Nemačka ofanziva na Balkan

„Balkanski samit“ u Berlinu izazvao je značajnu pažnju ne samo u zemljama učesnicama već i šire u Evropi. Tema ostaje i dalje aktuelna, posebno sa aspekta ciljeva njenog organizatora i efekta mera koje budu preduzimane prema regionu Zapadnog Balkana. Tek predstoji ozbiljna analiza šta ko dobija, a šta gubi u ovom „Angelinom gambitu“. U šahovskom gambitu žrtva je uglavnom unapred poznata, a ona se može naslutiti i u ovom političkom.

Nešto nisam primetio da se balkanskim liderima zažario obraz od Angelinog „šamara“ da Berlin, sutra Beč, a „šlepovaće se“ i bezidejni Pariz, a ne neka od prestonica Balkana, organizuje takav samit. A trebalo je. „Višehradskoj grupi“ nije bila potrebna ni majka ni maćeha. Organizovali su se sami, pokazali zajedništvo, unapredili saradnju i prema EU nastupali jedinstveno.

Stiče se utisak da je Berlinska konferencija organizovana na brzinu, bez ozbiljnih priprema, pa se ni konkretniji rezultati nisu mogli očekivati. „Balkanci“ su očekivali makar malo, a Berlin, kada su pare i projekti u pitanju, ponudio je još manje. To nam je brutalno jasno saopštio nemački ambasador Hajnc Vilhelm: „Konferencija u Berlinu imala je, pre svega, politički karakter, a ne da Nemačka direktno učestvuje u projektima“. Dakle, važan je bio tajming i ko će pre staviti Balkan pod svoj patronat, Berlin ili neko drugi. Svakako, ne dozvoliti Rusiji, čak onemogućiti je.

Sa ozbiljnim zaoštravanjem odnosa na relaciji SAD, EU i Rusije zbog krize u Ukrajini, ojačane neootomanske politike Turske posle nedavnih izbora, kao i preokupiranosti SAD na Srednjem i Bliskom istoku, ali i sa Kinom, Balkan postaje strateški značajan region za sve nabrojane aktere. Srbija, kao ključna zemlja regiona, po zamisli moćnika, treba da promeni svest o svom identitetu, da prihvati „Angeline želje kao svoje“ i da zaboravi na svog tradicionalnog saveznika, Rusiju. A tu su još Priština, Banjaluka i Novi Pazar, gde Srbija treba ponešto još da „isporuči“. Ambasadori Nemačke, Austrije i Francuske „prosvetliše“ nas u horu svojim izjavama da od neutralnosti Srbije nema ništa. Čak ni koliko Austrija, jer, eto, opredelili ste se za EU.

Bezbednost Rusije i posebno njen uticaj u međunarodnim odnosima brani se i izgrađuje ne samo u Ukrajini i na njenim zapadnim granicama, već i na Balkanu. Neootomanske ambicije Turske, za angažovanije prisustvo na Balkanu, kroz ojačale pozicije dvojca Erdogan-Davutoglu, u uslovima „privilegovanog partnerstva“ sa EU, tek će početi da dobijaju konkretne forme i aktivnosti. EU sa prijemom Hrvatske, uz poznati „zamor“ od proširenja, okreće se sopstvenim problemima, a eventualno novim članicama obećava maglovitu „evropsku perspektivu“, pri čemu briselski zvaničnici sve ređe upotrebljavaju termin „EU perspektiva“. 

Austrijski ambasador u Beogradu Johanes Ajgner, u prisustvu ministra Dačića, na otvaranju izložbe o odnosima Srbije i Austrije od 1836. do 1914, doslovno je izjavio: „Austrija se danas izričito zalaže za podršku Srbiji kao i svim zemljama Zapadnog Balkana na putu ka Evropi“. Samo ne reče kada je to i ko Srbiju izopštio iz Evrope da bi joj sada otvarali evropski put. SAD kao da je u defanzivi, ali samo prividno. Tu je njihova vojna baza „Bondstil“ i „zajednički strateški interesi (sa Kosovom)“, kako reče ambasadorka u Prištini Trejsi DŽejkobson, a mnogo im smeta i srpsko-ruska humanitarna baza za vanredne situacije u Nišu.

U toj šahovskoj igri na Balkanu, Berlin je zaigrao „damin gambit“, sa prvim uspešnim potezom. Velikim ratom srušena je Austrougarska monarhija, a šta bi moglo da bude na pomolu, sto godina kasnije, kada je Balkan u pitanju, ostaje da se vidi. Prodor na istok zaustavila je ojačala Putinova Rusija, ali se zato Balkan, preostali izvor sirovina, plodnih oranica i jeftine radne snage nudi na dlanu.

Sadašnji germanski faktor koristi suptilnije forme od onih iz dva svetska rata za ovladavanje ovim prostorima. Bankarski i trgovinski lobiji, uz istančanu šargarepu zvana EU,  zasad daju rezultate, a ako oni sutra ne budu dovoljni, veliki je arsenal i drugih mera.

No, Balkan još zadugo ostaje Balkan, sa svim svojim osobinama, a njegovi lideri još kao „rogovi u vreći“. Inostrani faktor, zna se, onaj zapadni, počev od razbijanja SFRJ, preko albansko-bugarskih interesa u Makedoniji, zatim sklepane Dejtonske BiH, pa do oružane agresije i otimanja „Svete srpske zemlje“ od Srbije, još je više „balkanizovao“ Balkan, tako i toliko da još ništa nije rešeno, čak ni granice. Njihovim maćehinskim uslugama, za svoj račun, ne vidi se kraj.

Stvaranjem nekakvog „zapadnobalkanskog zajedništva“, po zamisli Berlina, i uz neskriveni interes Beča, od koga se politički, ali ne i ekonomski već distanciraju Ljubljana i Zagreb, pitanje prijema zemalja ovog regiona u EU se „nacionalizuje“, pri čemu zemlje članice EU, a posebno Bundestag, dobijaju značajnu ulogu, možda, videćemo, značajniju od Saveta ministara EU i administracije Brisela. Briselska vlada nema više ni komesara za proširenje, ali zato postavlja Austrijanca za „komesara za susedstvo“. Turskoj „privilegovano partnerstvo“, a Zapadnom Balkanu susedstvo. Sve je jasno, zar ne. Čuće se, uveren sam, i glas Hrvatske sa puno zahteva i ucena ako i kada Srbija dođe na red za punopravno članstvo.

Ovim „zajedništvom“ sve zemlje regiona strpane su u jedan koš, sa namerom da sve zajedno, sa NATO-vskim Kosovom, možda jednog dana i budu primljene u EU, ali potpuno drugačije organizovanu, sa više krugova ili sa centrom i periferijom. U takvom scenariju nema „guranja ispred“. Svi zajedno na startu, svi zajedno na cilju. Ako on uopšte bude dostižan. U svakom slučaju, svi najavljivani rokovi se znatno produžavaju. Samo, gde li će tada biti Ivica Dačić da izjavi: „Nema potpisivanja međudržavnog sporazuma sa Kosovom“. Ili će možda opet biti aktuelna ona dva magična slova „ I.D.“ kao na Briselskom sporazumu, uz ko zna čiji kažirst. „ I.D.“ je već potvrdio faktičko priznanje nezavisnog Kosova, a da li će uslediti i formalno i kada?

I na kraju, pitanje za milion dolara. Šta je delotvornije za Balkan? Da li stav kancelarke Merkel da se „ne smeju zemlje (Balkana) prerano prepustiti same sebi“ ili osmišljeni i organizovani napor državnika regiona, kroz oprost i pomirenje, ali i sopstvenu katarzu, da sami, bez stranog tutorstva, interesa i ucena, svoje probleme rešavaju u prvom redu svojim resursima, jer što dođe sa strane, biće preskupo. Ja glasam za ovo drugo.