Dvojno državljanstvo iz očaja ili drugih motiva

U srpskoj javnosti ostao je malo zapažen transparent velikih dimenzija na utakmici mladih timova Crvene zvezde i moskovskog Zenita, iz marta ove godine, kojoj je prisustvovao i premijer Putin na kome je pisalo: “Stariji brate, poljubi majku našu i reci joj da smo je dostojni. Da se borimo i borićemo se. Reci joj da je volimo“. Odatle pa do zahteva Srba sa KiM za dobijanje ruskog državljanstva, samo je mali korak.

Očajni zbog života u getoima „NATO države“, izgubivši poverenje u nepristrasnost međunarodnih institucija i nadu da će ih zaštititi država Srbija čiji su podanici, odlučili su da se obrate „majci“ iz onog transparenta. Traže zaštitu kroz državljanstvo onog koji ih, po njihovom uverenju, može zaštititi. Da li može, na koji način? Juče je ipak stigao odgovor iz Moskve da zahtev ne može biti zadovoljen zbog normi ruskog Zakona o državljanstvu. Poručuje se, međutim, da će Srbima sa Kosova biti pružena pomoć u drugim oblicima. Nezavisno od toga, motiv obraćanja očajnika je tužan, a poruka koju šalju u prvom redu Briselu i Vašingtonu, a državi Srbiji posebno, jeste mnogoznačna.

Akcija potpisivanja peticije za dobijanje državljanstva Ruske Federacije, započeta u Gračanici, proširila se na celu teritoriju KiM. Prema izjavi njenog inicijatora, već je prikupljeno više od 50.000 potpisa, a početkom novembra ruskoj ambasadi u Beogradu predat je spisak sa 21.733 zahteva. Akcija se nastavlja ne samo na KiM već i u drugim mestima gde žive proterani i raseljeni Srbi sa KiM.

Da li posramljeni ili zbog ignorisanja, tek zvaničnog reagovanja onih na koje se ovakav očajnički apel ponajviše odnosi, još nema. Nema makar sa onih mesta gde se kreira politika i „kroji“ (ako već nije skrojena) budućnost ovih očajnih ljudi koji se bore za puko preživljavanje i biološki opstanak.. Reagovao je, gle čuda, šef kancelarije vlade Srbije za saradnju sa medijima, nimalo promišljeno i čak arogantno. On to okarakterisao kao „politikantsku priču“ i dodao da se ispituju verodostojnost, motivi i suština te inicijative. A o uzrocima i posledicama ni reči.

Reagovalo je, međutim, i to promptno, više zvaničnika Ruske Federacije. Gospodinu Lavrovu, kome je predsednik Medvedev naložio da ispita pravni osnov i mogućnost udovoljavanju zahteva, za razliku od g-dina Mihailovića, motivi su jasni. On kaže: "U političkom smislu vrlo su nam jasni motivi zbog kojih su kosovski Srbi uputili ovakvu molbu. Oni su se našli u očajničkoj situaciji i bezizlazno u uslovima kada ih uprkos Rezoluciji 1244 primoravaju da se potčine diktatu Prištine“.

Koliko ima visoke politike i ozbiljnih poruka ruske strane, govori i jedna druga izjava g-dina Lavrova. On kaže: „Branićemo prava Srba, ma gde da žive, posebno kosovskih Srba, koristeći sve mogućnosti koje daju međunarodno pravo i ruski zakoni“. Pored kosovskih u pitanju su, dakle, i Srbi u BiH.

Zahtev kosovskih Srba za dobijanje ruskog državljanstva je signal da se aktuelna vlast i sve relevantne političke snage u Srbiji ozbiljno zamisle o problemu dvojnog državljanstva uopšte, jer on može da eskalira u politički i bezbednosni problem. Nije u pitanju samo KiM, već i Vojvodina, jug Srbije i „Sandžak“. Inače, dvojno državljanstvo ima potencijal da stvara tenzije među državama, posebno kada su u pitanju susedne zemlje. Dvojno državljanstvo može da bude most saradnje među državama, ali može i da se zloupotrebi na razne načine i sa raznim motivima. Jedni bi možda da beže iz svoje pradedovine, ako već nema mogućnosti da budu zaštićeni, drugi bi da kroz dobijanje stranog zaštitnika možda jednog dana zatraže da mu se i pridruže sa svojim „parčetom teritorije“, a treći bi hteli da služe „dva gospodara“.

Ako je državljanstvo odnos javno-pravnog karaktera fizičkog lica i države sa pravima i obavezama, onda bi država Srbija, ovako politički i ekonomski oslabljena i sa lošim međunarodnim položajem, ta prava i posebno obaveze morala na precizniji način i direktnije da reguliše u svom zakonodavstvu. Institut dvojnog državljanstva, iako ga mnoge zemlje ne priznaju, jeste odraz demokratizacije međunarodnih odnosa. Međutim, pošto ono uključuje i političko bezbednosnu komponentu, u njega se mora ugraditi i zaštitna klauzula kako bi se izbeglo da se kroz njega eventualno jednog dana ne dovede u pitanje teritorijalna celovitost države. Prvo se počinje sa dvojnim državljanstvom, zatim preko restitucije i rehabilitacije, a onda i geografskih mapa sa drugačijim granicama, pa sve do autonomija i referenduma za otcepljenje. Slovačka je, na primer, oštro reagovala na pokušaj Mađarske da svojim sunarodnicima na teritoriji Slovačke dodeli mađarsko državljanstvo, a njen premijer čak ocenio kao „buđenje velikomađarskog sna“.

Državljanstvo podrazumeva, kao najznačajniju obavezu, lojalnost. Postavlja se pitanje da li ta lojalnost sme i može da se cepa popola. Ako je, na primer, ambasador u nekoj zemlji dvojni državljanin, a takvih slučajeva, kažu u MSP ima, čije će interese štititi i za koju državu raditi. Ili, kako će se „dvojnik“ general ponašati u slučaju, ne daj Bože, rata. Za koga će ratovati, a koga izdati. Neke državne funkcije zahtevaju i svečanu izjavu (zakletvu), ali i dobijanje stranog državljanstva takođe pretpostavlja izjavu lojalnosti. Da li je onda takav „dvojac“ raspolućena ličnost.

Nije nikakva diskriminacija, već bezbednosno pitanje, a time i zakonsko pravo države da se dvojni državljani ne postavljaju na izuzetno važne državne funkcije. Dakle, izbor je u prvom redu na licu koje prihvata ili ima dvojno državljanstvo da se opredeli za „dvojnost“ ili zakonom utvrđenu državnu funkciju, a onda na državi da primeni zakon ako ga je valjano formulisala. Izreka da umiljato jagnje dve majke sisa u ovom slučaju ne bi se smela primeniti, u prvom redu u interesu države, ali i tog „jagnjeta“