Komentar dana | |||
Zasluge i gresi Milana Nedića |
sreda, 16. novembar 2011. | |
U knjigama piše da je Nemačka bez objave rata 6. aprila 1941. godine napala Kraljevinu Jugoslaviju, a četiri dana kasnije, kršeći ugovor o prijateljstvu, na već klonulu Kraljevinu bacila se i Mađarska, okupirajući Bačku i Baranju. Ovi podaci, uključujući i one o teroru okupatora i surovosti okupacionog sistema ne izazivaju našu sumnju. Ali oni po kojima su u Drugom svetskom ratu Nemačka i sile osovine poražene deluju nam kao da u suštini stvari stoje malo drugačije. Nemačka je najmoćnija zemlja u Evropi. U njenim rukama su ključevi opstanka zajednice evropskih naroda. Svi hrle da joj se dodvore, a njenom kapitalu i robi su širom otvorena vrata. Kad se pojavi pred „Šeficom“ ceo naš državni i politički vrh ćutke stoji u redu da primi packe ili zasluženu „šargarepu“. Nemački ambasador Volfram Mas, bez ikakvog stida, saopštava nam da grešimo i da deci treba da objašnjavamo kako je bombardovanje 1999. godine bilo ispravno. Mas navodi da je u mladosti gledao svoj grad razoren savezničkim bombardovanjem, ali da nije mrzeo one koji su ga srušili jer mu je neko objasnio „zašto je to učinjeno“. Rat su počeli Nemci bombardujući koga su stigli, a između ostalih i Veliku Britaniju. Kada se kolo ratne sreće okrenulo, platili su nemački gradovi. Ali „Švabe“ su nas bombardovale 1915, 1941, pa onda i 1999. godine. Tri puta su nas zadužili. Malo li je da im se oprosti na neviđeno. Ni Mađari ne stoje ništa bolje, nisu nas napali samo kad nisu našli dovoljno snažnog „gazdu“ da ih podrži, a danas nam dele lekcije. Krvavi tragovi njihove vlasti nisu samo na novosadskom keju, već i po selima Pocerine još od daleke 1914. godine. A gde je u ovoj priči mesto Milana Nedića. Omrznut i oklevetan, ovaj junak iz ratova za oslobođenje i ujedinjenje Srbije i dalje je simbol saradnje sa „mrskim neprijateljem“, izdajnik i kvisling. Naravno da je on zaista i pomalo od toga. Na vlast ga nije dovela srpska skupština, već nemačke vlasti, olakšao je Nemcima iskorišćavanje privrednih bogatstava Srbije i njegovi oružani odredi su se borili protiv Srba bilo onih pod kokardom ili petokrakom. Ali ni ovi današnji nisu ništa bolji. Svi mi znamo da ih na vlast nije doveo srpski narod, već „veće ambasadora“, svojom ekonomskom politikom olakšavaju ekonomsku i privrednu eksploataciju Srbije, a protiv svega što je srpsko bore se sa žarom, na kome bi im im i Gestapo pozavideo. Da li će sud rehabilitovati Milana Nedića, neizvesno je. Ali ono što je sigurno to je da treba promeniti sadašnju politiku, u odnosu na nju gresi Milana Nedića su dečja igra. On je makar spasao stotine hiljada izbeglica i nije dozvolio da srpski vojnici idu na sovjetski front. Od sadašnje garniture na vlasti takvu kuraž ne bih očekivao. |