Da li Srbi treba da izađu na albanske izbore ili Tamni vilajet

Deklarativno – Srbi nikada ne treba da učestvuju na izborima koje raspisuje samoproglašena vlada u Prištini, kao što srpski policajci nikada nije trebalo da se vraćaju u KPS južno od Ibra. Prisustvo srpskih policajaca u KPS-u na severu Kosova bilo je, međutim, iz ne baš najjasnijih razloga, sasvim legitimno. Takođe, nije trebalo da Srbi potpisuju ugovore sa KEK-om, zato što je KEK albanska institucija i potpisivanje bilo kakvih ugovora sa jednom takvom institucijom ravno je priznavanju Kosova kao republike.

Srbija, kao što se više puta dnevno može čuti na vestima svih radio i TV stanica, te pročitati u svim srpskim novinama, nikada neće priznati ovu albansku republiku i svako povinovanje zakonima te kvazidržave može biti tretirano kao izdajnički i antidržavni čin.

Dva primera – restrikcije a zatim potpisivanje ugovora sa albanskim KEK-om i povratak srpskih policajaca u KPS

U strahu od etikete izdajnika, predsednici srpskih opština nisu potpisivali ugovore sa razbojničkim KEK-om, narod je mesecima bio bez struje, bilo je hladno, pa su onda došle vrućine, zdravstveni centri nisu radili, a hrana se u zamrzivačima kvarila i ljudi su je bacali. Čekalo se na odgovor zvaničnog Beograda. Zvanični Beograd je sa svoje strane stvar tretirao kao problem „lokalnih Srba“, kojima je pak bilo potrebno mnogo meseci da se odvaže i stave svoje potpise na jedan papir koji na sebi ima žig lažne države.

Strahujući da će ih MUP Srbije zauvek skinuti sa platnih spiskova, srpski policajci nisu se usuđivali da se vrate u KPS, još jednu instituciju nazovi-države Kosovo sve dok zvanični Beograd nije popustio i odobrio im povratak na radna mesta koja su napustili po prošlogodišnjem samoproglašenju kvazidržave. Do povratka u KPS zadatak srpskih policajaca bez oružja bio je da, zapravo, ne čine ništa. Zauzvrat dobijali su kakve-takve plate i bili tretirani kao još jedan nepotreban teret na već preopterećenom budžetu Republike Srbije. Južno od Ibra.

Severno od Ibra, međutim, slika je nešto drugačija. Pored KPS-ovaca, koji su i na srpskom i na prištinskom budžetu, severom Kosova patroliraju i nekakvi nezvanični ili poluzvanični i polubivši pripadnici MUP-a Srbije, zatim pripadnici neke civilne zaštite, kao i razne grupe takozvanih Mostadžija.

Pitanje kao što je „da li će se Srbi južno od Ibra osećati bolje i sigurnije ako njihovim selima budu patrolirali policajci srpske nacionalnosti“ nekome ko nema razloga da se vozi južno od Ibra moglo bi da zvuči kao retoričko pitanje. Kao i pitanje „da li Srbi na Kosovu treba da pristanu na KS tablice kako bi izbegli plaćanje ogromnih kazni i druge neprijatnosti koje doživljavaju na kosovskim drumovima ukoliko ih zaustavi albanski KPS“. Onima koji „brane Kosovo“ tako što o nekom vikendu obiđu pokoji manastir i rastuže se nad životom svojih sunarodnika u enklavama, ili ga „brane“ (što je mnogo češće) na raznim internet forumima i književnim večerima kao retorička pitanja učinila bi se i sledeća: „Da li je bilo neophodno mučiti narod koji je trpeo višemesečne restrikcije zbog jednog papira sa žigom neke nepostojeće države“ ili „da li je trebalo rizikovati još jedan talas iseljenja Srba sa Kosova i Metohije i dopuštati da se goloruki narod sukobljava sa pripadnicima KPS-a i Euleks policije da bi na kraju predstavnici Srba ipak popustili i stavili svoje potpise na ugovore sa KEK-om“.

Pojednostavljena predstava o „kosovskim Srbima“, odnosno tretiranje Srba sa Kosova kao jedan ideološki entitet

Trebalo bi da je nepotrebno naglasiti da se i stavovi kosovskih Srba, kao što je to slučaj sa svim ljudima na planeti, među sobom razlikuju zavisno: a) od mesta na kojem žive i od okruženja; b) od društvenog položaja te načina na koji se do položaja došlo; c) od političke opcije kojoj pripadaju, kao i beneficija koje na račun tog pripadanja uživaju.

Deklarativno, velika većina kosovskih Srba još uvek je zagledana u zvanični Beograd i neće se odvažiti ni na jedan potez bez odobrenja njegovih predstavnika, makar odobrenje bilo i prećutno. Svejedno je da li je reč o „problemima lokalnih Srba“ kako je Vlada Srbije definisala isključenja struje, ili o državnom pitanju kao što je izlazak na albanske izbore i decentralizacija srpske pokrajine u režiji Međunarodne civilne kancelarije i Vlade Kosova. Međutim, i tu „veliku većinu“ čini više grupa koje su, prirodno, motivisane različitim potrebama.

Iskreno razočarani i dezorijentisani Srbi

Tako na severu Kosova veliku grupu kosovskih Srba koji su zagledani u zvanični Beograd čine „razočarani Srbi“. To su oni Srbi koji su, slušajući obećanja „nacionalne opcije“, poverovali da će zvanični Beograd zauvek voditi računa o njima, te da će oni svojom vernošću zvaničnom Beogradu zaslužiti to da budu zauvek zbrinuti od države. Njih ćete najčešće čuti kako ogorčeno i sa rezignacijom ponavljaju da ih je Beograd prodao, a Srbija izdala, da je vlada izdajnička, Srbi južno od Ibra potkupljivi i prevrtljivi, a Euleks fašistička organizacija. To su Srbi koji uglavnom ne napuštaju sever Kosova i čije je razočaranje zaista iskreno, a njihova zbunjenost svakom nastupajućom promenom u stavu države prema Kosovu ponekad deluje zaista potresno.

Razočarani Srbi ili „prihvatanje realnosti“ u cilju ličnog bogaćenja

Druga grupa „razočaranih Srba“ sa severa Kosova je nešto praktičnija i njeno razočaranje u zvanični Beograd ogleda se u tome što su oni spremniji da svoj pogled okrenu i prema Prištini, najčešće uz izgovor da „Albancima treba uzeti pare“, kao što su i Albanci svojevremeno tražili i dobijali od Srbije još od vremena Broza i SFRJ, te tako ojačali i na kraju nadjačali Srbe i Srbiju, odmetnuli se i oteli deo teritorije. Zagovornici ovog argumenta dolaze iz različitih struktura; od predstavnika opštinskih vlasti, preko pripadnika patriotski deklarisanih grupa poput „Mostadžija“, pa do nezaposlenih, uglavnom mlađih ljudi koji su neretko interno ili interno-interno raseljena lica. Jedan od problema većeg dela pripadnika te druge grupe „razočaranih Srba“ je što oni koriste najpogrešniji od svih raspoloživih argumenata, pravdajući svoju saradnju sa Albancima nečim što se više ne može nazvati ni pragmatizmom. Pragmatičan pristup trebalo bi da u sebi sadrži makar iluziju o postojanju nekakve strategije, dok delovanje ove novonastale „klase“ razotkriva samo jedan prilično primitivan oblik koristoljublja. Na svoje sastanke sa albanskom stranom i predstavnicima međunarodne zajednice oni najčešće idu tajno, istovremeno čuvajući svoj patriotski imidž izgrađen za vreme rata, na severnoj strani mosta na Ibru. Na svoja putovanja u društvu gradonačelnika južne Mitrovice, takođe, razume se – idu tajno. Tajno dobijaju nagrade za „mir i toleranciju“ i, naravno, tajno apliciraju za donacije u vezi sa multietničkim projektima u cilju pokretanja biznisa koji bi pomogli u zbližavanju južne i severne strane.

Rad na opštem boljitku obavijen velom misterije

Izlišno je pitanje zbog čega se ovakvi projekti, ukoliko su zaista namenjeni za opštu korist, kriju od građana severa Kosova i, naravno, od srpskih medija. Nedavno je na sever Kosova došao određeni novac namenjen implementaciji projekata određenih NVO i jačanju ovog sektora koji bi imao za cilj pomaganje u izgradnji međunacionalne saradnje i jačanju civilnog, vanstranačkog, te višestranačkog i, naravno, multietničkog društva. Kako su osnivači ovih organizacija uglavnom zatvoreni za razgovor, stiče se utisak da se iza njihovog deklarativnog zalaganja za opšti boljitak života u najvećoj srpskoj sredini na Kosovu krije zapravo samo želja da veliki novac dobijen iz Prištine upotrebe isključivo za sticanje lične koristi i bogaćenje pojedinaca koji će u ove projekte biti uključeni.

Neodređena državna politika i stvaranje nove klase kosovskih Srba

Šteta koju „konspirativni“ Srbi prave ovakvim kompromitovanjem već ionako ugrožene srpske zajednice, međutim, nije samo njihova odgovornost. Oni su, kao i mnoge druge pojave na Kosovu i Metohiji, samo posledica odsustva državnog plana. Sever Kosova je, ne bez razloga, više puta nazivan crnom rupom u koju i zvanični i nezvanični Beograd ubacuje ogromna sredstva da bi ih kasnije nelegalnim kanalima vratio „u Srbiju“.

Svi sve znaju i niko ništa ne zna. Srbi su sluđeni i dezorijentisani, a jedna takva, sveopšta, konfuzija stvara prostor za neku novu klasu kosovskih Srba koja pod izgovorom „prihvatanja realnosti“ okreće leđa ne samo državi, nego i svojoj zajednici i dojučerašnjim saborcima.

Decentralizacija i obrazovanje pripremnih izbornih timova

Ukratko, decentralizacija podrazumeva formiranje šest novih srpskih opština, povećanje ovlašćenja lokalnih samouprava i jedan je od preduslova izlaska Srba na izbore koje organizuje samoproglašena vlada Kosova. Na primer, Gračanica će ukoliko ne dođe do decentralizacije, zvanično ostati predgrađe Prištine. Ukoliko do decentralizacije dođe, to će biti srpska opština sa srpskom lokalnom upravom.

– Srpske sredine na Kosovu i Metohiji – govore oni koji se ne slažu sa ovakvom decentralizacijom – postaće samo mala ostrva u albanskom moru. To će biti rezervati bez ikakve moći da odlučuju o svojoj sudbini i biće samo politički dekor za „multietničnost“ na kojoj insistira albansko rukovodstvo. 

– Srpske sredine na Kosovu i Metohiji, međutim, već su i bez decentralizacije samo mala ostrva, rezervati u kojima osvajači drže starosedeoce i politički dekor koji imitira multietničko društvo – objašnjavaju zagovornici druge struje koja se zalaže za izlazak Srba na albanske izbore.  

Zvaničan stav Republike Srbije je da kosovski Srbi nipošto ne treba da učestvuju u ovim procesima i da bi to značilo direktno priznavanje kvazidržave Kosovo. Izjave zvaničnog Beograda na tu temu postaju iz dana u dan sve oštrije.

Južno od Ibra

Međutim, istina je da su u nekim opštinama južno od Ibra već obrazovani pripremni timovi za decentralizaciju. Pripremni timovi za decentralizaciju za potrebe novembarskih izbora imaće ulogu pripremnih izbornih timova. Tokom prve polovine jula svoje učešće na albanskim izborima na Kosovu prijavilo je za sada pet stranaka, od kojih dve već imaju svoja ministarstva u samoprozvanoj vladi.  

Bez obzira na zvanični stav države Srbije, kao i većine stranaka iz vlasti i opozicije, pojedine stranke imaju posebnu strategiju. Naime, partije poput G17 plus ili SDP koje zvanično neće učestvovati na albanskim novembarskim izborima pripremaju takozvana udruženja građana koja će se pojaviti na izbornim listama u opštinama južno od Ibra i na taj način obezbediti sebi kasnije učešće u radu samoprozvane vlade Kosova.

Severno od Ibra

Na severu Kosova čitava stvar odvija se nešto drugačije. Javno, izbori su i dalje tabu tema. Međutim, u kancelariju ICO-a u južnoj Mitrovici već neko vreme stižu prijave za rad u opštinskim pripremnim timovima. Profil prijavljenih je raznolik. Pored nekolicine sa kriminalnim biografijama među aplikantima našlo se i nekoliko bivših pripadnika „Mostadžija“, ali i mnogo mladog i nezaposlenog sveta koji na ovaj posao gleda kao na bilo koje drugo radno mesto. Plata bi tebalo da iznosi 520 evra mesečno.

Tri moguća scenarija „rušenja Severa“

Prema prvom scenariju, koji je najgori po sve Srbe svejedno sa koje se strane Ibra nalaze, zbog premale izlaznosti izbori će na severu biti poništeni, a samoprozvana vlada Kosova imenovaće svoje predstavnike. Srbi ih neće prihvatiti i to će stvoriti treću po redu paralelnu instituciju severno od Ibra, i samo pojačati već ionako konfuzno stanje stvari.

Prema drugom scenariju, izbori će na severu Kosova biti odloženi za april 2010. Prema trećem i po mnogima najverovatnijem scenariju, opštinski pripremni timovi za izbore biće zadržani i postaće neka vrsta servisa gde će građani koji žive severno od Ibra moći da vade lična dokumenta.

Pored prijava u opštinske pripremne timove za albanske izbore, južnu Mitrovicu sve češće obilaze Srbi sa severa Kosova da bi preuzeli „kosovska dokumenta“. Sve je više Srba koji, prvenstveno zbog vozačkih i saobraćajnih dozvola, kao i KS tablica koje su neophodne za one koji moraju često da putuju južno od Ibra, pristaju na „kosovske“ lične karte koje mogu da izvade u roku od tri dana, u zgradi opštine južne Mitrovice.

O štetnosti bacanja prokletstva na kosovske Srbe koji misle da treba izaći na albanske izbore

Država Srbija ne učestvuje u odabiru ljudi koji će predstavljati Srbe u južnoj pokrajini. „Anatema“ koju srpski zvaničnici bacaju na kosovske Srbe koji u decentralizaciji i izborima vide kakvu-takvu šansu za svoj opstanak i ostanak na Kosovu i Metohiji je mač sa dve oštrice. Sa jedne strane, tačno je da učestvovanjem u vlasti albanske kvazidržave na teritoriji Republike Srbije kosovski Srbi daju određeni legitimitet jednoj takvoj tvorevini. Oni kosovski Srbi koji su najodaniji državi Srbiji nastaviće da ne prihvataju činjenicu da Srbije na Kosovu već jako dugo nema, i neće se pojaviti na izbornim listama. U albanskoj vladi sedeće oni Srbi koji su nezainteresovani za stavove Republike Srbije i koji, poput onih što prisustvuju „tajnim sastancima“ i primaju nagrade za neki nepostojeći učinak i doprinos „miru i toleranciji“, brinu jedino o ličnom interesu. Takođe, anatema zvanične Srbije verovatno neće učiniti da se zaustave procesi na Kosovu, da stane vreme i da pesak u peščanicima počne da teče u suprotnom pravcu, ali će sasvim sigurno učiniti da ti procesi postanu i ostanu tajni, da se spuste u neke donje, podzemne svetove, kao i da u njima učestvuju oni koji to rade iz koristoljublja, bez strategije i kratkoročno, koliko da obezbede sebe i svoje najbliže. 

Na kraju – Tamni vilajet

„... pripovjeda se kako je nekakav car, došavši s vojskom na kraj svijeta, pošao u tamni vilajet, gdje se nikad ništa ne vidi...“, a onda „... iz mraka nešto poviče: – Ko ovog kamenja ponese, kajaće se, a i ko ne ponese, kajaće se...“ I tako je i bilo. Kajali su se i oni koji ponesoše i oni koji ne ponesoše kamenje iz Tamnog vilajeta.