2012 – godina srpskog (pametnog?) popuštanja

„Mogu da budu evropski region,… ali nema govora o priznavanju”, Tomislav Nikolić, 17. 1. 2013.

Završavajući tekst o Kosovu i Metohiji u 2011. godini zapitao sam se o izgledima kosovske politike zvaničnog Beograda u 2012. godini i kao prvi test naveo organizaciju republičkih i lokalnih izbora na Kosovu i Metohiji. Rezultat je bio popuštanje vlasti prema zahtevima EU, pre svega Nemačke. Održani su republički i predsednički, ali ne i lokalni izbori. Vlasti u Beogradu su, dakle, popustile i pokazale da realno nemaju moć južno od Ibra. Pokazale su, međutim, da nemaju moć ni severno od Ibra. Lokalni izbori su, mimo odluke u Beogradu, održani u Zvečanu i Zubinom Potoku (u Mitrovici i Leposaviću četvorogodišnji mandat lokalnih vlasti nije još istekao, a da jeste i u njima bi izbori za lokalnu samoupravu sigurno bili održani). Vlada u Beogradu predvođena demokratama i socijalistima nije imala autoritet ni na Zapadu, a ni među Srbima na severu Kosova, gde je najviše glasova dobila DSS i njen predsednički kandidat Vojislav Koštunica.[1]

Majski izbori doneli su ulazak SNS u vlast. Predsednik Srbije postao je Tomislav Nikolić, a u Vladi od 19 članova, najviše je - osam (ne i većina) sa liste SNS. U novoj SNS-SPS-URS vladi, iz prethodne DS-SPS-URS(G17+) vlade našlo se čak istih osam članova. Uzeli tu činjenicu kao pokazatelj ili ne, pokazalo se da je nova vlada (nevoljko) preuzela obaveze prethodne u priznavanju i primeni sedam sporazuma dogovorenih tokom tehničkih pregovora sa kosovskim vlastima pod okriljem EU. O kontinuitetu u tom delu politike prethodnih vlasti govore i reči Suzane Grubješić, potpredsednice Vlade (URS): „Primenićemo sve što je dogovoreno i spremni smo da nastavimo dijalog“ (Politika, 2.10.2012.). Ovo je potvrđeno i Rezolucijom Skupštine Srbije iz januara 2013. godine kojom se „Vlada Srbije ovlašćuje da nastavi sa implementacijom već postignutih dogovora i sporazuma sa predstavnicima PIS u Prištini“ (Politika, 10.01.2013.). Grubješić, zadužena u Vladi za evropske integracije, prva je osoba iz vlasti koja je nedvosmisleno izjavila da „više nije moguće voditi politiku na dva koloseka – i EU i Kosovo. Sada su se ta dva koloseka ispreplela i postala jedan. To znači da napredovanje Srbije u procesu evropskih integracija najdirektnije i isključivo zavisi od rešavanja kosovskog pitanja” (V. novosti, 9. 12. 2012). Dakle, čitava politika prošle vlade sažeta u sloganu „I Kosovo i EU”, pokazala se ili kao obmana ili kao nesposobnost da se ubedi EU da ne uslovljava Kosovom proces evrointegracija Srbije.

Verovatno su i zbog toga predsednik Nikolić i Dačićeva vlada odlučili da pregovore („politički dijalog“) sa kosovskim Albancima („Prištinom“) podignu na premijerski nivo što je još jedna novost u odnosu na prethodnu vladu. Prvi sastanak Dačić i Tači imali su 19. oktobra, kada su se na kraju sastanka rukovali, a četvrti 17. januara, kada je postignuto privremeno rešenje o novcu od dažbina sa administrativnih prelaza na severu za čiju primenu ćemo tek videti kakva će biti. Ambicije srpskih vlasti u odnosu na Kosovo su zaista velike. Cilj im je da reše kosovsko pitanje. Predsednik Nikolić je pred kraj 2012. godine izjavio da „konačno rešenje sudbine pokrajine mora da biti doneto za vreme mog mandata” (V.novosti, 28. 12. 2012). Premijer Dačić, koji je i predsednik SPS, na sastanku Glavnog odbora socijalista rekao je da „sva otvorena pitanja mora da reši naša generacija, što znači da u ovom mandatu vlade i predsednika treba da rešimo sva ključna pitanja – pregovore o članstvu u EU i sve vezano za Kosovo i Metohiju“ (Politika, 2. 11. 2012).[2] Da li je to realno i šta je uopšte realno u vezi sa kosovskim pitanjem? Prema Dačiću „u realnom životu Kosovo je sve dalje od Srbije“. Njegove reči o stanju na Kosovu i Metohiji u skupštinskoj raspravi 12. januara deluju surovo otrežnjujuće i retke su od političara koji su na vlasti, posebno još ako ih izgovara premijer: „Suverenitet Srbije na Kosovu i Metohiji, gotovo da ne postoji. Srpske institucije se teraju sa Kosova i Metohije, a Srbi nisu napravili svoje autonomne institucije. Pored Rezolucije 1244, trinaest godina se gradi nezavisno Kosovo, suprotno međunarodnom pravu, suprotno Ustavu Republike Srbije. Za to vreme, Srbija donosi rezolucije i deklaracije, menja Ustav, ali Kosovo i Metohija sve više ide u nezavisnost… O Kosovu i Metohiji više ne možemo da pričamo na nivou mita i bajki, nego teških činjenica. Ne može naš predsednik na Kosovo i Metohiju za proslavu Božića, u Prizrenu postoji jedan jedini srpski đak…Više ne možemo da zaštitimo naše svetinje na Kosovu i Metohiji. Kosovom upravljaju komandanti terorističkih jedinica, sa kojima smo ratovali. Danas ih primaju i u Vašingtonu i u Briselu. Danas sa njima pregovaramo. To je realnost u kojoj živimo” (www.otvoreni parlament.rs).  

Šta aktuelna srpska vlast u takvoj realnosti može da uradi? Može pokušati da dalje oprezno (pametno?) popušta. Da predloži, na primer, održavanje na jesen probnih izbora za lokalnu samoupravu na severu u organizaciji ad hok organizovanog tela u kome bi pored predstavnika EU bili i predstavnici vlasti Srbije i Kosova. Zauzvrat da dobije početak pregovora za pristupanje u EU u junu, povoljne finansijske aranžmane od EU i da odlučno, organizovano i sveobuhvatno počne proces modernizacije, demokratizacije i stvaranja vladavine prava u Srbiji. Istovremeno bi bila nastavljena finansijsko-privredna saradnja sa zemljama van EU kao što je slučaj sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima, Kinom, Rusijom, Azerbejdžanom i svima drugima koji hoće da ulože novac u srpsku privredu. Time bi plan rada za ovu godinu već bio više nego ispunjen.

Početak 2014. godine Srbija bi na taj način mogla da dočeka sa privredom i ekonomijom koje se oporavljaju, velikim kriminalcima svih provenijencija u zatvoru ili na izvesnom putu odlaska u zatvor, vladavinom prava i pravnom državom koje su profunkcionisale. Na Kosovu i Metohiji bili bi održani lokalni izbori na severu u kojima bi vlast formirali Srbi, a status severa bi i dalje ostao tema za pregovore u 2014. godini. Ukoliko bi se i u 2014. godini nastavila uslovljavanja Srbije od strane EU u vezi sa statusom severa ili priznavanjem Kosova i Metohije kao nezavisne države, položaj Srbije bio bi drugačiji nego sada na početku 2013. godine. Srbija bi već bila mnogo više institucionalno povezana sa EU, pa bi i uslovljavanja bila teže ostvarljiva. Sa druge strane, Srbija bi privredno-ekonomski bila jača nego sada, sa efikasnijim pravno-sudskim sistemom i građanima koji, najzad, počinju da veruju u svoju vlast. Time bi bili stvoreni preduslovi i za početak neophodne moralne obnove nacije. U svakom slučaju Srbija, duboko užlebljena u proces evrointegracija, mnogo bi lakše mogla da kaže: „NE” daljim ucenama u vezi sa Kosovom i Metohijom. Realizacija ovakve mogućnosti zahteva veliku umešnost i sposobnost srpskih vlasti i izvesnu „naivnost” EU.  

Moguća je i drugačija politika. Postaviti Političku platformu za razgovore nedavno usvojenu u srpskoj skupštini kao granicu ispod koje se ne može ići. To bi značilo da EU i SAD treba da popuste i prihvate da, makar, Srbi na Kosovu dobiju teritorijalnu autonomiju, a da Kosovo i Metohija ostanu na neki način u Srbiji, što bi bila stvar daljih pregovora. Ukoliko to ne bude prihvaćeno, Srbija odustaje od dobijanja datuma za početak pregovora o pristupanju EU. Istovremeno, Srbija se hitno i ozbiljno posvećuje privrednom izlečenju kroz saradnju sa svim zainteresovanim zemljama, boreći se na unutrašnjem planu protiv korupcije i kriminala i izgrađujući moderan i efikasan demokratski sistem i vladavinu prava.

Najzad, moglo bi se dogoditi, mada je malo verovatno, da Srbija zbog Kosova odmah odustane od EU, raskine Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, da „organizujemo pokrajinske izbore, da formiramo naše izvršno veće” na Kosovu i Metohiji, kako je predložio poslanik DSS sa severa Kosova Marko Jakšić, i da na taj način, čekajući raspad EU i promenu odnosa snaga u svetu, pokažemo da bez Kosova i Metohije nema Srbije.

Kosovska politika srpskih vlasti krenuće sasvim izvesno nekim putem u 2013. godini. Kuda će taj put odvesti, niko ozbiljan, u ovom trenutku, ne može da zna. Ali, za svaku uspešnu politiku srpskih vlasti prema Kosovu i Metohiji bilo je neophodno korenito promeniti odnos prema Srbima na Kosovu i Metohiji. To znači da je kod njih tokom proteklih godina trebalo osmišljeno stvarati osećaj časti i ponosa što su branitelji nacije i države, organizovati njihove stalne i redovne tematske posete drugim delovima Srbije, ali i stalne i redovne posete specijalnih kulturnih, zdravstvenih, privrednih i umetničkih timova iz Srbije Srbima na Kosovu i Metohiji, zatim efikasno sprečiti svaku pojavu kriminala među njima[3], posebnim merama podsticati natalitet i ne dozvoliti da budu prepušteni sami sebi i da se tako osećaju. Ukratko, da u svakom trenutku osećaju kako Srbija izuzetno brine o njima, a da se zauzvrat od njih traži posebna uloga u očuvanju srpskog Kosova. Isto je trebalo da važi i za sve druge Srbe koji su hteli da se vrate ili da žive na Kosovu. Ali takav odnos prema Srbima na Kosovu do sada nije imala nijedna srpska vlast. Da li će sadašnja biti drugačija? Ako ništa drugo, otvoreno priznaju da je stanje izuzetno teško, a rezultati, bilo loši ili dobri, brzo će biti vidljivi, jer vremena za odugovlačenje više nema. Ima, međutim, nečeg u tome što sa sadašnjom vlašću kao da se zatvara jedan istorijski krug.

Nema više Miloševića, Šešelj je u Hagu, ali nekadašnji portparol Slobine SPS i nekadašnji Šešeljevi zamenik i generalni sekretar partije, kao istaknuti pripadnici koalicije SPS-SRS koja je 1999. godine predala Kosovo međunarodnoj zajednici, sada, posle 14 godina, ali kao ključni ljudi koalicije na vlasti, imaju šansu da poprave stvar. Šansa je mala, ulog veliki.