O neuspehu naših olimpijaca, ili zašto Divac treba da podnese ostavku

Čitava nacija ih je ispratila sa velikom nadom u srcu da će dostojno predstavljati zemlju na najvećoj sportskoj priredbi na svetu. Olimpijske igre predstavljaju najveću svetsku manifestaciju sportskog duha i humanih vrednosti. U antičko doba ratovi su prestajali dok su trajale olimpijske igre, toliko o nivou naše civilizovanosti. Ne kaže se za džabe olimpijski duh, jer on prožima svakog stanovnika na planeti i naravno svakog sportistu. Podrazumeva se da on vodi sportiste do najvećih dostignuća, ali nisu dostignuća ta koja su bitna i broj medalja već sam pristup olimpijskim igrama. Dužnost i obaveza svakog sportiste je da naciju predstavi na dostojan način, drugim rečima da je ne obruka. Vrhunac sportske karijere za mnoge sportiste predstavljaju upravo olimpijske igre i čast da se brane nacionalne boje ne može se ni sa čim porediti.

Naš olimpijski tim je podbacio u svemu gore rečenom. Da se ogradimo, to važi za veliku većinu sportista u individualnim i naročito kolektivnim sportovima. Svaka čast pojedincima koji su dali sve od sebe i koji su ušli u finalna takmičenja i tamo postigli uspeh, za medalju ili ne, to je već manje važno. Važno je boriti se i zastupati svoju zemlju svim srcem. To su upravo učinili naši strelci Andrija Zlatić koji je uzeo bronzu u disciplini vazdušni pištolj na 10 m i preslatka Ivana Maksimović koja je osvojila srebro u disciplini malokalibarska puška trostav. Andrija Zlatić je imao još jedno finale i pokazao je svima zajedno sa mladom Ivanom kako se bori za Srbiju. Zanimljivo je da do sada jedine naše osvajače medalja gotovo da niko u javnosti nije ni pominjao, bili su nepoznati i u senci, a ovenčali su se slavom.

Ruku na srce moramo da budemo pravedni i prema ostalim manje poznatim olimpiskim takmičarima, mladom Emiru Bekriću koji je dao sve od sebe u disciplini 400 m prepone, zatim mladom plivaču Velimiru Stjepanoviću koji je bio šesti u finalu u disciplini 200 m delfin. To su naše nade za sledeću olimpijadu. Zatim, tu je još jedna strelkinja, veoma perspektivna Zorana Arunović, koja se plasirala čak u dva finala i koja je zamalo ostala bez medalje, zauzevši četvrto mesto u disciplini malokalibarski pištolj. Atletičar Asmir Kolašinac se takođe plasirao u finale, ali mu je falilo malo sportske sreće kao i Zorani. Tu moramo da pomenemo i kompletan veslački tim Srbije, koji je takođe dostojno reprezentovao boje Srbije.

Dakle, svaka čast gore pomenutim olimpijcima i ukoliko smo nekog izostavili neka nam oproste. Ali šta njih razlikuje od ostalih kojima je ovaj tekst i namenjen. Ime. Oni su daleko manje izvikani nego Novak Đoković koji je dobio tu čast da bude barjaktar našeg olimpijskog tima i da nosi srpsku trobojku na svečanom defileu sportista na olimpijskom stadionu u Londonu. Pomalo je podbacio i Milorad Čavić, naš najbolji plivač svih vremena, od koga se očekivalo više, oprostio se četvrtim mestom a mogao je više uprkos povredi, jedan zaveslaj mu je falio. Ali od njega je bio bolji ruski plivač koji je kao osmi u finalnoj grupi uzeo bronzu Čaviću ispred nosa. Ali Čavić je još bio i dobar kada uzmemo u obzir Nađu Higl, bivšu svetsku prvakinju u disciplini 200 m prsno. Kada je osvojila to zlato Nađa je jednostavno potonula kao sidro i više nije uspela da zabeleži ni jedan značajniji rezultat. Od nje smo mnogo više očekivali od osmog mesta u polufinalnoj trci. Ogromno razočarenje. Da se vratimo još jednom velikom imenu našeg sporta Novaku Đokoviću, koji je posle osvajanja prošlogodišnjeg Vimbldona u Beogradu dočekan kao bog. Šta očekivati od sada već bivšeg broja jedan, osim neko od odličja u tenisu. Međutim, to se nije dogodilo. Ostali smo bez ijedne medalje u tenisu, što je katastrofa za jednu naciju koja je počela da se diči uspesima na teniskim borilištima. Čak je i iskusni Zimonjić zakazao u oba dubla, pa nas je i on ostavio ogorčene.

Da ne dužimo priču, Srbija je tek razočarala u kolektivnim sportovima, nekada našoj najjačoj uzdanici,. Svaka čast vaterpolistima koji će sigurno osvojiti neko od odličija, možda čak i zlatno, ali su zato sve ostale reprezentacije u kolektivnim sportovima, eufemizam je reći, zakazale. Najveću bruku i sramotu Srbiji su donele odbojkašice, zvanične prvakinje Evrope. Njih definitivno nije krasio olimpijski duh, jer su zbog svađa u reprezentaciji i sukoba sa trenerom izgubile sve mečeve! Odbojkaši nisu imali takvih problema, ali trener Kolaković i nacija je mnogo više očekivala od našeg nekadašnjeg zvezdanog sporta koji nam je doneo toliko odličja. Takođe, videli smo jedno sramotno izdanje reprezentacije Srbije u rukometu koja nije uspela da se plasira u četvrtfinale, a naša rukometna reprezentacija je vice šampion Evrope!

Da zaključimo, nekim sportistima je očigledno mnogo više stalo do lične promocije i - zašto da ne kažemo - novca, nego do promocije naše zemlje. Cilj olimpijskih igara je da se pruži maksimum i da se dostojno predstavi domovina. Očigledno, neki od pomenutih sportista u individualnim sportovima i sportisti u muškoj i naročito ženskoj odbojkaškoj reprezentaciji, te sportisti u rukometnoj reprezentaciji nisu ovo shvatili na pravi način. Suština je da su izvikani sportisti pružili mnogo manje nego što se to od njih očekivalo, a da su mlade nade koje gotovo niko nije ni pominjao i više nego dostojno reprezentovale našu zemlju. Zbog ovakvih rezultata i ponašanja pojedinih sportista predsednik Olimpijskog komiteta Srbije Vlade Divac bi trebalo da podnese ostavku. Toliko o učešću naših nada i najboljih predstavnika nacije na olimpijskim igrama u Londonu 2012. Jednom rečju, potpuno razočaranje. Nadajmo se da će u Rio de Žaneiru 2016. naši sportisti, nošeni krilima olimpijskog duha, dostojnije predstaviti našu zemlju.