Možda to tako i mora u situaciji u kojoj je Crna Gora?!

Ni nedelju dana nije prošlo od predsedničkih izbora u Crnoj Gori, a novi šef te države Jakov Milatović već je više puta izdeklamovao NATO agendu koju će dosledno da primenjuje: podržava nezavisno Kosovo, poštovaće i uvodiće sve sankcije Rusiji, optužuje Srbe za takozvani genocid u Srebrenici, aplaudira ulasku Finske u zapadnu vojnu alijansu...

Još nije ni zvanično preuzeo funkciju predsednika, još nije ni preuzeo fotelju od Mila Đukanovića, još nije ni zadužio pečat i predsedničku limuzinu, a već je štreberski i revnosno pojurio da, kao pokvarena ploča, svakodnevno ponavlja evroatlansku mantru.

Je li ovo iko očekivao?

Da budemo iskreni, teško da je iko očekivao da će Crna Gora posle velike pobede nad višedecenijskim autokratom da promeni državni kurs.

Da budemo iskreni, teško da je iko očekivao da će Crna Gora posle velike pobede nad višedecenijskim autokratom da promeni državni kurs.

Teško da je iko očekivao da će u Crnoj Gori, kao zemlji koja je u čvrstom NATO zagrljaju, da se uopšte i razmatra otpriznanje Kosova.

Niko nije ni pomislio da će smena Mila označiti i zaokret zemlje prema drugim geopolitičkim polovima i da će iko zvanično da predloži ukidanje besmislenih sankcija Rusiji.

Niko nije verovao i da će novi predsednik koga su masovno podržali građani Crne Gore srpske nacionalnosti da se suprotstavi užasnoj zapadnoj paradigmi Srebrenice protiv Srba.

Ali, teško da postoji neko ko je prošle nedelje uveče, dok su Jakovljevu pobedu slavili masovno građani i svi opozicioni politički lideri, predvideo da će novi predsednik toliko ofanzivno i poltronski da se dan za danom sve više i eksplicitnije dodvorava zapadnim „gospodarima“.

Ali, teško da postoji neko ko je prošle nedelje uveče, dok su Jakovljevu pobedu slavili masovno građani i svi opozicioni politički lideri, predvideo da će novi predsednik toliko ofanzivno i poltronski da se dan za danom sve više i eksplicitnije dodvorava zapadnim „gospodarima“

Teško da je Milorad Dodik, predsednik Republike Srpske, mogao da pomisli da će Jakov, koga je podržao na predsedničkim izborima protiv Mila, samo nekoliko dana posle zatvaranja birališta da lupi žig Srbima da su počinili genocid u Srebrenici.

Teško da je iko očekivao baš ovoliki stepen udvorištva.

Bitka nije počela, a meci ispaljeni

Ne znamo da li je reč o zanesenosti, strahu, političkom neiskustvu, preuzetim obavezama ili ispunjavanju naređenja iz zapadnih kabineta, ali novi predsednik Crne Gore Jakov Milatović ispalio je sve svoje metke dok bitka još nije ni počela.

Već u prvoj, uvodnoj epizodi, otkrio je sve karte, izbiflao sve dobro naučene poruke, izbacio na talon sve adute, pokazao koliko mu je čvrsta politička kičma, dokazao da je dobro naučio lekciju, izrecitovao doslovno svima poznatu pesmicu...

Već u prvoj, uvodnoj epizodi, otkrio je sve karte, izbiflao sve dobro naučene poruke, izbacio na talon sve adute, pokazao koliko mu je čvrsta politička kičma, dokazao da je dobro naučio lekciju, izrecitovao doslovno svima poznatu pesmicu...

I možda to tako i mora u situaciji u kojoj je Crna Gora. Možda i ne znamo koliki manevar uopšte imaju tamošnji političari, možda ne možemo ni da zamislimo koliko je ograničena sloboda odlučivanja vladajućih lidera u balkanskoj NATO zemlji. Možda ne možemo da dokučimo kako izgledaju prvi razgovori sa zapadnim ambasadorima...

Lekcija i za Srbiju

Ali, i na primeru velike pobede Jakova Milatovića i svemu što je sledilo, možemo da naučimo koliko je bitno kad država, kao što je Srbija, ima samostalnost i nezavisnost u ovom novom geopolitičkom ludilu.

Možemo na ovom primeru da shvatimo koliko je istorijski važno što država Srbija uspeva već više od godinu dana totalitarnog zapadnog rata protiv Rusije da očuva svoju politiku.

Možemo možda da razumemo koliko je danas, u vreme globalnog cunamija, teško Srbiji da se bori za odbranu Kosova i Metohije u okvirima svoje državne teritorije.

Možemo samo da naslutimo kako je igrati u ovom balkanskom grotlu, a ne ponavljati svakodnevno tačno formulisane poruke Lajčaka, Borelja, Hila, Eskobara.

Ne znamo da li je Jakov Milatović u prvih nedelju dana uopšte mogao, odvažnije, bolje, drskije i drugačije.

Znamo da je Srbija, u odnosu na tu evroatlantsku klaustrofobičnu zadatost, ipak zemlja koja na svetskoj šahovskoj tabli, može samostalno da povlači poteze. Da diše i igra.

Neka ti je srećno, Jakove!

(Sputnjik)