Tri srpska medijska fragmenta

Šteta što Domanović, Sterija i Nušić ne mogu poput Kraljević Marka da se po drugi put vrate među Srbe. Mašta im ne bi bila potrebna. Dvoje ljudi, nedavno, sahranjeno je u istom danu. Upokojena, Verica Mišković, majka najpoznatijeg privrednika i Borislav Milošević, karijerni diplomata u penziji, brat bivšeg srpskog predsednika. Naizgled, ova dva odvojena slučaja, nemaju nikakvih dodirnih tačaka. Osim, naravno ako o njima izveštavaju „objektivni“, „profesionalni“, „maliciozni“ i ne znam već kakvi, domaći mediji.

Tri četvrtine stranica hronike u svim štampanim glasilima, dan posle, bile su posvećene tome ko je i zašto došao da se na Novom groblju oprosti od majke Miroslava Miškovića pod budnim okom snajperista. Pritom, žena niti je rođena, niti je živela, a verovatno ponajmanje želela da tu bude sahranjena i da o tome, nacija čita i seiri. Samo štura četvrtina donjeg levog ili desnog ugla strane bila je posvećena Borislavu Miloševiću i njegovom povratku u zavičaj, u rodnu Lijevu rijeku kod Kolašina, da bi počinuo pored oca Svetozara.

Gospodo urednici, mene ne zanima domaćica majka, utamničenog, do juče „preuspešnog biznismena“ iz sela Bošnjani kod Kruševca, ali me i te kako zanima ko je i sa kakvim izrazima saučešća došao da se pokloni senima najzaslužnijeg među nama za postizanje istorijski značajnog sporazuma o bescarinskoj trgovini između SR Jugoslavije i Rusije. I ništa drugo da nije uradio ovaj rodoljub, a postigao je mnogo, sramota je što nikoga iz beogradske vrhuške nije bilo da ga isprati na večni počinak, pa makar je reč i o bratu Slobodana Miloševića u kojeg se i danas iz te iste klike zaklinju mnogi. Očigledno nužni čas patriotizma, morala i čega god po ko zna koji put dužni su bili da nam održe ruski generali koji su nad humkom Miloševića pročitali telegram saučešća ministra odbrane jedne od najmoćnijih armija sveta.

Tog istog dana, opet, u štampi preletim pogledom preko fotografije koja je objavljena kao ilustracija teksta posvećenog proslavi godišnjice Milanskog edikta, a koja je snimljena u večeri kada je pred prepunom salom Narodnog pozorišta u Nišu, 17. januara 2013. godine, pojao hor moskovskog Sretenjskog manastira. I gle čuda, na gotovo centralnom mestu drugog reda sedi gospodin Vojislav Mitić, najzaslužniji grobar niške Elekstronske industrije. Tek u sedmom redu, stisnut između nekih anonimnih građana sedi prof. dr Mile Ilić predsednik Skupštine grada Niša. O prethodnim angažovanjima uvaženog profesora, očigledno nema smisla ni diskutovati, pošto se ono dešavalo u vreme još uvek nam omraženog, takođe pokojnog Slobodana Miloševića. Nikada se u Nišu nije živelo bolje, niti je grad savršenije funkcionisao nego kada je dr Mile Ilić gradio podzemni prolaz, tržne centre Kalču i Zonu i još mnoge druge objekte.

Ali, nije mi namera da u nebesa uzdižem profesora Ilića već da ukažem na njegovu funkciju predsednika Skupštine, pa ma iz koje partije da sada dolazi i ko je njegov šef. Čovek je legitimno učestvovao na izborima, odbornici ga izglasali za svog predsednika i u čemu je onda problem protokola da mu se u sali obezbedi stolica koja dolikuje visokom gradskom funkcioneru, od koga je jedino gradonačelnik viđenija osoba. Zar je baš sve moralo da zavisi od „zlatokose hostese“ koja je na vratima pozorišta te noći cepala ulaznice. Ako nije znala ona, morao se naći neko stariji da ispravi grešku i nepravdu i mesto grobara niške industrije ustupi graditelju.