Bajka o Vuku – ko visoko leti, nisko pada

Naše političke i medijske perjanice nas već godinama ubeđuju, neko više neko manje direktno, da se okanemo Kosova, i da krenemo u svetlu evropsku budućnost. Samo kad ne bi bilo Kosova, mi bismo procvetali, i postali visoki lepi i plavi. Ne znam kako, ali izuzetno uspešno su pod tepih stavili pitanje izbeglog naroda. Da ne bi Dika Martija, pod tepih bi otišle i sudbine kidnapovanih Srba. Mada evo za godinu dana jedino što se po tom pitanju uradilo je imenovanje nekog američkog tužioca da to istraži, što će se završiti kako se i sve do sada završavalo kada su SAD i EU birale između Šiptara i nas. Šta je nekoliko stotina bubrega u odnosu na svetlu budućnost koja nas čeka, ako zaboravimo na Kosovo!? Sitnica.

A šta se sve nije čulo u vezi sa Kosovom u poslednja tri meseca, od kada narod sa severa Kosova, pokušava da kupi predah državi, kako bi ova na miru osmislila da nešto uradi u sopstvenu korist.

Krenulo se sa tezom da na severu cveta kriminal, a na jugu cveće. I to je krenulo od prištinskih medija, oberučke prihvaćeno od korisnika naših nacionalnih frekvencija i dobara, da bi se završilo akcijama NATO i EU, protiv „opasnih kriminalaca sa severa“. Junaci naše političke scene su se prosto utrkivali ko će pre da osudi kriminal sa „severa“.

Čak će nam i Mađari pomoći čim im „vratimo“ Vojvodinu, ali Srbi sa „severa“ neće pa neće.

Ministar vojske izjavljuje da na „barikadama nisu svi kriminalci“. Pa verovatno ni u Sing-Singu nisu baš svi kriminalci, a na barikadama pogotovu nisu. Ali treba nekako pomoći našim zapadnim prijateljima, zar ne!? Ako neko misli da je ministar vojske nenamerno napravio lapsus, odmah će ga demantovati najkompetentniji među kompetentnima, ministar baš za Kosovo – Bogdanović, koji izjavljuje povodom ubistva Miodraga Komadine ni pet ni šest: da se “napetost sa severa može reflektovati i na jug“. Dakle, Komadina je ubijen, po Bogdanoviću, zato što je tamo neki Šiptar bio isfrustriran što KFOR ne može da obavlja zadatke, pa je izvukao pušku iz kola, i ubio ga. Kako je Bogdanović to iskonstruisao, verovatno mu ni samome nije jasno. U stvari radilo se o klasičnom terorističkom aktu. Srbin je došao da poseti svoju imovinu koju mu je Šiptar uzurpirao, i to ga je koštalo glave. To je jasna poruka hiljadama srpskih porodica, da im povratka nema, a ni imovine. Ovaj pucanj kaže: „Pokušate li da dođete po svoju imovinu, ona vam više neće trebati“. Pucanj u Komadinu je klasičan teroristički čin, sa jasnom političkom porukom. To što u Beogradu neke „spisateljice“ izjednačavaju ovo ubistvo sa bilo kojim ubistvom u Beogradu je glupost, ali sjajno medijski ispeglana. Poražavajuće je to što po svemu sudeći oni ne prave lapsuse, oni tako misle!

Ostankom organa tzv. države Kosovo, na Jarinju i Brnjaku, dovršiće se konture jedne moćne države u balkanskim okvirima.

Taman se stiša prvi medijski plotun, ispaljuje se drugi. On grmi da se na Kosovo odliva toliko novca, da se do sada moglo napraviti tuce koridora 10, 11, 12... Cifre su fantastične, a povećavaju se proporcionalno udaljavanjem od Takovske 10 (400 miliona evra godišnje) a približavanjem bulevaru Zorana Đinđića 64 (preko 600 miliona do milijardu evra godišnje, u zavisnosti koliko je sati). Naravno, cilj je da se javno mnjenje u Srbiji presabere, i izračuna treba li mu Kosovo po tu cenu. Baš bih se iznenadio da neko proveri te navode, jer istina u ovom slučaju radi za Srbiju.

Treći plotun srpskih medija i kvaziintelektualaca lansira se kada se malo stiša drugi, a odnosi se na to da Srbi na severu Kosova žestoko rade protiv evroatlantskih integarcija naše zemlje, i time što blokiraju rad NATO i EU na Kosovu, ugrožavaju promociju naše zemlje, koja bi u decembru od kandidata za kandidata trebalo da izraste u pravog kandidata. Čak će nam i Mađari pomoći čim im „vratimo“ Vojvodinu, ali Srbi sa „severa“ neće pa neće. Čudan neki svet.

I konačno najzaglušujućiji je onaj plotun koji se tiče barikada, balvana, Knina i devedesetih. To je u stvari i najopasniji jer prenebregava razloge, zbog kojih se Srbi sa „severa“ , smrzavaju, izlažu opasnosti po fizički integritet, budućnost sopstvenih porodica, zarad budućnosti suvereniteta Srbije.

Barikade su samo sredstvo, verovatno poslednje, a možda i očajničko, kako bi se sa „severnih administrativnih prelaza“, uklonilo osoblje tzv. kosovske države. To se u našim medijima uporno zaobilazi a fokusiraju se balvani, barikade, narod kako igra kolo pored istih i naravno pokušava se asocirati na „dvedesete“ kada su Srbi bili ne samo loši, već najgori momci.

Jednom se mora reći, i ponavljati bezbroj puta gde se god to može (a retko se gde to može u Srbiji ):

Biti u komšiluku takve države, neće biti nimalo prijatno u narednim decenijama.

Ostankom organa tzv. države Kosovo, na Jarinju i Brnjaku, dovršiće se konture jedne moćne države u balkanskim okvirima. Bez toga nje nema! Ova država će se prostirati od Jonskog mora do Kopaonika i od Vardara pa do Jadrana. Ta država bi bila lišena međuetničkih sporova, jer bi bila etnički uniformna. Prema njoj bi neskrivene simpatije gajilo i muslimansko stanovništvo sa prostora Jugoslavije. Ona bi iza leđa imala najmoćniju silu na Balkanu – Tursku. I konačno ona bi imala za saveznike neke od najmoćnijih sila sveta. Biti u komšiluku takve države, neće biti nimalo prijatno u narednim decenijama.

Kome sada nije jasno zašto Srbi na barikadama moraju opstati, i biti podržani od svoje države, neka se slobodno smeje. Ali ničega smešnog tu nema.

A možda i ima?! Na primer smešan je Vuk Drašković. Od nekoga ko je sekao turske barjake zajedno sa rukama koje ih nose, predano tražio Čiču po Adi Ciganliji i Ravnoj gori, postao je neko ko Kosovo daje, pa ako treba i još po nešto pride, i to ni manje ni više nego na sednici GO LDP!?! Možda mi ne znamo gde je Čičin grob, ali da se on u njemu sada okreće, to je sigurno.

I konačno, završio bih rečima Vuka Draškovića (mislim, onog VD), izrečenim u izbornoj kampanji pred prve predsedničke izbore u Srbiji decembra 1990: „Ne može biti govora o tome čije je Kosovo. Onaj ko bi želeo to da promeni, morao bi se vinuti vrlo visoko, čak do Svetog Save“. E sad da li mislite da se Vuk vinuo tako visoko, čak do Svetog Save ili se survao duboko, duboko, zavisi od toga kojoj Srbiji pripadate.