Bio jednom jedan narod

Bio jednom jedan narod

Svako čudo za tri dana, kaže naš narod. Čini se da ni ovo naše čudo u vidu februarskog prokosovskog bunta ili otpora pod parolom “Kosovo je Srbija“, nije trajalo ništa duže. Taj „odlučni“ otpor ispario je negde u isto vreme kad i poslednji dašak dima sa drugog sprata famozne savezničke ambasade u Kneza Miloša. Ili možda bolje rečeno, negde sa „nestankom“ poslednjeg para renomiranih „Najk“ patika iz nekolicine raskošnih butika u Kralja Milana. Nema šta, Kosovo je srce Srbije!

Prema svemu sudeći, taj otpor nam se više nikada neće vratiti, uostalom kao ni onaj toliko osuđivani i „zaludni“ iz 99-te godine. U stvari, otpora ovog puta kao i da nije bilo. Ili ga ja, eto, nisam primetio. Kakva neuviđajnost s moje strane. Voleo bih da me neko uveri u suprotno. Ali to će biti teško, zar ne? A ukoliko ga je kojim slučajem istinski i bilo onda je bio vrlo kratkog i kontrolisanog dometa, a sve ovo poslednje jesu njegovi poslednji trzaji u odbrani onoga, što se još samo u suvoparnoj teoriji sreće u Srbiji, sve nepopularnije i ređe, naziva nacionalnim dostojanstvom. Međutim, praksa je, kao što je poznato, gotovo uvek nešto sasvim drugo, pa i kad je o nacionalnom dostojanstvu reč.

I tako, kada se sve sabere i oduzme, dolazimo do pomalo zabrinjavajućeg rezultata da smo, čini se, samo „fola radi“ odbijali i negodovali, a na kraju ipak „kolektivno svesno“ progutali tu već dobro poznatu i najavljivanu „gorku kosovsku pilulu“, što se moglo naslutiti već dan posle, činilo se u prvi mah, obećavajućeg beogradskog performansa – „vatrenog“ 17. februara. Svi smo je progutali, i politička elita i mi ostali obični i nebitni, zajedno, bez razlike, onako u paketu, muški! I to, ako smem da primetim, bez nekog značajnijeg opiranja i gađenja, iako baš i nije bila obložena šećerom kako su nam to ranije obećavali. Uostalom, tako to na kraju radi svako neposlušno dete kada bi roditelj malo glasnije podviknuo. Dostojanstveno!

Međutim, ukoliko bismo bar za trenutak pokušali da sagledamo stvari iz nekog drugog ugla, kroz ružičaste naočare, kako nam to neki pojedinci toplo poručuju, sve „ovo naše“ možda i ne bi izgledalo baš tako tragično, kao što mi to neopravdano uobražavamo. Pesimizmu nema mesta, jer gorak ukus u ustima će nesumnjivo nestati, pre ili kasnije, a život (šta god da to u našoj interpretaciji više može značiti) moraće da teče dalje, ovako ili onako, sa Kosovom ili bez njega, poručuju nam ti gorepomenuti. Jedina nepoznanica, a na šta čak ni ti vrli „prosvetljeni“ pojedinci nemaju adekvatan odgovor, je to kuda taj životni tok može da vodi nakon svega ovoga, i da li uopšte igde vodi. Uostalom, koga još sve te suštinske stvari treba danas da zanimaju, jer od prevelikog razmišljanja ume da zaboli glava, otresito nam odgovaraju „prosvetljeni“. Bitno je da se mi i nadalje držimo našeg „sigurnog i sve izvesnijeg“ evro-puta, šta god to značilo. A nekog novog „konja“ za trku ćemo već opet pronaći, kada za to dođe vreme. Ako ništa drugo, bar teritorija za poklanjanje i trampu imamo. Doduše ne mnogo, ali dovoljno. Ambasador Cobel nam je svojevremeno lično rekao šta misli o tim našim teritorijama. Zar smo i to već zaboravili?

Međutim, ipak ne bi trebalo misliti da je ova poslednje iskazana, manje-više sveopšta nacionalna ravnodušnost i nezainteresovanost povodom friške kosovske nezavisnosti isključiva posledica dezorijentisane državno-nacionalne politike i opštenacionalne apatije koja traje samo par poslednjih godina. Da se razumemo, ta zla kob prati nas još od onog “istorijskog“ 11. juna 99-te godine, kada je inače (čisto podsećanja radi, ako je neko već i to zaboravio), okončana milosrdna interevencija na ovu zemlju. Humanitarna i milosrdna – da nisam nešto pogrešno rekao? I tada smo, neposredno posle završetka „iznuđenih aeromitinga“ slično kao i danas bespogovorno natakli te ružičaste naočare i krenuli da tražimo saveznike i prijatelje po svetu. I pronašli smo ih. Danas ubiremo plodove tih prijateljstava. I baš nam je lepo, divota!

Pre samo par godina, moj bliski prijatelj rekao mi je nešto, za šta u prvi mah nisam mislio da je vredno pažnje i neke dublje analize, jer se tada sve to činilo tako daleko i neprimenjivo na ovaj naš „nacionalni slučaj“: „Vanja, i veće „božje“ narode i Carstva istorija je nemilosrdno gutala i oni su nestajali bez traga, pa zašto bi onda mi, tako sićušni, bili izuzetak u svoj ovoj našoj bedi, nesreći i neslozi! Danas, ove njegove reči otrežnjujuće odzvanjaju u mojoj glavi. I sa „naočarima“ i bez njih.

Novi Sad, 05.03.2008.