Romi lete u nebo

Od kad sam gledao predstavu "Cigani lete u nebo", ne mogu da se opasuljim: kako to da niko od NVO nije reagovao i tužio autore, koji još koriste onaj antijevropski izraz "Ciganin"?!

Ako tu nisu reagovale, onda će im nekažnjeno proći još nazadniji narodnjaci. Pogledajte samo tu lepezu uvredljivih pesama: "Sviraj stari Cigo", "Cigani mi tužnu pesmu svirali", "Ciganko vatrenog oka",  "Ciganin sam al' umem da volim".

Nažalost, ne možemo da osudimo pesnika koji je javno govorio: "Ja nisam Rom, ali jesam Ciganin". Presudio mu Svevišnji, otišao čovek za nekom "Plavom zvezdom",
da bosonog trčkara po nebeskom garavom sokaku... I onaj Lorka uspešno je izbegao pravedni gnev boraca za ljudska prava. Sa sve romansama ciganskim...

Mi smo otišli najdalje u poštovanju tog naroda. Zovemo ih Romi. Koliko znam, to
na njihovom jeziku znači "čovek". Sad mi vrlo nije jasno zašto taj princip ne koristimo uvek, zašto za Engleza ne kažemo "Men", za Rusa "Čelovek", itd. Zamislite da Jevropa, po istom ključu, Srbe zove "Ljudima". Nema veze što nas i ne tretiraju kao ljude, mogli bi barem da nas tako oslovljavaju. Baš bi mi bilo milo da me neki mediji nazivaju lamentatorom nad čovečanstvom,  umesto nad srpstvom. Ili, zamislite izraz "ljudska salata", pa "Ljudsko narodno pozorište". A tek "velikočovečanski hegemonizam". Kako benigno zvuči!

Od svih naziva za Rome/Cigane, čini mi se da je "Mandov" nekako najružniji. Što pokazuje koliko sam van svih zbivanja. Naime, u svetlu opšte anglosaksonizacije, ovaj izraz je još i najbolji jer, uz malu pomoć crtice, ako kažemo "Man-dove", rekli smo čoveku da je zapravo čovek-golub.

U mom rodnom kraju, zovu ih Gurbetima. Tja, moj kraj je ionako poznat kao nejevropski... Svakog proleća, Romi/Cigani/Gurbeti su dolazili na jednu zaravan blizu naše kuće i razapinjali čerge. Malo sam kome zavidio kao njihovoj deci: ne moraju u školu, ni da rade poslove oko kuće, još manje da čuvaju stoku... Naravno, bile su primetne i sve teške strane njihovog života. Počev od toga što ne žive u kući. Pa kada počne da grmi, šćućurim se u ćošku sobe i mislim se kako li je njima pod čergama..

I onda, nekog jutra, zatekneš tužan prizor. Prazna ledina, samo se pomalo dime ognjišta. Otišli, ko zna gde. Pa danima gledam u daleka brda prema granici sa Bosnom, i razmišljam gde li su. I zareknem se: "E, vala ću i ja jednom u bijeli svijet!"

(Tada još nisam bio hegemonista i nisam pričao ekavicu.)

Kasnije sam zbilja i otišao. Tek da saznam da svijet i nije baš toliko beo, ponajmanje beli grad u kome živim. Pa me i dan-danas buni zašto se, za neke mračne ljude i mračne postupke, kaže da su "belosvetski".

Naravno, tada nisam znao najveću falinku njihovog života: što u to doba nisu imali ovakvu podršku raznih NVO. Srećom, taj problem danas više nije aktuelan. A to koliko ih jurišnici NVO zbilja poznaju, razumeju, a kamoli vole, to je već druga stvar. U svakom slučaju, oni koji u nebo lete krivi su, ili zaslužni, što sam krenuo u sv(ij)et. Usadili su u mene pelcer želje za putovanjima, promenama, slobodom, nesputanošću...

Osim slobode, kod njih me je uvek fascinirala autentičnost, koju su zadržali kroz sve te vekove potucanja po svetu. Pa imaš i ruske Rome/Cigane, i španske, i srpske, i druge...  Svi su primili nešto od tih zemalja. A opet – i zadržali nešto svoje. Nadam se da će zadržati i ubuduće.

Želim im svu sreću ovog sveta. Da žive u boljim uslovima. Da produže vek životni, koji možda ne doseže ni prosek od 50 godina. Da osete sve blagodeti civilizacije. Samo ih molim i preklinjem da pri tom ne izgube sami sebe. Kao što je moj narod izgubio. Danas su mi oni poslednja nada.

I nadaću se. Uporno i tvrdoglavo. Sve dok ne čujem nekog Roma/Cigu/DŽipsija da kaže: "Transparentno ću da devastiram, ionako sam vulnerabilan. Sin neće da aplicira za školu klavira, nego po difoltu svira trubu". Kad to doživim, biću mrtav čovek. I otići ću da skončam sa sobom. Da se bućnem u najveći vir Savskog jezera. Da, poput Čiča-Draže, ostavim kosti na Adi Romanliji.