Čemu se Srbija nada kada se nada podeli Kosova?

Šta Srbija zapravo želi da kaže kada kaže da je podela Kosova fer, znajući da „fer“ ne živi u svetu politike i pogotovo ne u svetu onih koji crtaju granice? Šta uopšte znači to „fer“ kada ste se pomirili da onih famoznih 15 posto teritorije više nije deo vaše države i sada se zalažete da vam od tih 15 ostave makar onih 7 gde živi uglavnom samo srpsko stanovništvo, ali gde ne živi celokupno srpsko stanovništvo na Kosovu, nego nekih 3 posto?

Opet, ukoliko se Srbija ne bi zalagala (ili se makar pretvarala da se zalaže) za podelu Kosova i to takvu podelu gde od otetih 15 dobijate 7 posto, što predstavlja ukupno 1,05 posto celokupne teritorije Republike Srbije računajući Kosovo, to bi značilo da je ta država sasvim digla ruke od svog naroda na tom mestu, da se pomirila i priznala poraz, da ne želi više nikakve obaveze prema istoriji u kojoj će postojati i taj podatak – da smo izgubili Kosovo i da nismo pokušali da izvučemo makar tih 1,05 posto za koje se trenutno zalaže (ili se pravi da se zalaže) naša država.

Naravno, o tom zalaganju ne pričaju svi. I ne pričaju eksplicitno. Naprotiv, izjave o tome kako „nikakva priča o podeli ne dolazi u obzir“ jednako su česte kao i one gde se, što je eufemizam, pominje da „ne može jedna strana da izgubi sve, a druga da dobije sve“. To je, dakle, priča o podeli koja dolazi sa najviših mesta u Srbiji.

Nada u podelu Kosova može da izgleda i kao psihologija slabijeg.

Zašto psihologija slabijeg? Zato što je slabiji onaj koji kaže „ne može jedna strana da dobije sve a druga da izgubi sve“ (misleći pri tome na sebe, kada govori o strani koja je „izgubila sve“) i zato što je slabiji onaj koji kaže „jug Kosova je de fakto albanski ili čiji god da je – nije srpski, a sever je srpski i mi bismo sada da priznamo albansko Kosovo južno od Ibra ukoliko će nam neko prepoznati naše, severno, srpsko, koje nije južno od Ibra“.

Ali, de fakto, Kosovo jeste podeljeno.

Srbija je tokom prošle i pretprošle godine iz srpskih sredina južno od Ibra povukla na prvom mestu i najvažnijem novac, zatim univerzitet (što je takođe novac), a sa univerzitetom i sve one koji su makar zbog studija ili posla, na univerzitetu ostajali na Kosovu. Što je opet – novac. Južno od Ibra živi najveći broj Srba sa Kosova, ali tamo nema Srbije. Nema ničega. U srpskim sredinama na kosovu, južno od Ibra, žive ljudi koji su se, mnogo pre nego je Srbija počela da priča o podeli, pripremili na nju. Pripremili su se da nisu deo Srbije.

Imaju dupla dokumenta, često članovi jedne porodice rade na oba mesta, odnosno ako supruga radi (na primer) u nekakvom kosovskom ministarstvu gde popunjava broj uposlenika srpske nacionalnosti uglavnom ne radeći ništa, suprug (na primer) radi u srpskom MUP-u koji ne postoji, ali i dalje odvaja neka sredstva za plate svojih pripadnika južno od Ibra. Ni on ne radi ništa. To je prvi i najsnažniji utisak koji čovek stekne južno od Ibra. Osim zaposlenih u zdravstvu i onih koji rade u privatnim radnjicama – narod ništa ne radi. Zaposlen, nezaposlen – svejedno. Radna mesta su fiktivna, čak i onda kada se forme radi odlazi na nekakav posao. Sve je fiktivno.

Severno od Ibra ljudi, takođe, ne rade kao u „normalnim okolnostima“. Ali, tamo postoje i ti fakulteti, i taj sud i oni koji su zaposleni u KPS-u a srpske su nacionalnosti – kako tako rade svoj posao. Severno od Ibra veći je broj (iako je tamo samo 3 posto Srba sa Kosova) fakultetski obrazovanih ljudi, već broj pismenih (funkcionalno pismenih, na Kosovu je to retkost) na severu Kosova, bez obzira na svu nenormalnost okolnosti u kojima se živi, postoji neki život koji bi mogao da liči na život po manjim mestima u ostalim delovima Srbije.

Severno od Ibra nezamislivo je da na ulici sretnete policajca albanske nacionalnosti, kao što je nezamislivo saopštiti građanima severa da bilo šta (osim robe koju kupuju za svoje potrebe ili potrebe trgovine) plaćaju kosovskim Albancima. Grubo rečeno, da se vratim na početak priče, sever Kosova jeste srpski dok je jug Kosova zaista albanski, međunarodne zajednice, niskih činovnika kakve na Kosovo šalju države koje su priznale nezavisnost ove „države“, svačiji je – i najmanje je srpski.

I sve manje će biti srpski. To je de fakto tako.

De jure, Kosovo je i dalje deo Srbije. Dok god se neko ne dogovori da smo pristali na promenu granica. Od tog trenutka, ukoliko do podele uopšte i dođe, a sve izgleda kao da neće, onih 7 od 15 posto a 1,05 posto Republike Srbije – biće Srbija. Ostatak neće biti ništa. Kosovo (još uvek) nije država, tako da to parčence Srbije neće biti ni Kosovo. Velika Albanija san je koji neće u skorije vreme biti dosanjan (ako ikada i bude) i tih 93 posto od naših 15 posto sa ono malo Srba koji žive tamo, polako izlazeći iz svojih rezervata, koje smo nazivali enklavama, ostaće tu još neko vreme. Srbi južno od Ibra izlaze iz svojih rezervata u dva smera. Jedni ka Prištini, sve češće tražeći posao u kosovskoj državnoj službi (jer ih u privatnu još uvek gotovo nijedan kosovski Albanac neće primiti), a drugi ka matici Srbiji. Tamo kupuju nekretnine, poneki diplome a veliki broj i radna mesta.

Ova situacija možda Srbiji najviše i odgovara. Kada na jugu Kosova ne bude Srba, neće biti ni problema, neće postojati nijedna prepreka da se otvoreno, da ne kažem ružnu reč transparentno, raspreda o podeli Kosova koja je sve samo nije fer. Bar ne po Srbiju, kao celovitu državu. I ne za Srbiju kao državu čiji je jug naseljen Albancima kojima bi ovakva promena granica poslužila kao dobar znak da započnu svako malo najavljivanu raspravu o „istočnom Kosovu“ – ili onom potezu Koridora 10 koji se zove Bujanovac–Medveđa–Preševo. Možda je na to mislio bivši premijer Kosova koga je Hag proglasio nevinim pošto su svi svedoci njegovih zločina volšebno netragom nestali, Ramuš Haradinaj, kada je rekao da „od podele nema ništa“ i malo važnije „da Albanci na jugu Srbije treba da učestvuju u sistemu države u kojoj žive“. Ukoliko ne dođe do podele, naravno.