone i dovode u sumnju njenu budućnost.

Granice unutar EU se zatvaraju, slavljeni Šengenski sporazum više ne postoji u praksi, ekonomska aktivnost je skoro u slobodnom padu, recesija je počela, ograničava se trgovina unitar EU, nema turizma ni raznih vrsta transporta, umire na hiljade ljudi dnevno, monetarna pravila se ne poštuju, dolazi do balkanizacije unutar EU, a istinsko proširenje EU niko ozbiljan višene spominje. Milioni migranata i osvajača iz islamskog sveta su na vratima EU. Celokupna evropska integracija i solidarnost je u šoku zbog ogromnih rizika i problema[10]. Sve ovo ide na ruku rastućim snagama unutar EU koje su sumnjičave i koje su otvoreno protiv EU jer je nevoljno partnerstvo u EU neodrživo.

Srbija sada ima još veću neizvesnost da li će ikada da pristupi EU i veliku izvesnost da će EU da natovari Srbiji na grbaču neupotrebljive, opasne i rizične sadašnje i buduće migrante

Šta Srbija može da nauči iz svega toga? EU je u neviđenoj krizi koja može da dovede u pitanje njen opstanak: recesija, usahnula solidarnost, raspad Šengena, nefunkcionalna evrozona, beg Britanije, nemogućnost integracije velikog broja postojećih imigranata, navala ekonomskih migranata i osvajača iz muslimanskog sveta, nepostojanje jedinstvene ni unutrašnje (pomoć Italiji i odgovor na pandemiju izazvanu virusom korona), a ni spoljne politike(priznanje nezavisnosti Kosova i Metohije) itd. Srbija sada ima još veću neizvesnost da li će ikada da pristupi EU i veliku izvesnost da će EU da natovari Srbiji na grbaču neupotrebljive, opasne i rizične sadašnje i buduće migrante. OvakvaEU zaista za Srbiju nije alternativa.

Da li Srbija i ubuduće treba da ’štimuje’ državne tendere tako da isključi ponuđače iz Kine i bude otvorena samo prema ponuđačima iz EU? Beogradu treba skupoceni metro. To je ozbiljan projekat koji vezuje bar za narednih 30 godina. Ko ima istoriju sankcija prema Srbiji? I na kraju, kako je nedavno izjavio predsednik Srbije Aleksandar Vučić, EU je ’bajka na papiru’[11].