Apsolutna ništavost Briselskog sporazuma prema međunarodnom pravu

Briselski sporazum je parafiran 19. aprila 2013. u sedištu EU, a usvojen je nekoliko dana kasnije - 26. aprila u Narodnoj skupštini Republike Srbije pod nazivom Odluka o prihvatanju Izveštaja o dosadašnjem procesu političkog i tehničkog dijaloga sa Privremenim institucijama samouprave u Prištini uz posredovanje Evropske unije, uključujući proces implementacije postignutih dogovora.[1]

Ta činjenica govori da je vlast pokušala da predstavi Briselski sporazum kao ugovor zaključen u okviru unutrašnjeg prava Republike Srbije. Međutim, prosto jezičko tumačenje pokazuje da ugovor koji se zove Briselski sporazum ne može biti regulisan samo unutrašnjim pravom. Na takav zaključak ukazuje i činjenica da je jedan od potpisnika visoki predstavnik EU za spoljnu politiku Ketrin Ešton. Takođe, nema sumnje da je Briselski sporazum protivan Ustavu Republike Srbije. Srpske državne institucije se integrišu u institucije takozvane države Kosovo. Briselski sporazum prepušta pravosuđe i poslove MUP u nadležnost takozvane države Kosovo. Konačno, Briselski sporazum ruši koheretnost pravnog sistema Republike Srbije.

Međutim, to sa apekta međunarodnog prava neće biti dovoljno za njegovo eventualno poništavanje u budućnosti. Pre svega, Briselski sporazum je potpisao legalno izabrani premijer. Takođe, Vlada Republike Srbije je usvojila Briselski sporazum. Isto je uradila i Narodna skupština (istini za volju, neuobičajeno i neprimereno - odlukom). Takođe, ne može se osporiti činjenica da je Vlada Republike Srbije imala većinu u Narodnoj skuptšini. Ili, ogromna većina partija koje su sačinjavale Narodnu skupštinu Republike Srbije je bila za bezuslovan ulazak Srbije u EU. Dakle, legitimni predstavnici partija koje su pobedile na izborima su većinski izrazili narodnu volju povodom Briselskog sporazuma. Takođe, i predsednik Republike koji je dobio najviše glasova na neposrednim izborima u maju 2012. bezuslovno je podržavao Briselski sporazum.[2]

Isto tako, ne može se tvrditi i da je premijer Srbije prekršio neko ovlašćenje kada je potpisao Briselski sporazum. Prema međunarodnom pravu predstavljanja, predsedniku vlade ona nisu ni potrebna. Tačnije, upravo Bečka konvencija o ugovornom pravu iz 1969. u članu 7. daje ovlašćenje premijeru da zaključuje međunarodne ugovore na osnovu svoje funkcije i bez podnošenja punomoćja. On ima pravo prema međunarodnom pravu da izjavljuje volju u ime države i to se potvrđuje u članu 13. Pravila procedure Saveta bezbednosti (koji tumači član 28. Povelje UN).

Situaciju otežava i činjenica da ovaj akt izvršne vlasti i premijera nisu osporili ni druge dve grane vlasti, pravosudna i predstavnička. Tačnije, Ustavni sud se nije ni izjasnio o Briselskom sporazumu.

Konačno, Srbija je dužna da poštuje potpisani dogovor, jer jedno od normi međunarodnog prava jeste načelo pacta sunt servanda ili načelo po kome se ugovori moraju poštovati. Ovo načelo postoji još od rimskog običajnog prava i s vremenom je zaštićeno ugovornim i zakonskim normama. [3]

Zato će nekoj budućoj vlasti u Srbiji koja će pokušati da poništi Briselski sporazum biti potrebni i dodatni argumenti iz međunarodnog prava.

U tom kontekstu dodatne argumentacije protiv Briselskog sporazuma, Bečka konvencija utvrđuje relativnu ništavost međunarodnog ugovora koji je zaključen u suprotnosti sa važnim ustavnim odredbama. Preciznije, u poznatom članu 46 se navodi da se kao razlog poništenja pristanka na međunarodni ugovor može navesti ''bitna povreda unutrašnjeg prava''. Nema sumnje da je povreda najvišeg pravnog akta u Republici Srbiji bitna povreda unutrašnjeg prava (prema komentarima na član 46. Komisije za međunarodno pravo UN, radi se o ugovorima koji su protivni nedvosmislenim ustavnim propisima).[4]

Takođe, ostaje još nekoliko osnova iz Bečke konvencije za relativnu i apsolutnu ništavost Briselskog sporazuma. Oni su poznati i analizirani u pravnoj teoriji. Neki se mogu koristi protiv Briselskog sporazuma, a neki ne. Na primer, prof. dr Milenko Kreća, sudija Međunarodnog suda pravde, iznosi sledeći stav: "Oštećenoj državi stoje na raspolaganju druge osnove ništavosti kao prevara, zabluda, prinuda ili korupcija''.[5]

Zaista, u članu 47 stav 1 Bečke konvencije se navodi "Država se može pozvati na zabludu u ugovoru koja čini ništavnim njen pristanak da bude vezana ugovorom ". Takođe, u članu 49 Bečke konvencije piše: "Ako je država navedena da zaključi ugovorom obmanjivim postupkom neke druge države koja je učestvovala u pregovorima, ona se može pozvati na prevaru". Međutim, srpski predstavnici se ne mogu pozvati na prevaru i zabludu. Pre potpisivanja Briselskog sporazuma bilo je očigledno da se EU zalaže za nezavisno Kosovo. Dakle, Brisel nije ''prevario'' Srbiju (može se samo govoriti o prevari srpskih birača od strane srpskih vlasti, ali to je nije relevantno sa aspekta međunarodnog prava).

Međutim, u članu 50. Bečke konvencije se navodi i: "Ako je izražavanje pristanka neke države da bude vezana ugovorom dobijeno putem korupcije njenog predstavnika neposrednim ili posrednim delovanjem neke druge države koja je učestvovala u pregovorima, država se može pozvati na ovu korupciju koja čini ništavnim njen pristanak''. Korupcije je nesumnjivo bilo prilikom zaključivanja Briselskog sporazuma. Međutim, reč je o političkoj korupciji. Ona je komplikovana za dokazivanje u smislu krivičnog prava. Tačnije, Nemačka i druge države EU su podržale srpsko rukovodstvo prilikom potpisivanja Briselskog sporazuma. Ta podrška očigledno srpskom rukovodstvu garantuje ostanak na vlasti i brojne finansijske privilegije. Ali treba dokazati i nexus causalis ili uzročnu vezu između tih činjenica. [6]

Ipak, ostaje još jedan osnov za apsolutnu ništavost Briselskog sporazuma. To je prinuda i pretnja. Ona se zabranjuje u članovima 51 i 52 Bečke konvencije. Tačnije, u članu 52 iznosi se: ''Ništav je svaki ugovor koji je sklopljen kao posledica pretnje silom ili upotrebom sile ''.

U tom kontekstu, poseban oblik prinude je prinuda nad državom i smatra se da je međunarodno pravo zabranjuje još od Pakta Društva naroda 1919.

U praksi se prinuda nad državom i pojedincem ponekad spaja kao u slučaju zaključenja ugovora o nemačkom protektoratu nad Češkom i Moravskom 1939, kada se i fizički pretilo češkom predstavniku. Ipak češće se manifestuje kroz vojnu pretnju državi. Na primer, pre potpisivanja Minhenskog sporazuma 1938. kada su zapadne sile Hitleru omogućile komadanje Čehoslovačke.

Prema modernom međunarodnom pravu, prinuda može biti i čak ekonomska.Tako se definiše u Deklaraciji o zabrani vojne, političke i ekonomske prinude pri zaključivanju ugovora koja prati Bečku konvenciju. [7]

Sa druge strane, dokazi da je postala prinuda i pretnja pre i uoči potpisavanja Briselskog ugovora su brojni i javni. Na primer, to su izjave tadašnjeg premijera Vlade Republike Srbije Dačića da ''strepi da se Srbima na Kosovu može desiti nova Oluja'', kao i da ''nećemo više voditi ratove''.[8]

Može se čak tvrditi da je postojala i ekonomska prinuda (na osnovu kreditne zavisnosti) prilikom zaključivanja Briselskog sporazuma kada se uzmu u obzir i dramatične izjave poput one guvernera NBS da je ''Srbiji neophodan aranžman sa MMF''.[9]

Dakle, neko je, po svemu sudeći, pretio silom (ili upotrebom sile) ako se ne potpiše Briselski sporazum. Da li su to bile takozvane vlasti iz Prištine ili neke zapadne sile (ili zajedno?) i na koji način je to izvedeno (diplomatskim kanalima ili neformalnim putem?) manje je bitno sa aspekta Bečke konvencije. Bitno je da je postojala pretnja upotrebom sile i da zbog toga postoji neoboriv, ubedljiv i lako dokaziv osnov za apsolutnu ništavost Briselskog sporazuma u skladu sa članom 52. Bečke konvencije o ugovornom pravu iz 1969.

U svakom slučaju, Briselski sporazum se može oboriti sa aspekta međunarodnog prava na isti način kao što je poništen i Minhenski sporazum 1973. godine zbog pretnji i prinude prilikom njegovog potpisivanja. Taj argument će možda biti upotrebljen od neke nove vlasti u Beogradu ako ona bude imala hrabrosti za takvu zaštitu nacionalnih interesa.