Bušova neuspela politika prema Kosovu

Ovonedeljna borba na severu Kosova između Srba i trupa pod vođstvom NATO pokazala je da nezavisnost, koju je za balkansku pokrajinu osmislila Bušova administracija, ne ide kao po planu.

Kada se zvaničnici SAD-a ohrabrili jednostrano proglašenje nezavisnosti od Srbije od strane kosovskih Albanaca 17. februara, rečeno nam je da će misija EU zameniti Ujedinjene Nacije na Kosovu, i svi bi tada izgradili multietničko, demokratsko društvo poštujući prava Srba, koja je manjina u pokrajini. Ali to se ne događa.

Srbi iz severnog Kosova, gde čine većinu, veruju da imaju slabe izglede za budućnost u albanskoj državi. Odupirali su se njenim nametanjem, uglavnom mirnim putem, osim uništavanja kontrolnih punktova na granici koju ne priznaju uprkos insistiranju SAD da moraju da je priznaju.

Protesti su postali nasilni kada je policija UN uz NATO nasilno rasturila mirnu okupaciju vladine zgrade suda u ponedeljak - i posle borbe koja je usledila, stotine srpskih civila, policajaca UN i NATO trupa bili su ranjeni, neki u kritičnom stanju, a jedan policajac UN je mrtav.

Misija EU ne može da uđe na severno Kosovo i Ujedinjene Nacije su bile prinuđene da se povuku, ostavljajući NATO trupe da čuvaju granicu koja nema status po međunarodnom pravu i koju ne prihvata narod koji živi sa obe strane granice.

Problem nije u tome što se „srpski nacionalisti“ odupiru „Zapadu“, kako to kažu oni američki novinari koji slave prvi amandman tako što imitiraju Stejt Dipartment, već u tome što je Bušova administracija pokušala da nametne vojno rešenje političkom problemu, kršeći povelju UN i osnovne principe međunarodnog prava.

Ovo nije prvi put da su to uradili. Iako je stepen nasilja na Kosovu niži nego u Iraku, mogućnost destabilizovanja još jednog regiona - ovog puta Balkana - je podjednako ozbiljna.

Kosovo je zaista bilo mesto rođenja srpske nacije pre 800 godina, i priključeno je Srbiji kada je Otomansko carstvo oterano 1912. Ali su i Albanci takođe uvek živeli tamo. Demografske promene dvadesetog veka (neke izazvane etničkim čišćenjem Srba tokom italijanske okupacije u II svetskom ratu) dovele su do snažne albanske većine na Kosovu do 1980-ih, i stalna kontrola Srbije u pokrajini je zahtevala policijsku državu.

Ali ruka Srbije na Kosovu nije bila ništa teža od britanskog vladanja u Irskoj tokom decenija pre sticanja nezavisnosti 1923, ili izraelske okupacije Zapadne obale do pogodbe u Oslu, ili stalne turske kontrole nad regionima u istočnoj Turskoj sa kurdskom većinom. Ovakve situacije se obično završe kada vladajuća država shvati da održavajje kontrole ima visoku cenu, finansijski, politički čak i moralno, i traga za dogovorom koji će omogućiti povlačenje.

Takav dogovor je mogao biti postignut sa Srbijom, ali ni Klintonova administracija, a ni administracija DŽordža Buša, nisu želele dogovor. Obe su na Kosovo gledale kao na mogućnost izolovanja Rusije sa Balkana po prvi put posle duže od veka, pošto je Slobodan Milošević, koji svakako nije jedan od velikih svetskih stratega, izabrao kao saveznika Srbije prvo Sovjetski Savez, a zatim Rusiju. Dalje, očiglednim krajem hladnog rata, NATO-u je bio potreban posao, pošto je alijansa formirana da bi sprečila Sovjetski Savez od napada na Zapadnu Nemačku. Tako da je napad na Srbiju radi „oslobađanja“ Kosova zapravo trebalo da transformiše NATO od čisto odbrambene alijanse u više proaktivnu ili ofanzivnu, suprotno povelji NATO, ali u skladu sa određenom real-politikom.

Najosnovniji princip međunarodnog prava od II svetskog rata, međutim, i najbitniji princip sistema UN, je da su agresivni ratovi zabranjeni - to je bilo opravdanje koje je prvi DŽordž Buš dao za napad na Irak kada je Sadam Husein zauzeo Kuvajt, i ceo svet se složio sa njim osim Severne Koreje. Ali napadanje suverene države radi okupiranja dela njene teritorije i, u krajnjoj liniji, menjanja njenih granica je sasvim druga priča. Na nesreću po međunarodno pravo i međunarodnu stabilnost, akcija NATO protiv Srbije 1999. godine je upravo bio agresivni rat, sproveden bez dozvole Saveta bezbednosti UN.

I taj rat nije tekao po planu. Kao što je Stejt Dipartment sam priznao maja 1999, kada je NATO napao Srbiju, Miloševićeve snage su „selektivno ciljanje gradova i regiona“ gde vlada albanski oružani otpor pretvorile u kampanju etičkog čišćenja Kosova od Albanaca. Ovo vredi ponoviti - NATO rat 1999. protiv Srbije nije bio odgovor na etičko čišćenje već ga je izazvao, zbog čega je bilo potrebno nastaviti rat još tri meseca da bi se preokrenule posledice samih NATO napada.

Rat 1999. se završio kada se Klintonova administracija vratila Savetu bezbednosti UN koji je ignorisala kada je rat započela. Rezolucija UN koja je iz toga proizašla, priznala je suverenitet Srbije nad Kosovom. Pošto Rusija ne oseća odgovornost u pomaganju Sjedinjenim Državama pri izolovanju Balkana, rezolucija se ne može promeniti.

I umesto da pokuša da pregovara o rešenju, Bušova administracija je izabrala da nametne rešenje, delimično da bi pokazala slabost Rusije.

Ali Kosovo nije priznato od strane mnogih država, ni od Ujedinjenih Nacija, pa čak ni od Evropske Unije. Kosovo ne može postići pravu nezavisnost osim i sve dok kosovski Albanci ne postignu dogovor sa Srbijom – upravo tok delovanja koji je Bušova administracija zakomplikovala više nego ikad. U međuvremenu, ugrožen je ceo sistem međunarodnog prava, kao i lokalni mir na Kosovu i stabilnost na Balkanu.

Slučaj Kosova se može rešiti ako se Bušova administracija vrati Ujedinjenim Nacijama i angažuje se u poštenim pregovorima sa Srbima i Rusima. Još važnije, stabilnost u međunarodnom sistemu se jedino može povratiti kada Sjedinjene Države još jednom prihvate osnovne principe međunarodnog prava koje su prekršile napadom na Irak 2003, i priznavanjem Kosova 2008.

Robert M. Hajden je profesor antropologije, prava i javnih i međunarodnih odnosa i direktor Centra za ruske i istočno evropske studije na Univerzitetu u Pitsburgu.

http://www.upi.com/International_Security/Emerging_Threats/Analysis/2008/03/20/outside_view_bushs_failed_kosovo_policy/6106/