„Dođoh, vidjeh, propadoh“

Dođoh, vidjeh, propadoh – reče Branimir DŽoni Štulić 1990. godine na jednom proplanku u Prištini, koja je tada, sudeći po fotografijama i snimcima, izgledala kao Novi Beograd u najgorim danima. Priznajem, nisam je videla sve do 1996. godine (kada mi je izgledala grozno) a malo duže zadržala sam se u njoj 2009. kada mi je ličila na neki novi grad preko noći napravljen od lego kockica. Neki ljudi su je, međutim, voleli i ja sada zaista nemam nameru da ulazim u estetsku i problematiku arhitekture, mada mnogi tvrde (i ja im verujem) da ta arhitektura ne samo da nije beznačajna, već može bitno da utiče na mentalnu strukturu korisnika, iliti stanovništva.

Ali da se vratim na temu. Čitajući pre neki dan vest o četrnaest knjiga Branimira DŽonija Štulića koje bi trebalo da se pojave ovog meseca (od čega me posebno zanimaju njegovi prepevi Tukididovih Peloponeskih ratova, Homerove Ilijade i Odiseje, Ksenofontov Ep o Argonautima, Knjiga puta i vrline Lao Cea, i Letopis popa Dukljanina) tražila sam na internetu album “Sevdah za Paolu Horvat” i naletela na jedan neverovatan prilog na jutjubu.

Gledala sam ga ranije, reč je o DŽoniju koji se 1990. igra reportera u Prištini, i jedino po čemu mi je ova (mislila sam) šala ostala u sećanju, bilo je suludo pitanje koje je DŽoni postavljao zaprepašćenim prolaznicima (od kojih ga verovatno većina nije ni prepoznala). Pitanje je glasilo: Što biste vi poželjeli da sam ja kojim slučajem zlatna ribica?

Nakon toga sledi nekoliko sekundi gde se DŽoni žali kako “svi bježe od njega, što ga podsjeća na dane njegove mladosti”, pita se da nije to zbog toga što je ružan i “ima gadne uši”. A zatim nekoliko minuta onoga zbog čega pišem ovaj tekst. DŽoni, naime, nakon dugog lutanja Prištinom uz muzičku pozadinu “ili je nemir, ili je strast, ima tog ovdje isuviše…” napokon pronalazi sagovornike. To su mladi političari, članovi Predsedništva omladine Kosova.

Prvi sagovornik Koka Ljuan (član Predsedništva omladine Kosova):

DŽoni: Što bi ti sad poželio da sam ja zlatna ribica?

Koka Ljuan: Sve zavisi šta hoćete.

Đoni: Da li ti imaš ideju šta bi trebalo da se radi?

Koka Ljuan: Ako je pitanje politika, možda ima neka ideja.

DŽoni: Pitanje je politika.

Koka Ljuan: Znači govorimo o politici.

DŽoni: Kako da se od ovoga napravi raj na zemlji?

Koka Ljuan: Teško.

DŽoni: Nemoguće?

Koka Ljuan: Nemoguće.

Drugi sagovornik Zvonimir Stošić (takođe, član Predsedništva omladine Kosova)

DŽoni: Što nam je činit po tebi?

Zvonimir Stošić: Po meni je najprimarnije učiniti program koji će biti prihvatljiv za sve mlade, a kako smo učinili program koji je u prednacrtu, očekujemo konkretne primedbe, sugestije i predloge od strane opštinskih organizacija. I na kraju program će biti takav da će biti prihvatljiv i biće usvojen na svim konferencijama.

DŽoni: A dobro, šta sa onim ljudima koji ne spadaju u te strukture? Ko njih pita šta oni hoće u životu?

Zvonimir Stošić: Pa mladi ljudi će se verovatno jasno opredeliti.

DŽoni: Kako? Za koje forme?

Zvonimir Stošić: Za program koji će biti ponuđen. Omladina Kosova ima jasan program, program koji se zove Socijal-demokratski savez mladih Kosova i očekujemo konkretno da ćemo privući sve mlade širom Kosova.

Treći sagovornik Nebojša Cakić (razume se, član Predsedništva omladine Kosova)

DŽoni: Imate li vi novaca?

Nebojša Cakić: Zasad slabo.

DŽoni: Pa kako mislite da sve to ostvarite bez novaca?

Nebojša Cakić: Pa jedan politički marketing, zatim jedno naselje u Ajvaliji gde putem rada u tom naselju i putem tržišnog privređivanja mislim da ćemo stvoriti novac.

DŽoni: Vaše vlasništvo? Kad je to kupljeno?

Nebojša Cakić: Nije kupljeno, dobijeno je.

DŽoni: Od koga?

Nebojša Cakić: Od države.

DŽoni: Aha... povodom…

Nebojša Cakić: Povodom organizovanja savezne akcije.

DŽoni: Je l' to veliki plac ili mali?

Nebojša Cakić: Dvadeset hektara.

DŽoni: Dvadeset hektara… Šta tu može da se napravi, kako da napravimo spejs šatl sa dvadeset hektara?

Nebojša Cakić: Ako se malo ponašamo tržišno i ako primenimo tržišne principe, to jest ako to naselje koje sada stoji neupotrebljeno upotrebimo za one svrhe koje donose najviše love, onda ćemo imati svakako love i za naš program i za sprovođenje tog programa.

Posle ovog razgovora u trajanju od nekoliko minuta, DŽoni je ispričao jedan vic koji nije od velikog značaja za poentu priče, zatim je sedeo na travi i uz akustičnu gitaru pevao “proljeće, čak i u decembru, trinaestog ili bilo kog drugog, proljeće stoji iznad barikade s podignutom rukom, zar sumnjaš u svoju djecu, misliš da ne pamte…. misliš da ne pamte”.

Onda se pojavilo neko lice pred kamerom i reklo “Kosovo je duša srpskog naroda”, nakon čega se čulo neko mrmljanje i DŽonijev glas iz off-a kako kaže “ima i gorih stvari u životu”. I zatim nastavlja da govori, krupni plan,: “Ja se uvijek sjetim ove antičke poslovice, da ne možeš biti sretan i živ…“, što kasnije nadugo obrazlaže, ali kako mi nije bila namera da detaljno prepričavam prilog koji mi je jednom davno kada sam ga gledala bio smešan, a sad više nije, ostatak ostavljam zainteresovanima, neka potraže na jutjubu pod “ Dzoni Stulic Kosovo 1990”.

Šta se, dakle, promenilo za ovih dvadeset godina otkada je DŽoni igrao ulogu reportera, postavivši svojim sagovornicima verovatno najpametnije pitanje?

Promenilo se sve, srušene su kuće i spaljena su sela, gorele su crkve, slike izbegličkih kolona koje prelaze preko Prokletija (ume naš narod mudro da imenuje mesta nepogrešivo im proričući sudbinu), padale su bombe, dva puta je proslavljena godišnjica samoproglašene nezavisnosti, pljačkalo se, ubijalo, sazidano je puno novih džamija, kosovski putevi su puni krajputaša sa albanskim zastavama i spomenicima herojima, mnoga srpska groblja su srušena, na mestima nekih od njih sada su parkovi ili pijace…

Sve se, reklo bi se, promenilo od ovog smešnog a zapravo smrtno ozbiljnog priloga pametnog i intuitivnog Branimira Štulića – sve, sem načina na koji govore i mladi i (nažalost) mnogo stariji i iskusniji političari od omladinaca sa početka priče. Oni i dalje govore o projektima koje niko ne ume da opiše, oni i dalje pronalaze nekakve neiskorišćene hektare zemlje na nekakvim Ajvalijama gde grade spejs šatlove, i dalje pričaju o nekakvim “tržišnim principima” i “jasnim programima” koje međutim nikada ne objašnjavaju…

Oni su u međuvremenu napunili po 50 ili 60 godina, ali još uvek nisu naučili da govore, njihovi planovi i dalje zvuče nerazumljivo zdravoj pameti iz jednog jedinog razloga, koji se, kao i oni, nije promenio za ovih dvadeset godina tokom kojih se promenilo sve. Taj razlog zbog kojeg su njihovi planovi nerazumljivi leži u samo jednoj stvari. Nema planova. Fond reči kojim se ovo odsustvo svakog razumu bliskog plana objašnjava malo je obogaćen tokom ovih dvadeset godina, iz redova Socijal-demokratske omladine Kosova kadrovi su se raštrkali po mnogim partijama, čija su se imena i pozicije u međuvremenu menjali, mladi kadrovi su proputovali i videli nešto sveta, osedeli, pozavršavali škole ili pokupovali diplome, učestvovali u ratovima, pobegli dok su ratovi trajali, rasprodavali, kupovali… rečju, sve se u međuvremenu izdogađalo što se moglo izdogađati, sem jedne jedine, suštinske stvari. Oni i dalje nemaju plan osim jednog jedinog, da se sačuva najbolja kabina iako brod tone. Titanik tone a oni se i dalje otimaju za najbolji sto na palubi. Njihove “savezne akcije” i dalje nemaju vidljivih rezultata, njihovo Kosovo i dalje liči na pozornicu u nekakvom provincijskom domu kulture, na kojoj glumci amateri pokušavaju da zainteresuju umornu publiku držeći govore o tome kako se na deset hektara, ako se napravi dobar projekat, može izgraditi, kako je to lepo primetio Đoni – spejs šatl.

Devet godina kasnije, prvi sagovornik DŽonija Štulića, Koka Ljuan pojavljuje se kao predstavnik romske nacionalne manjine u Rambujeu, nekoliko godina kasnije kao predsednik nacionalnog saveta romske nacionalne manjine u SCG, a deset godina nakon Rambujea kao analitičar ovih pregovora, novinar i politikolog.

Drugi sagovornik, Zvonimir Stošić ne pojavljuje se kao političar, barem ga najpoznatiji istraživač – google – ne pronalazi među političarima. Ipak, sve što je Zvonimir pričao tada, pre dvadeset godina, može se čuti i danas tako da se Zvonimir, zapravo, pojavljuje svakodnevno u likovima mnogih političara koji svoje ambicije sa manje ili više uspeha ostvaruju na Kosovu.

Treći se sagovornik, Nebojša Cakić, kao i drugi, verovatno ne pojavljuje na političkoj sceni, mada google kaže da ima neki Nebojša Cakić, DS-ovac iz Leskovca, u svakom slučaju njegove klonove možete videti u svakom manjem mestu. Kasnije oni dođu i do prestonice, uđu u skuštinu i sve raspložive upravne odbore, odakle nam ponavljaju isto što i Nebojša davne 1990, samo na različite teme.