Efekat Kosovo

Skorašnje jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova je vratilo sećanja. Javno sam se protivio napadu NATO-a na Srbiju – koji je sproveden u ime zaštite Kosovaca od srpskih grozota – marta 1999. U to vreme, bio sam član opozicione prednje klupe u Domu lordova. Tadašnji lider konzervativaca, Vilijam Hag, me je odmah oterao u zadnje klupe. Time je završena moja (mala) politička karijera. Od tada sam se pitao da li sam bio u pravu ili ne.

Iz dva razloga sam se protivio vojnoj intervenciji. Prvo, tvrdio sam da iako će možda učiniti dobro lokalnom stanovništvu, oštetiće pravila međunarodnih odnosa kako su tada shvaćena. Povelja UN-a je stvorena da spreči upotrebu sile preko nacionalnih granica osim za samoodbranu i sprovođenje mera naređenih od Saveta bezbednosti. Ljudska prava, demokratija, i samoodlučnost ne predstavljaju prihvatljivi pravni osnov za vođenje rata.

Drugo, tvrdio sam da iako postoje prilike kada je, bez obzira na međunarodno pravo, zloupotreba ljudskih prava toliko žestoka da se oseća moralna obaveza za delovanjem, Kosovo nije bilo takav slučaj. Smatrao sam da je „predstojeća humanitarna nesreća“, koju je intervencija naizgled težila da spreči, u velikoj meri bila izmišljotina. Dalje sam tvrdio da nisu iskorišćena sva ne-vojna sredstva za rešavanje humanitarnog pitanja na Kosovu, i da su neuspešni pregovori sa Srbijom u Rambujeu u februaru i martu 1999. bili, po rečima Henrija Kisindžera, „prosto izgovor za početak bombardovanja“.

Ovakvo gledište je dokazano i u izveštaju o kršenju ljudskih prava na Kosovu Organizacije za saradnju i bezbednost u Evropi (OEBS), štampanom decembra 1999. Izveštaj je pokazao da je nivo nasilja primetno opao od kada su posmatrači OEBS-a postavljeni na Kosovu posle dogovora između Holbruka i Miloševića 23. septembra, 1998; i opšte i sistematično kršenje ljudskih prava je počelo tek pošto su posmatrači povučeni 20. marta, 1999, zbog priprema bombardovanja.

Između marta i juna 1999. – period NATO bombardovanja – broj smrti i proterivanja na Kosovu je porastao. „Humanitarna nesreća“ je u stvari ubrzana samim ratom. Uprkos tome, termin „genocid“, slobodno izgovaran o strane zapadnih intervencionista, je bio groteskno neprikladan u bilo koje vreme.

Bez sumnje, vazdušni napadi NATO-a i administracija Kosova kao protektorata je poboljšala političku situaciju albanskih Kosovaca. Bez NATO intervencije, oni bi verovatno ostali građani drugog reda unutar Srbije.

Protiv ovoga mora se pomenuti pogoršanje ekonomske situacije za sve Kosovce, Albance i Srbe (nezaposlenost 44%), rasprostranjen kriminal, i činjenica da je pod upravom NATO-a, Kosovo etnički očišćeno od polovine svoje srpske manjine. Kosovo do danas ostaje politički pakao. Dve hiljade zvaničnika EU-a vode zemlju, i 16.000 NATO trupa održava bezbednost. Njegovu „nezavisnost“ odbija Srbija, ne priznaje Savet bezbednosti, i njoj se protive Rusija, Kina, i mnoge multinacionalne države Evrope i Azije, koje se plaše postavljanja presedana za njihovo rasparčavanje. Zaista, ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov je brzo za smetnje u Tibetu okrivio proglašenje nezavisnosti Kosova.

Srpska pobuna i de facto podela Kosova ostaju mogući, i tek treba da se suočimo sa destabilišućim efektima zahteva za nezavisnost Kosova na druge podeljene balkanske države kao što su Bosna i Makedonija. Ali ravnoteža je još gora po pitanju međunarodnih odnosa. Kosovo je bilo mamac za Irak, dok se doktrina humanitarne intervencije pretopila u doktrinu „preventivnog rata“ DŽordža Buša, po kojoj je SAD imala pravo da napadne bilo koju državu za koju je ocenila da predstavlja pretnju nacionalnoj bezbednosti. Kao što je tadašnji generalni sekretar UN-a Kofi Anan ispravno tvrdio, to je otvorilo vrata proliferaciji jednostranom, bespravnom korišćenju sile.

Jedna od štetnih posledica Bušove doktrine je da se ona oslobađa potrebe za javnim dokazivanjem agresivne namere. Invazija Iraka je opravdana istim korišćenjem lažnih dokaza što je predstavljeno i na Kosovu.

Mislim da sam bio u pravu što sam se protivio kosovskom ratu. To je bio nazadan odgovor istinskom međunarodnom problemu: kako očuvati multietničke, multireligijske države na razložno civilizovan način. Od 1999, kosovski Albanci odbacuju srpske ponude autonomije budući da su bili uvereni da imaju američku podršku za nezavisnost.

Zapadne zemlje moraju ozbiljnije razmotriti koliko bi daleko trebalo da idu sa nametanjem svog programa ljudskih prava državama koje imaju i snagu i volju da brane svoj teritorijalni integritet. Pod američkim vođstvom, upravo se Zapad pokazao kao nespokojna, uzmemiravajuća sila u međunarodnim poslovima. Kina nesumnjivo treba da Tibetu da veću autonomiju ; međutim, da li pravljenje svetskog lidera od Dalaj Lame ili pretnja bojkotovanjem Olimpijade u Pekingu predstavljaju najbolji način da se postigne bolje rešenje za Tibetance, ili da se obezbedi kineska saradnja u pogledu problema koji su daleko važniji od statusa Tibeta?

Aktivisti, strasno zaokupljeni pravednošću svog cilja, neće uzeti u obzir ova pitanja. Međutim, svetski lideri bi trebalo da ih shvate ozbiljno.

The Guardian – London , 21. april, 2008.

U saradnji sa Project Syndicate, 2008.