Brana Gazivode "nadgleda nezavisnost" Kosova

Mnogi Srbi nisu do skora čuli za Ibarski Kolašin. To je jedan od najpitoresknijih krajeva naše zemlje. Pitom kraj smešten u dolini gornjeg toka reke Ibar, ušuškan između planina Mokre gore i Rogozne. Kraj u kome Srbi žive od pamtiveka.

Srbi Ibarskog Kolašina poslednjih 100 godina predstavljaju etničku tampon zonu između Šiptara sve prisutnijih u 20. veku na Kosovu i u Metohiji, i Muslimana iz Raške oblasti i severne Crne Gore, koji kako vidimo to i ovih dana u izjavama nekih tamošnjih čelnika, u najmanju ruku ne negiraju svoje albansko poreklo. Drugim rečima ti Srbi su još jedina preostala brana uključivanju Raške oblasti u sve kompletniji projekat zvani „Velika Albanija“.

U toku Drugog svetskog rata, Ibarski Kolašin je dva puta spaljivan do temelja, od strane balističkih bandi, sastavljenih od Šiptara iz Drenice i muslimana iz Raške oblasti, čijim se komandantima, kako vidimo ovih dana i spomenici podižu. Najstariji stanovnici, koji još pamte zbegove imaju običaj da kažu da u tim odmazdama „ni kokošinjci nisu bili pošteđivani“. Broj postradalih nikad nije utvrđen. Ipak Ibarski Kolašin je preživeo pogrom, i život se vratio u dolinu Ibra.

Što nije uradila vatra, uradila je voda.

7. jul 1972: Drug DŽemo[1] drži govor u Ibarskom Kolašinu, povodom početka gradnje brane „Gazivode“. To je bio nakon Đerdapa verovatno najambiciozniji  hidroregulacioni objekt u SFRJ. Izgradnja se završila 1977. godine. Brzina kojom je jezero napunjeno je sve odreda zadivila. Naime u tom delu, sliv Ibra je prebogat čistom planinskom vodom. Razmotrimo šta su bile posledice ove građevinske „pobede svih naših naroda i narodnosti“? 

Srpski narod Ibarskog Kolašina je tada desetkovan. Trećina sela je zbrisana, jer su  potopljena jezerom; 1/3 je ostala na desnoj obali jezera, odsečena od ostatka sveta, jer preko jezera (da li baš slučajno u tako minuciozno planiranom projektu?) nije bio predviđen nikakav most koji bi povezivao levu i desnu stranu jezera, čime je stanovništvo desne obale bilo prinuđeno na egzodus. Poslednja 1/3 je preostala da živi u onome što se danas zove opštinom Zubin Potok, a što zapadne zemlje i neprijatelji Srbije tretiraju kao opasnost po „globalni mir“, a po „najmlađu državu Evrope“ da i ne govorimo.

Mi o tim torturama 40-ih, a ni 70-ih, ne znamo ništa. Ni ja koji ovo pišem, a ni Vi koji ovo čitate. Ne znamo ništa, jer je to i tada, a i danas jedna strogo čuvana tajna, čiji pokušaj  razotkrivanja bi Vas izložio posprdnoj optužbi, omiljenoj našim neprijateljima, da se bavite „teorijom zavere“.

Čemu ovako veliki uvod? Svedoci smo strašnih pritisaka koji se vrše na našu državu i narod da se odrekne Kosova i Metohije. Ti pritisci nikada nisu dovoljno jaki, da ne bi mogli biti jači. Naročito se pojačavaju od momenta objavljivanja namera pojedinih zapadnih sila i njihovih čelnika, koji su se ostrvili na prirodna i privredna bogatstva Kosova i Metohije, ali u prvom redu Kosova. Sve je vidljivija nervoza da se ta stranica zatvori, odnosno da se Srbija zauvek odrekne Kosova. Zašto zauvek? Pa zato što je postojeći status, status klasične okupacije: vojne, ekonomske, političke... A dobra strana okupacije je ta da kad-tad prestaje. Dobrovoljnim odricanjem od teritorije, odnosno predajom, prestaje  njena okupacija, ali i bilo kakvo polaganje prava na nju.

Trenutno najveći pritisci se vrše na Srbiju da ukine, kako to okupator kaže, „paralelne institucije“ na severu Kosova. Ako bi Srbija to uradila, odnosno ukinula školstvo i zdravstvo na primer, Srbi bi se našli u izuzetno teškom položaju.  Pa što onda civilizovanom zapadu smetaju srpske škole i bolnice? Ne smetaju im, a i zašto bi? To je samo izgovor da se prikrije glavna tačka napada. A glavna strateška tačka napada je akumulacija Gazivode, i njenih 370.000.000 m³ čiste, planinske vode. Nju moraju da kontrolišu šiptarske vlasti. Zašto?

Na Kosovu danas živi oko 80% stanovništva Kosova i Metohije. Približno 80% privrednih kapaciteta se takođe tu nalazi. Oko 80% prirodnih bogatstava, na koje su merak bacili prvoborci „Milosrdnog anđela“, je pogađate, takođe tu. No, ovde ima jedno „ali“, što Vesliju sreću kvari. Kosovo nema dovoljno vode ni za 20% svega nabrojanog. A vreme teče, kapital pritiska, nervozan da se zavrti. Kosovo nema dovoljno vode ali Ibarski Kolašin ima! Bez vode iz Gazivoda, nema ni Klarkovih škriljaca, ni nemačkog zlata iz Trepče, a ni milionske Prištine. I dolazimo do suštine.

Ukoliko Srbija izruči sever Kosova Prištini i Tirani, a prethodna vlast se tu poprilično „femkala“, natovariće sebi veliko breme problema (videćemo dokle nova vlast može da ide u predaji, ali preko strateških tačaka ne bi smela), izgubiće stratešku tačku, koja je prilično jak adut u rukama. Gazivode su nešto analogno Kninu 90-ih. Dok je Knin bio u rukama Srba, i Beograd je bio bezbedan. Padom Knina, Beograd je ostao na vetrometini, koja se okončala, žrtvama razaranjem i okupacijom dela države.

Da se ne zavaravamo, isuviše je velika sila pritisla Kosovo da bi Srbija u ovom trenutku mogla nešto značajnije i dugoročnije da postigne oružanom akcijom, naročito što (još) nije iskristalisala listu potencijalnih saveznika.  No, ono što Srbija može je da postane napokon svesna faktičkog stanja, da je deo njene teritorije okupiran. Dakle privremeno zaposednut. Ni po koju cenu ne sme da menja stav. Ona time nikoga ne ugrožava i nikome ne preti. Srbija nije okupator. Zamena teze, da ona to jeste jer plaća stotinak nastavnika i nekoliko stotina zdravstvenih radnika na Kosovu i u Metohiji, više govori o onima koji su se upecali na takav nonsens, nego o zaista argumentovanoj tezi.

Ono što Srbija može nije tako malo. Da jeste, ne bi belosvetski kvazipolitičari svakodnevno pretili nama i našoj deci. Jednostavno bi nas ignorisali, tj. „Laki ne bi bio tako nervozan“. Niko i ne pomišlja da sad zavrne ventil na Gazivodama, pa da narod na Kosovu bude žedan, nešto slično onome što se već godinama radi narodu Kosova severno od Ibra. Ne, nipošto. Međutim, ako Priština i Tirana ne uspostave punu kontrolu nad Gazivodama, dovode se u pitanje mnogi planovi pomenutih prvoboraca iz 1999. Svaki normalan investitor bi se zapitao: „A šta ako?..“ Ili: „što bih ja investirao u rudnik, ako ne mogu da kontrolišem čitav njegov proces i resurse“? A dokle god je ovakvo stanje, pitaju se (i) Srbi. Iz Amerike se može poslati: novac, oružje ili „bombončići“, ali vode nema bez Gazivoda.

Ipak, bude li Srbija iracionalno popustljiva i predala, prodala ili ustupila ovaj deo teritorije posledice će biti vrlo nepovoljne. Zaposedanjem Gazivoda, Šiptari će postati neprikosnoveni gospodari sudbina, preostalih Srba na Kosovu. Kakvi su oni gospodari je već poslovično. E tada se sa velikom sigurnošću može predvideti novi egzodus Srba, pa i onih iz Ibarskog Kolašina. Njihovim egzodusom nestaće i onog tankog etničkog tampon filma, koji još uvek sprečava spajanje Velike Albanije i Raške oblasti, u čijim se političkim krugovima ovakav scenario već uveliko priželjkuje. Ostvarenjem ovog scenarija, biće snažno pritisnuti i Kraljevo na istoku i Prijepolje i Priboj na zapadu. Uz sve agresivnije sudelovanje sve moćnije Turske, uz bes koji vri u bosanskim muslimanima zbog poraza u ratu 90-ih, ni onome što ostane od Srbije neće biti lako. Tako da oni koji zagovaraju predaju Kosova, severa Kosova, ili bilo kog dela naše države, ili ne znaju šta govore, ili namerno saučestvuju u satiranju Srbije.

Da li je drug DŽemo, poznat po sentenci „Ubit će me, mnogo znam“, pre 40 godina kada je u Gazivodama držao govor znao o kakvom se strateškom objektu radi, to ne znamo. Ali je vrlo verovatno neko iz tadašnje vlasti to znao. Možda nam je trebalo 40 godina da to shvatimo, ali više ne sme proći nijedan dan a da se ponašamo kao da nismo shvatili.