Правна анализа Вашингтонског споразума

Александар Вучић је,са Авдулахом Хотијем у присуству Доналда Трампа, 4 . септембра у Белој кући закључио споразум под називом Економска нормализација (Вашингтонски споразум). Споразум је закључен у изобичајеној форми, која се према академику Чавошком, користила од Вестфалског мира 1648. до XIX века када уговорене стране нису желеле (или могле због географске удаљености) да ставе заједнички потпис на документ. Вашингтонски споразум није економски споразум. Отварање канцеларије америчке IDFC у Београду и помињање будућих аутопутева између Приштине, Мердара и Ниша су, у суштини,само писмо намерама.

Мини Шенген који се помиње у Вашингтонском споразуму омогућава несметано путовање Албанаца са Косова, Северне Македоније и Албаније, али не и Срба из Црне Горе и Републике Српске. Признање диплома изједначава 200 година стари Београдски универзитет са око 20 година старим приватним факултетима на Косову.

Према Вашингтонском споразуму Американци преузимају управу над енергетским системом Газиводе који се простире и на територији уже Србије. Србија се обавезује да ће куповати западне енергенте иако су они скупљи од руских. Србија се обавезује да неће користити кинеску техонолгију 5G иако је Вучић само 6 месеци раније упутио писмо кинеском председнику („брате Си“) у којем се заклиње на „вековно и челично пријатељство“. У Вашингтонском споразуму се Приштина обавезује да ће поштовати своју судску одлуку у вези са земљиштем у околини манастира Дечани. Србија се обавезује да ће наставити да исплаћује око милион евра годишње из буџета Јеврејској заједници. Србија се обавезује да ће утицати на Русију (и друге државе) да измени свој Закон о забрани хомосексуалне пропаганде. Србија се обавезује да ће прогласити Хезболах за терористичку организацију иако се он заједно са руском војском бори против ИСИЛ у Сирији. Србија се обавезала да ће отворити амбасаду у Јерусалиму упркос резолуцији СБ УН из 1967. и Резолуцији ГС УН из 2017, као и противљењу ЕУ. Гватемала и САД су иначе једине државе на свету које су отвориле амбасаду у Јерусалиму.

Вучић је пристао на једногодишње замрзавање лобирања за повлачење признавања Косова. Приштина се обавезала да у истом року неће подносити молбу за чланство у УН. Егзегетичко тумачење Вашингтонског споразума показује да се Србија обавезала да неће спречавати Косово да уђе у УН и да та обавеза одмах ступа на снагу, као и да није ограничена једногодишњим роком.

Према Повељи УН,све државе чланице ове организације су дужне да међусобно поштују територијални интегритет и границе и када немају дипломатске односе. Дакле, Вашингтонски споразум је правнообавезујући уговор, са одложеним роком од једне године, којим је Србија de iure признала Косово. То је и двострани уговор закључен у изобичајеној форми, уз посредство треће стране или САД.

Вашингтонски споразум је делимично измењен Ишингеров план из 2007, који је одбацио тадашњи премијер Коштуница и који се заснива на уговору између две Немачке из 1972. Такође, Вашингтонски споразум има дејство и за треће стране, односно он садржи антируске, антикинеске и антиарапске одредбе.

Према академику Бартошу, примена уговора у пракси показује његову сврху. Признање Косова од стране Израела показује да је сврха Вашингтонског споразума чланство Косова у УН.

Вучић је пописивањем неуставног Вашингтонског споразума успео да уради оно што нису могле Турска, Броз и НАТО, јер се Србија добровољно одрекла Косова

Вучић је пописивањем неуставног Вашингтонског споразума успео да уради оно што нису могле Турска, Броз и НАТО, јер се Србија добровољно одрекла Косова. У Вашингтонском споразуму нема Резолуције 1244 и он је зато противан међународном праву.

Вучић изгледа није повео шефа протокола у Вашингтон. Зато су планету обишле слике његовог понижавајућег седења пред америчким председником Трампом. Иронична реакција портпарола руског Министарства спољних послова на то Захарове је изазвала жесток напад Вучића на „оне који су поставили“ Захарову и на руску политику која је наводно „примитивна“. На тај начин Вучић је показао да води сличну спољну политику као Марковић и Ђукановић у Црној Гори. У сусретима са америчким врхом иде испод границе људског достојанства, а руску политику оцењује као "примитивну".