Komentar dana | |||
SEKA kroz sredinu, Vukadinović po bokovima |
petak, 18. jun 2010. | |
Ne smemo biti naivni. Istovremeni udar SEKE i Đorđa na Danas nije nikakva koincidencija, već vrhunac paklenog plana dvoje starih poznanika, koji zajedničkim snagama rade o glavi srpskim javnim glasilima, a možda i čitavom srpskom putu u evropsku budućnost. Uigrani kao da su se sa Švajcarcima spremali za Mundijal, SEKA i Đorđe doveli su Danas na korak od likvidacije tako što je najpre ona više godina finansijski iscrpljivala zlosrećno glasilo, a onda je on sproveo završni udarac kada je podigao tužbu vrednu 750.000 dinara. Ukoliko su se SEKA i Vukadinović zaista odavno sreli i dogovorili da dovedu Danas do propasti – pa u tu operaciju uključili i jednog raščinjenog arhimandrita, Dejana Vilovskog, koji je, valjda, takođe tužio Danas u nekom kobajagi nepovezanom slučaju – priznanje za dedukciju godine moralo bi da pripadne Vukašinu Obradoviću, potpredsedniku Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS) i, očigledno, stručnjaku za prepoznavanje opasnosti po medije, koji je i raskrinkao ovaj zajednički zločinački poduhvat. U saopštenju kojim je NUNS uzeo u zaštitu Danas i iskritikovao svakoga, a naročito Vukadinovića, Vilovskog i Velju Ilića (?!), Obradović je izneo svoje logički besprekorno otkriće: "Javna glasila danas praktično jedva preživljavaju pa svaka presuda može predstavljati i likvidaciju medija!" Posle rendgenski precizne i roditeljski brižne analize poput ove Obradovićeve, samo bi bezdušnici mogli da traže odštetu za pretrpljeni duševni bol. Bezdušnici i poznanici koji su uskladili svoje zlokobne poteze prema jadnom, a javnom glasilu (i njegovom još jadnijem autoru)! E sad, ako nema dokaza da su se SEKA i Vukadinović, plus Vilovski, ikada sreli i udružili, onda su logika NUNS-ovog potpredsednika i smisao NUNS-ovog saopštenja (može i obrnuto, smisao prvog a logika drugog), malko problematični. Kako u pogledu prava, tako i u pogledu profesionalne časti, a najviše u pogledu zdravog razuma. Prvo, kakve veze ima jedvito preživljavanje sa sudskom presudom?! Taman me optužili da – sram me bilo – nisam bio ganut predsednikovom oštrom kritikom tajkuna, ipak ne mislim da bi siromašni trebalo da budu izvan zakona. Kao što ne bi smeli da budu ni bogati. Pare su pare, a zakon – Božji, pravni, nepisani, kakav god hoćete – je zakon. Nečije imovinsko stanje pogotovo ne bi smelo da ima uticaja na kršenje jednog od najstarijih zakona u istoriji: ne laži! Suština je, dakle, u tome da li je u Danas objavljena neistina i kleveta o Vukadinoviću, a ne u tome da li "Danas" posluje rentabilno. Drugo, zašto su NUNS i njegovi čelnici ustali protiv pozivanja na Zakon o informisanju tek leta 2010. godine? Zašto se nisu tako bunili protiv Zakona onda kada je donošen, leta 2009? Ma koliko im naziv "Zakon o informisanju" bio nejasan i zbunjujući, teško je poverovati da nisu videli vezu između tog pravnog akta i samih medija... A ipak se lane, dok se na stranicama NSPM-a neprestano galamilo o mogućim pogubnim posledicama zakonskog predloga koje je ministarstvo kulture bilo podnelo Skupštini, rukovodstvo NUNS-a uglavnom uzdržavalo od kritičkih komentara na račun inkvizitorskih mera postavljenih iznad glava urednika i novinara. I onda danas, kada očigledno oklevetane javne ličnosti zatraže odštetu višestruko manju od mogućih kazni koje predviđa Zakon, NUNS se ruga njihovom „duševnom bolu“ i optužuje ih da raspiruju autocenzuru po srpskim glasilima. Treće, ko je kriv za to što je većina srpskih glasila pred gašenjem, a većina srpskih novinara pod autocenzurom? Vukadinović i Vilovski? Ili možda ona umiljata gospoda sa kojima su vodeća pisana i elektronska glasila onako ljupko polemisala nedavno u "Hajatu"? Ili možda "sposobni" rukovodeći kadrovi tih glasila, koji su učestvovali na pomenutom skupu, čija je tema bila medijska slika u našoj zemlji. Boris Tadić je tom prilikom optužio srpske medije da "često pogrešno interpretiraju događaje", Aleksandar Tijanić je ocenio da "srpsku medijsku scenu uređuje Adams femili", a Veran Matić je situaciju u ovdašnjim medijima uporedio sa "potencijalnom bombom". Niko tada pomenuo nije autocenzuru, likvidaciju, preživljavanje – u svakom slučaju, o tome nije bilo ni reči u izveštajima sa skupa. Kada onolikim medijskim službenicima na pamet nije palo da pred najvažnijim društvenim i političkim subjektima izlože svoje osnovne probleme, što bi onda iko imao obzira prema njima? Iz kog bi razloga iko ko se smatra oklevetanim vodio računa o nevoljama onih za koje smatra da ga kleveću, kad već ni oni sami o sebi ne vode računa? |