Šta bi sa "svoje ne damo"?!

Zamislite izraz lica Stjepana Mesića, odlazećeg hrvatskog predsednika, dok ga ruski premijer Vladimir Putin ispituje o imovini NIS-a u Hrvatskoj!

Ne može da zapreti Putinu kako će to pitanje opteretiti dobrosusedske odnose. Ne isplati mu se da ga podmićuje besplatnim prevodom evrointegracionih dokumenata. Ne sme da mu odbrusi kako je NIS izgubio pravo na imovinu u Hrvatskoj kada je gorivom snabdevao "jugo-srbo-ćetnićku" armadu koja je razarala Vukovar. Od repertoara koji je uvežbavao decenijama – Srbi zlikovci, Srbi agresori, Srbi pljačkaši, Srbi lažovi, Srbi najgori – Stjepan Mesić tom prilikom nije mogao da upotrebi ništa.

Bekrajna je šteta što narodne mase, barem ovde u Srbiji, nisu imale priliku da vide Mesićeve facijalne grčeve u tom momentu. Čovek koji ne propušta priliku da, obavezno sa polurazrogačenim očima – valjda da bi delovao što naivnije i samim tim iskrenije – Srbima šalje poruke "prijateljstva" od kojih se svakom razboritom Srbinu diže kosa na glavi, mora da je gutao knedle kada mu je Putin, pre nekoliko dana na sastanku u Moskvi, postavio pitanje: gde je naša imovina koju ste nam oteli?

To nije pitanje koje podseća na ono Čankovo, politikantsko, provocirajuće, autonomaško a uskoro verovatno i separatističko: "Gdi su naši novci?" To je, naprotiv, krajnje logično pitanje, reklo bi se čak suštinsko, za svakoga ko se, poput Mesića, kune u slobodno tržište. Vlasništvo je jedna od svetinja kapitalizma. Ako neka imovina pripada određenoj ličnosti, ili grupi (preduzeću), niko joj to ne sme oteti, pa ni država. U ovom slučaju, novo rukovodstvo Naftne industrije Srbije (ili Naftne industrije Vojvodine, ako ćemo po malopre pomenutom Čanku), uvidelo je da je to preduzeće do 1991. godine posedovalo neke objekte (pumpe, odmarališta, zgrade) po Hrvatskoj, a da mu hrvatska država sada osporava prava na njih. Raspitali se Rusi, novi rukovodioci Naftne industrije Srbije/Vojvodine, da li je to bila po sredi kupoprodaja, odnosno, da li su Hrvati nekako možda nadoknadili srpskoj naftnoj kompaniji te objekte. Pošto su ubrzo saznali da Hrvatska ni na koji način nije platila imovinu NIS-a koju je zaplenila, Rusi su se obratili svom premijeru. Koji je onda, prvom prilikom, pitao hrvatskog predsednika kada će NIS-u, koji je sada u većinskom vlasništvu Rusa, Zagreb da vrati ono što mu je oteo pre više od 18 godina.

Osim opravdanog likovanja zbog toga što će, najverovatnije, Hrvatska i njen predsednik najzad morati da plate za nešto što su protivzakonito izveli prilikom raspada SFRJ, stanovnici Srbije nemaju previše razloga da se raduju Putinovom isterivanju pravde. Da, vlasnici akcija NIS-a okoristiće se o svaki dinar (evro, dolar, kunu) koji "Gaspromnjeft" i Putin budu naplatili od Hrvatske i Mesića. Ali, to je to. Srpski poreski obveznici, štaviše, trebalo bi sada da se zapitaju koliko su oštećeni zbog toga što pitanje imovine NIS-a u Hrvatskoj, ali i ostalih srpskih firmi, takođe i u drugim bivšim republikama SFRJ, nije postavljeno ranije i na odgovarajući način.

Šta bi podrazumevao odgovarajući način? Prvenstveno to da sve što je, po raspadu zajedničke države, oteto srpskim kompanijama, mora da bude vraćeno (ili isplaćeno, u situacijama u kojima je vraćanje neizvodljivo). Odgovarajuća reakcija bila bi da su Mlađan Dinkić i Nenad Čanak, onako strastveno kako su sumnjičili Ruse za "otimanje" NIS-a, postavljali pitanje imovine NIS-a u Hrvatskoj! A da su isti problem potencirali i ostali predstavnici vlasti, umesto što nam već skoro deceniju serviraju vaspitno-popravne floskule o tome kako moramo da gradimo dobrosusedske odnose sa državama koje nas tuže za genocid i pomažu komadanje naših teritorija.

(Posebno bi bilo zanimljivo čuti sadašnje ocene Dinkića i Čanka, da li i dalje smatraju da su Rusi premalo platili kompaniju, čiju nimalo zanemarljivu imovinu u Hrvatskoj ovdašnja vlast nije ni pokušala da povrati, već je taj "osetljiv" zadatak ostavila novim vlasnicima.)

Istina je da su i hrvatske, slovenačke i bosanske firme imale imovinu u Srbiji, koja im je bespravno oduzeta kada je počeo raspad SFRJ. Ali, sva je prilika da tamošnji državni organi ne čekaju da te firme kupe Rusi, kako bi Putin od Tadića tražio poravnanje računa. Sudeći po lokalima u centru Beograda koji su vraćeni hrvatskim i slovenačkim kompanijama, izgleda da je proces povratka ovdašnje imovine slovenačkim i hrvatskim firmama daleko više odmakao nego proces vraćanja tamošnje imovine srpskim firmama, koji možda nije ni pokrenut. Jedna od najpoznatijih Titovih parola – tuđe nećemo, svoje ne damo – u ovom bi slučaju mogla da odslika stanovište koje bi trebalo Srbija da zauzme i tako zaštiti interese svojih kompanija, samim tim i svojih građana, a da pri tom ne ošteti ničije druge državljane i firme. Već uobičajeno, međutim, vlasti u Srbiji izgleda su se usredsredile samo na prvu polovinu parole (tuđe nećemo), potpuno zanemarujući deo o tome kako "svoje ne damo".

Običnom svetu ostaje samo da se zapita šta se dešava sa imovinom onih naših kompanija koje nisu kupili Rusi. Pardon – koje Rusi nisu "oteli" od nas za male pare...