Sličnosti i razlike između komunista i "druge Srbije"

Srpski mediji iznova i uveliko kreću u kampanju denacionalizacije srpskog naroda. Skorašnji slučaj napada na Jovu Kapičića u centru Beograda, Nikolaidisova izjava o skupu u Banjaluci, smena Ugričića sa čela Narodne biblioteke Srbije, i konačno TV susret Dodik-Jovanović kao da su najava za ono što nam tek predstoji.

Ovaj problem je, iako ga nije na isti način označio, prepoznao i Mario Kalik u svom članku „Kvislinzi i patriote u Srbiji, nekad i sad“. Zaista, članak privlači pažnju upravo time što na jedan istančaniji način nego što je to uobičajeno u našim medijima pokušava da razreši ovo pitanje.

Kalik iznosi vrlo ubedljive argumente u prilog tezi da se danas predstavnici „druge Srbije“ ponašaju identično kao i predstavnici srpskih kolaboracionističkih – Nedić, Ljotić...

Problem koji Kalik zanemaruje jeste njegova sopstvena pozicija sa koje to čini, pozicija komunističke ideologije. Po onome što se u pomenutom članku može pročitati nije jasno da li je u pitanju komunizam kao takav ili način njegovog sprovođenja, bilo da je reč o SFRJ ili o Sovjetskom Savezu. Ipak, u ovom slučaju ćemo se zadržati na području Jugoslavije.

Nije sporno da je taj sistem kod nas imao svojih izuzetnih domašaja, da su socijalna pravda i mnogi drugi društveni aspekti bili na mnogo višem nivou nego što je to sada, ali ostaje jedno veliko pitanje. Zašto se taj sistem raspao i u kolikoj meri je Srbija ispaštala zbog toga.

Kalik sa pravom poziva na ponovno uspostavljanje plemenitih društvenih vrednosti. Međutim, ono što se javlja kao problem jeste pitanje sistema koji bi tu „pravdu“ trebalo da uspostavi.

Zapažanje da situacija u kojoj današnji nacionalisti veličaju pojedine ličnosti četničkog pokreta, a da istovremeno napadaju „drugu Srbiju“ za „izdaju“, predstavlja izuzetno tačno uočen paradoks. Ali nije ništa manje tačno ni to da su posledice komunističkog režima po Srbiju bile podjednako štetne. Odgovornost komunista moglo bi se reći čak je i veća s obzirom na to da su u svojim rukama imali i sudsku i izvršnu, i svaku drugu vlast.

Svi veliki ratovi i bitke koje je srpski narod vodio kada je bio napadnut predstavljaju upravo borbu za slobodu, jasno određenu svešću prema svom kulturnom i duhovnom nasleđu, koju možda najbonje opisuje poklič „Za krst časni i slobodu zlatnu!“ Mi se sa pozivanjem na veru možemo, a i ne moramao složiti, ali to je tako bilo i upravo je pod tim usklikom stvorena preteča komunističke Jugoslavije.

Uzimajući u obzir sve istorijske okolnosti, opet složili se mi ili ne, upravo je pravoslavna vera i epsko pesništvo kao posebna forma odraz duha, sačuvala srpski narod od nestajanja do današnjih dana. To ne znači da neko ne može biti ponosan na svoje pretke i istoriju iako ne pripada pravoslavlju. To takođe nikoga ne ograničava bilo kojeg čoveka da se oseća kao Srbin jer poštuje svoju kulturu i istoriju. Ali, problem predstavlja kada neko želi da vam upravo tu kulturu i istoriju izbriše i izmeni. E to su upravo radili komunisti, a sada i predstavnici „druge Srbije“. Najočigledniji primer takvog nastupanja je upravo pitanje opstanka srpskog naroda na Kosovu i Metohiji i odvajanje Kosova i Metohije od pojma srpske državnosti.

Pozivati se danas na borbu između četnika i partizana ne predstavlja ništa drugo do otvoren prostor zlonamernicima da izbrišu pojam srpskog naroda i države, iznova iskrivljujući kako pojam nacionalizma, tako i pojam građanskog.