Daleko više od igre, mnogo više

Retko se dešava da se nađete u gradu podeljenom na dva dela, a da se u svakom od njih odigrava po jedan istorijski događaj. To je trebalo da se desi prošle srede u Kosovskoj Mitrovici. U severnom delu grada predizborni skup (ali ne na trgu, nego u amfiteatru Tehničkog fakulteta) Vojislava Koštunice, a u južnom delu grada odigravala se prva zvanična „međunarodna“ fudbalska utakmica Kosovo-Haiti. 

Pošto sam već prisustvovao Koštuničinim istorijskim nastupima više puta, odlučih se da prisustvujem ovom drugom istorijskom događaju. Za sve postoji prvi put.

Sama utakmica je ličila na mučenje lopte. Ali sve što se oko nje odigravalo je veoma interesantno.

Pripreme za ovu utakmicu su otpočele mnogo pre nego što je FIFA zvanično odobrila odigravanje „međunarodnih“ utakmica Kosovu, što je znak da je odluka FIFA Prištini odavno bila poznata, još od poslednje posete Sepa Blatera Beogradu juna 2013. godine. Stadion kraj Ibra, a koji se tamo sada zove stadion „Adem Jašari“ (jer se sve tamo zove „Adem Jašari“, od pozorišta do aerodroma), izgrađen je 1979. godine, kada se i odigrala prva međunarodna utakmica, Jugoslavija-Rumunija. Ovo je dakle bila druga, u pravom smislu zvanična međunarodna utakmica, a u političkom smislu još jedan, ko zna koji po redu šamar Srbiji.

Čitav taj proces ugradnje još jednog kamena u građevinu koja se zove Velika Albanija, a kome je naša država dala značajan doprinos, najbolje je oslikao predsednik FSS Tomislav Karadžić rečima da: „Srbija više ništa ne može da uradi povodom najavljene prijateljske utakmice Kosova sa Haitijem. To je odluka FIFA i u skladu je sa preporukama naše vlade, to je završena priča“. Ko je to iz vlade naredio da se ojača suverenitet Kosova? Sigurno nije Tasovac.

Ako ne znamo ko je naredio, barem znamo zasigurno zašto je naredio. Zato što je to ključni deo briselskih „sporazuma“, koje naše vlasti kriju kao zmija noge, ali srećom u Prištini se o njima možete dobro obavestiti. Naime, ključno što se naša delegacija u Briselu dogovorila sa Tačijem je da nijedna strana ne sme ometati drugu na putu evropskih integracija (sic!).

Dakle, ne obavezuje se Srbija da ne ometa na primer Kosovo, nego je obaveza uzajamna. Šta ovo znači? Ovo ne znači da samo Srbija može da blokira Kosovo, nego i Kosovo, šta god mu se ne dopadne, može da blokira Srbiju. Tom briselskom klauzulom je namaknuta omča oko vrata Srbiji, tako da se ne sme ničemu odupreti po pitanju Kosova, pa ma koliko joj nešto ne bilo u interesu. Za svašta će se potezati „briselski sporazum“, a „briselski sporazum" je kao što svi znamo, šta? Najvažniji dokument otkako je prase rep iskrivilo. Prvo „briselski sporazum“, pa Sveto pismo, pa Ustav.

No, da se vratimo utakmici. Već od podne po gradu su se mogla videti vozila iz svih delova Velike Albanije, iz: Tirane, Skoplja, Preševa, Prištine... Ulaznice su se kod tapkaroša mogle kupiti za 100 evra. Stadion se počeo puniti.

Na putu do stadiona zapaljene su dve srpske zastave. Jedna u pešačkoj zoni, a druga kod Kulturnog centra. Uz paljenje zastava skandirane su pogrdne parole i psovke na račun Makedonije i Srbije (Qivsha Maqedon, qivsha “shkije”! (“Škija“ je pogrdan naziv za Srbe, prim.A.Đ.). Naravno niko na to nije reagovao, ni obližnji italijanski karabinjeri, ni kosovska policija, a naravno ni FIFA. Nešto su se i u Beogradu zastideli da reaguju. Zaboga, to je samo srpska zastava.

Na istočnoj strani stadiona bile su istaknute zastave fudbalskih saveza Kosova i Haitija (to FIFA nije odobrila, kao ni grbove na dresovima igrača, ali kad je viši cilj u pitanju, FIFA može i da zažmuri). Nije bilo „državnih“ zastava, osim jedne. Na zapadnoj tribini vijorila se velika zastava Albanije. Da se zna!

Aplauzima su dočekani najviši rukovodioci iz Prištine i gosti iz Albanije i Makedonije, a gromoglasnim aplauzom pozdravljen je Fadilj Vokri, kada se pojavio na terenu. Na tribinama je bilo transparenata koji su nosili jasne političke poruke, kao na primer: „Say no to racism, say yes to Kosovo in FIFA“. Sve ono što je bitno za ovu priču, završeno je početnim udarcem, a kao što rekosmo, sama utakmica je bila dosadna. Uostalom, fudbal i nije bio bitan.

Interesantno je ovde napomenuti da je FSK nudio 15.000 evra nekom Srbinu koji bi učestvovao u timu Kosova, radi privida multietničnosti. Niko od srpskih mladića nije pristao na tu nepristojnu ponnudu. Naprotiv, izjavljivali su da ni za milion evra ne bi igrali u toj utakmici. Takođe, na brdu Zvečanu, koje se jasno videlo sa stadiona, grupa Partizanovih i Zvezdinih navijača razapela je zastavu i transparent: Kosovo je Srbija! To se sa stadiona dobro moglo videti.

I taman da se nakon utakmice obavestim o tome kako je u severnom delu grada protekao nastup gospodina Koštunice, kad me tu dočeka iznenađenje. Koštunica nije ni došao! Ne zato što nije želeo ili hteo, već zato što ga je kod mesta Jošanica zaustavila kosovska policija i vratila na, pa hajde da kažemo, administrativni prelaz u Jarinju. Dakle, on je taj prelaz već bio prošao, da bi nakon petnaestak minuta na komandu iz Prištine bio vraćen.

Dakle, pametnome dosta. Vlasti u Prištini sve više stežu obruč oko severa Kosova, pokazuju mišiće i, kako je nedavno Tači izjavio, pripremaju ga da bude isto što i „drugi delovi zemlje“. Naravno, takve izjave se u Beogradu ne saopštavaju, kao što je i inače sve manje informacija koje do Beograda dopiru, a koje se tiču Kosova i Metohije i života Srba.

Ne radi se tu samo o visokoj politici i političarima, već se na ovaj način širi nemir među obične građane. Nedavna hapšenja Srba, tajni spiskovi o kojima se uveliko govori, i zbog kojih već izvestan broj Srba napušta pokrajinu, ili ne odlaze na posao jer strahuju da bi mogli već na prelazu Jarinje ili Brnjak da budu uhapšeni.

Pisac ovih redova je upravo doživeo veliku neprijatnost, kada je sklonjen iza carinskog punkta na Jarinju i dvadeset minuta bio pretresan. Mogu izvestiti iz prve ruke da se čovek u takvoj prilici ne oseća nimalo prijatno. Kada vam narede da ugasite i napustite vozilo, to je već jedna vrsta privođenja. Kada vam pretresaju dvadeset minuta sve, od akumulatora u autu, do kutijice za naočare. Kada ste okruženi sa 10-12 policajaca od kojih su 2-3 Srbina. Kada vam dvadeset minuta protiče kao dvadeset godina. Kada vam svašta prolazi kroz glavu. Kada strahujete da vam ne podmetnu neki revolver ili „paketić“. Kada vas mogu pritvoriti, a dok dokažete da ste nevini, mnogo toga vam se može desiti. Kada ste nemoćni, a svesni da vam niko osim Boga ne može pomoći. Kada država više nema mehanizme, a ne postoji ni adekvatno organizovanje stanovništva kako bi alarmiralo javnost i suprotstavilo se ovakvim maltretiranjima.

Opšte je mišljenje, a to u političkim krugovima u Prištini više i nije nikakva tajna, da će stanje koliko-toliko biti podnošljivo do parlamentarnih izbora u Srbiji. Mada reč „podnošljivo“ u ovom slučaju treba uzeti sa rezervom. Nakon 16. marta svi su nagoveštaji da će se Priština okrenuti punoj integraciji severa u kosovski sistem. Da će aktivirati sve administrativne mere, kao i mere prinude.

Kao što nije mogla (htela) da spreči FIFA da odobri Kosovu međunarodne utakmice, Srbija isto tako neće moći ni da pomogne i zaštiti srpski narod od te integracije, jer bi se to smatralo ometanjem Kosova, a to po briselskom sporazumu ne sme da radi. A i Kosovo bi moglo da se naljuti, pa da „ne daj Bože“ omete Srbiju na evropskom putu.

I tako se kosovsko-metohijske igre bez granica nastavljaju. Kao što vidimo, u tim igrama nema sporta, politike, ekonomije, ekologije... Sve je politika, podređena jednom cilju. Ukoliko Srbija nastavi sa ovakvom politikom povlačenja, a sva je prilika da hoće, može se sa sigurnošću utvrditi da će Srbi na severu Kosova biti izloženi sve većim pritiscima. O onima preostalim u drugim delovima Kosova i Metoohije da i ne govorimo. Samo zapamtimo: to što u Beogradu nema informacija i što Beograd više uvlači „glavu u pesak“, ne znači da se ništa ne događa. Naprotiv, što je Beograd manje zainteresovan, položaj Srba je više pogoršan. A sve je manje zainteresovan.