Kosovo i Metohija | |||
Cvikcangle revolucija |
subota, 01. maj 2010. | |
Baš u vreme skoro svakodnevnog prikazivanja „partizanskih“ filmova na našim nacionalnim frekvencijama, u kojima se četnicima pripisuju nadljudske sposobnosti (istovremeno jedu gibanicu i drže noževe u zubima), što bi pretpostavljam, trebalo da ubrza naše približavanje EU, na Kosovu se desilo najteže nasilje još od 17. marta 2004. Dočekasmo i taj dan, da se ostatku ostatka kosovskih i metohijskih Srba ukine još jedan deo kakve-takve slobode. Ukunut je na divljački način, kakav i dolikuje šiptarskim vlastima i njihovim sponzorima, jedan od poslednjih vidova komunikacije (ostao je valjda još jedino internet). Ukinuta je telefonija. Po starom lošem srpskom običaju, novinski stupci, televizijske i radijske emisije, biće preplavljeni, uglavnom nemuštim komentarima i nestručnim analizama. Političari će se zgražavati i izražavati oštro, oštrije, najoštrije i oštre u (biip) ...nu proteste i saopštenja. Održaće se po koji protestni skup. A onda, će ponovo sve utihnuti, naići će drugi događaji, a ostatak ostatka našeg naroda će se silom prilika udaljiti od matice, i ući u (ne)izvesnu budućnost. Kako pripadam ljudima koji se ne ljute na kišu jer pada, nego na sebe jer ne nosim kišobran, ne mogu se oteti utisku da smo isuviše toga propustili od rata naovamo. Možda po nekima Kosovo i nije najvažnije državno pitanje (jer ima i takvih mišljenja u Srbiji), ali je svakako naša najžešće napadnuta vrednost. Da li smo mogli pružiti posle rata jači otpor tim napadima? Da li je ovaj poslednji teroristički čin demoliranja imovine naših firmi, i ukidanja slobode komuniciranja građanima dela naše zemlje (ne samo Srbima), imao nekakvu genezu, ili je po sredi samo izolovani slučaj koji se nije mogao predvideti? Premotajmo traku. Nebo visoko, zemlja tvrda Posleratno šiptarsko nasilje, potpomognuto srpskom tolerancijom, počinje već u junu 1999, nekoliko sati nakon potpisivanja kumanovskog „sporazuma“. Tadašnji predsednik Srbije, preko malih ekrana jasno i glasno savetuje stanovništvu da ostane kod svojih kuća, da ne brine za svoju bezbednost i budućnost, jer nekakve međunarodne snage garantuju i bezbednost i budućnost. Narod navikao na poslušnost vođi, bilo da je dotični iz Stambola, Cetinja, Kumrovca ili Požarevca poštuje savet predsednika. Nespreman dočekuje razuzdane šiptarske fanatike. Doživljava najokrutniju odmazdu, kojom se karakteriše početak trećeg milenijuma. Stotine Srba biva kidnapovano. Neki su na očigled mase (kao u Đakovici, na primer) mučeni i surovo ubijani. Mnogima se ni do danas sudbina ne zna. Četvrt miliona Srba, bezglavo napušta svoje kuće i radna mesta. Gotovo sva njihova imovina (kuće, stanovi, imanja, šume...) postaje predmet pljačke, uzurpacije, paljenja i potpune devastacije. Opljačkana je i sva državna imovina: infrastruktura, industrija, putevi, železnica, elektrane, poljoprivredna gazdinstva, hidrosistemi, vinarije... Srbi su sabijeni u geta, bez ikakve ekonomske perspektive, ili pak prognani i osuđeni na preživljavanje u inače osiromašenoj zemlji, dok Šiptari neometano koriste njihove resurse, na očigled kulturne ali licemerne Evrope. Da li samo Evrope? Ahtisari žmurke Legalizacija ovakvog nasilja nad državnom imovinom odvija se po tzv. „Ahtisaarijevom planu“. Ovaj „plan“, zvanično ne postoji, jer telo koje ga je naručilo, Savet bezbednosti UN, isti nikada nije usvojio, odnosno ozvaničio. Zdrav razum bi to trebalo da shvati isto kao projekat neke građevine, koji gradske vlasti ne odobravaju, jer je projektovana „ukrivo“, na neodgovarajućem mestu, mimo projektnog zadatka (i)ili ruži izgled grada. To bi nalagao zdrav razum, koga u slučaju Metohije i Kosova – nema! Ahtisaarijev „plan“ funkcioniše po principu, “sad ga vidiš - sad ga ne vidiš“. Zvanično ga nema, ali na terenu se sve radi po njemu, kao da ga ima. Jedna od bitnih odrednica u „planu“ je i ta da „sva imovina Srbije“ pripada Kosovu. Sledeći tu logiku, bilo bi jako korisno i lepo kada bi neko naredio da sva Martijeva imovina pripadne meni. Ostavio bih mu, ipak, Nobelovu nagradu da ima šta da „krcka“, a i lepše bih se osećao bez vrhovnog obeležja hipokrizije naših dana. Nisam siguran da srpska javnost zna kakvi su sve resursi naše države predmet ove otimačine, a u pitanju su zaista kapitalni objekti i resursi. Dovoljno je reći da je svaki grad, od Podujeva do Đakovice raspolagao značajnim privrednim resursima, u manjinskom ili većinskom vlasništvu Republike Srbije. Njima sada po fantomskom „planu“, raspolaže tzv. Kosovska agencija za privatizaciju. Dobar deo firmi je već uslovno rečeno privatizovan. Zaboga, Marti im je dao pa što da ne uzmu. Podići će mu poneki spomenik, dati nekoj ulici ili još bolje nekom ekonomskom institutu njegovo ime, i stvar je rešena. No, ne ljutim se na Martija. To je bio njegov zadatak i pre 1999, pa do danas. On samo radi svoj posao. Međutim, ovog teksta ne bi ni bilo, da je naša javnost obaveštena o tome šta se sa naše strane čini (ako se išta čini) da se ova hajdučija zaustavi, spreči ili što bi jedino logično i bilo poništi. Stoga i surovo zvuče oni koji vatreno objašnjavaju Srbima da treba KEK-u da plaćaju struju, jer se zaboga struja svugde plaća, kao da to Srbi ne znaju. To što Srbi duguju za struju je kap u moru, u odnosu šta je od Srbije oteto. Ja pripadam onima koji 11 godina nisu platili struju. Toliko godina u mojoj kući, kojoj ja ne mogu ni da priđem, živi Šiptar. Kako ne znamo domete Martijevog „hokus-pokus“ plana, može se desiti da me KEK tuži za pozamašnu svotu novca. Pravno gledano bili bi u pravu. Šta njih briga ko u mojoj kući živi i zašto!? Strujomer je moj (i radi). Nije poznato da li se od strane srpske politike išta radilo ili radi na tome da se Martijev „plan“ prikaže u pravom svetlu, jer iako ga nema on funkcioniše. Srpskim političarima ne bi smelo biti ništa preče od zaštite državnih interesa, pa shodno tome i državne imovine. Možda se na tome nešto i radi, ali mi nije poznato, a stanje stvari na terenu je takvo kakvo je - nikakvo. Jasno je da naše vlasti tehnički ne mogu da spreče ovu hajdučiju, ali najmanje što mogu da učine je da se opredele prema njoj. Nisam siguran da bi ovako opušteno Šiptari raspolagali imovinom Srbije, kada bi postojao signal da država to ne dopušta i da će jednoga dana potraživati oteto. Trenutno, mi se nismo jasno odredili prema ovom problemu. Što nije jasno to je mutno, a u mutnom su Šiptari svetski šampioni. Bogoljub Kušner Nereagovanjem na eklatantno pravno i ekonomsko nasilje postali smo i saučesnici u najnovijem nasilju protiv srpskog stanovništva – ukidanju telefonije. Ma koliko to surovo zvučalo, ukidanje telefonije je bilo i logično i očekivano, jer se isuviše dugo ćutke prelazilo preko prethodnih slučajeva otimačina. Uništavanje predajnika telefonije je samo drastičnije jer se tiče, ne svakodnevnih, već svakominutnih potreba srpskog naroda. Naime na Kosovu i u Metohiji postoje dva operatera Valja (Vala – talas) aktiviran 1999, i IPKO (mislim od 2007). Ovaj prvi je vlasništvo Bernara Kušnera, koristi pozivni kod Monaka (+377), i osmišljen je tako da prema srpskim mrežama ima surovo visoke cene, što ima svoj politički motiv. I to je u redu, neka Kušner uzme neku kintu, možda je „prokrckao“ Nobelovu iz 1999. Međutim, jedini legalni operateri i oprema su operateri i oprema srpskih operatera (pa ma ko da je vlasnik). I to je pozicija koju Srbija mora da brani. Mlaka izjava premijera Cvetkovića povodom ovoga ispunjava zebnjom. Kao da se radi o nerazumevanju suštine i dalekosežnosti vandalskog sečenja i uništavanja telekomunikacionih stanica, u vlasništvu republike. U ovom slučaju radi se i o ekonomskom, ali znatno više o pitanju opstanka srpskog naroda. Sve vodi ka tome da će se naći neko polovično rešenje, što nije dobro, ni iz praktičnih ni iz principijelnih razloga. Ako sada Srbija ne odreaguje znatno oštrije u odbrani državne imovine, a samim tim i srpskoga naroda, veoma brzo ćemo se suočiti sa još jednim ozbiljnim problemom. Višedecenijsko iskustvo nas uči, da kad god se nismo jasno zaštitili, Šiptari su išli korak dalje. Po Martijevom „planu“ nailazi privatizacija Ineks ski centra Brezovica. Ni ovde se ne radi o običnoj privatizaciji. Naime, privredne objekte u kompaktnoj srpskoj enklavi, koji su ili državno vlasništvo, ili vlasništvo naših firmi (INEKS, Srbijašume...) će preuzeti neki šiptarski tajkun sa debelom kriminalnom i ratnom prošlošću (barem je do sad tako bilo). Srbi Sirinićke župe će ostati sasvim marginalizovani, i što je još gore, postaće ekonomski zavisini od dotičnog tajkuna. Vuk će čuvati ovce, EULEKS će biti iznenađen, a naša ministarstva će pisati saopštenja. Bio bih srećan da nisam u pravu. Hajde da probamo da jednom odreagujemo na vreme. Možda barem izbegnemo grižu savesti. |