Ako je Srbija ozbiljna država...

Srbija sa novom vlašću još nije utvrdila strategiju u vezi sa dijalogom o Kosovu i Metohiji, pogotovu je nepoznat dnevni rad, a njeni lideri već par meseci, iz dana u dan, ponavljaju da žele dijalog „na visokom, pa i najvišem“ nivou! Šta je to što lideri vide da Srbija dobija prihvatanjem dijaloga sa Prištinom na visokom i najvišem nivou!? Celovitu primenu Rezolucije SB 1244, poštovanje Ustava, suvereniteta i teritorijalnog integriteta, slobodan i bezbedan povratak 230.000 Srba i drugih nealbanaca proteranih u kampanji etničkog čišćenja, vraćanje kontingenata vojske i policije, ili neki datum, odnosno, stepenik na beskrajnom putovanju ka Evropi?

Čini mi se da se ovde radi o zamisli vlada vodećih članica NATO i EU koje veruju da će podizanjem tzv. dijaloga na visok i najviši politički nivo ubrzati legalizaovanje svog čeda – ilegalno otcepljenog Kosova. Oni su ga silom napravili na delu otete srpske državne teritorije, a guraju Srbiju da ga prizna kao legalnu nezavisnu državu i dobrog suseda! Posledice „jurnjave“, ili „žurbe“, da se ne propusti neka „šansa“ na „evropskom putu“, da se izbegne negativna ocena komesara, ili Saveta EU i da se sa „tehničkog“ uskoči u najviši politički nivo tzv. dijaloga, zaista, mogu biti teške, nepopravive. Nije prilika da se ulazi u detaljnija predviđanja. Da li, na primer, lideri Srbije razmišljaju kako bi njihov eventualni susret i rukovanje sa „premijerom“ ili „predsedikom“ Kosova, uz obavezno prisustvo predstavnika EU, protumačili lideri prijateljskih zemalja koje još nisu priznale jednostrano, ilegalno otcepljenje Kosova i Metohije? To bi za njih, duboko sam ubeđen, bio signal ubrzanog popuštanja Srbije i udaljavanje od Rezolucije SB UN 1244 i sopstvenog Ustava. Na njihove ocene ne utiče mnogo okolnost što srpske lidere na to guraju Merkelova, Klintonova i Eštonova. Ni to što je „demokratizovana“ Srbija spala na prosjački štap pa je nestrpljiva da se domogne i pristupnih fondova. Oni posmatraju konkretne poteze Beograda i sve manje značaja pridaju, gotovo, ritualnim izjavama srpskih lidera da nikada neće priznati nezavisno Kosovo.

Pomenuta trojka će, preko svojih kanala, potvrditi prijateljima srpskog suvereniteta i teritorijalnog integriteta da podizanje dijaloga na visoki i najviši nivo potvrđuje da Beograd nastavlja da sarađuje, da je spreman na de facto priznanje Kosova, samo traži postupnost i forme da sačuva obraz pred sopstvenom javnošću. Rezultat bi mogla biti nova priznavanja Kosova kao nezavisne države, korak napred ka zahtevima za učlanjenje Kosova u međunarodne organizacije. Susreti na najvišim nivoima u svetu se tumače i kao manifestacije. Manifestacija čega - u konkretnom slučaju? Kooperativnosti? Svakako ne, jer niko ne sarađuje sa kolovođama terorista i separatista. Evropejstva? Šta bi ostalo od Evrope, ako bi šefovi njenih država i vlada pregovarali sa licima sa međunarodnih poternica, sa separatistima i teroristima! Ili je, možda, neko ocenio da će Srbija prihvatanjem dijaloga na najvišem nivou saterati Tačija u defanzivu, jer se, sa sigurnošću zna, da on neće prihvatiti razgovore o statusu, podeli, vraćanju uzurpirane privatne i državne imovine... Takva procena bila bi naivna, jer Srbija nema posla sa Tačijevom isključivošću, već sa stavovima navedene „trojke“. Teško je zamisliti da bi, u ovom času, bilo koji nivo srpskog predstavljanja u dijalogu, naterao „trojku“ na kompromis, kamoli u defanzivu.

Inače, ako predsednik Republike ima valjane razloge da odbije susret, rukovanje i razgovor sa Tačijem, onda to mogu biti samo važni politički, nikako protokolarni razlozi. Pretpostavljam da je iza takvog stava ocena da bi susret sa Tačijem naneo štetu Srbiji, njenim interesima. Zar ti isti razlozi ne stoje i kada je reč o premijeru, utoliko pre što, po Ustavu, Vlada utvrđuje i vodi i unutrašnju i spoljnu politiku Srbije, a ne predsednik Republike. Po mom mišljenju, niko ko predstavlja, ko oličava, ukupnost interesa i međunarodni dignitet Srbije, ne treba da se sastaje, niti da vodi razgovore bilo sa Tačijem, bilo sa „predsednicom Kosova“, jer, u sadašnjim uslovima, tim susretima nema šta da dobije, već može samo da izgubi. Na prestižu i međunarodnom kredibilitetu svakako, ali nije teško predvideti i vrlo konkretne štete. Sa rukovanjem, ili bez rukovanja, sa potpisivanjem ili parafiranjem, bilo „sporazuma, bilo „zajedničke deklaracije“ o dobrosusedstvu, saradnji, ili čemu već. To što se srpski premijer našao za stolom Saveta bezbednosti UN, za kojim je sedeo i Tači, nije presedan, ili zeleno svetlo za bilateralna rukovanja ili razgovore „dva premijera“.

Tadić se rukovao sa Tačijem tek nakon odlaska sa objedinjene predsedničko-premijerske dužnosti. Ne verujem da to može biti argument, pogotovu ne uzor, sadašnjim nosiocima predsedničke, odnosno, premijerske funkcije, da se i oni rukuju sa Tačijem. Postoji hiljadu prikladnijih načina da se dokaže da su bolji od prethodnih vlastodržaca, pa čak i da kao predstavnici „Srbije kao ozbiljne države“ poštuju kontinuitet, nego što bi bilo rukovanje i dijalog sa Tačijem. Ne verujem da je srpski premijer pitan za saglasnost da za „potkovicom“ u SB UN sedne i Tači, kao što sada ne verujem da neko sa strane može prinuditi našeg premijera ili nosioca bilo koje ustavne institucije Srbije, da se rukuje, sedne, pregovara, ili da nešto parafira ili potpisuje sa Tačijem. Za tako nešto, pitaju se predsednik, Vlada, premijer, Narodna skupština, a ne bilo ko izvan Srbije.

Razlog što su do sada, po oceni samog predsednika Republike, potpisani dogovori štetni za Srbiju, nije u niskom nivou pregovarača, već u štetnoj politici koju su pregovarači sledili. Neophodno je revidirati i podići kvalitet državne politike, a ne nivo pregovarača. Državni vrh svaka ozbiljna država čuva od neizvesnih i rizičnih situacija, pogotovu od lukavština i požurivanja od strane očeva i kumova „nezavisnog Kosova“.

Ako je Srbija ozbiljna država. Ili, ako želi to da postane.