Fašizmom protiv bojkota, ili „paljenje Rajhstaga“ u Kosovskoj Mitrovici

Trenutno je u Srbiji na delu jedna nadrealana i u istoriji nezabeležena situacija; da se država, koja formalno nije okupirana, odriče sopstvene teritorije u korist države koju ne priznaje, pri tom izbacuje 70.000 sopstvenih građana koji žele da ostanu njeni građani i nasilno ih uteruje u drugu državu koju ona sama ne priznaje. Zbog nadrealnosti situacije, i činjenice da nema presedana u svetskoj istoriji, većina građana Srbije još uvek nije svesna ove činjenice, a medijsko ispiranje mozga tera ih u potpunu konfuziju i neznanje kada je u pitanju situacija na Kosovu i Metohiji. Zbog toga je neophodno malo pojasniti i podsetiti kako je do ove situacije uopšte došlo.

Poslednjih godina, glavna borba oko Kosova vodi se zapravo oko toga kome će pripasti severni deo pokrajine, naseljen Srbima, koji su 1999. uspeli da izbegnu sudbinu ostatka srpskog naroda na KiM, i sačuvaju institucije i život pod okriljem Srbije. Ne postoji ni jedan argument za odvajanje ove teritorije od Srbije – ni pravni, ni istorijski, ni etnički, ni demokratski. I sa stanovišta međunarodnog prava (što važi za čitavo Kosovo i Metohiju), ali i sa stanovišta „prava naroda na samoopredeljenje“, na koje su se toliko pozivali u Vašingtonu i Prištini, sever Kosova je sastavni deo Srbije!

Međutim, po Vašingtonu, Briselu i Berlinu, ali – nakon potpisivanja Briselskog sporazuma –  i po Vučiću, Dačiću i Nikoliću, četiri srpske opštine na severu KiM (Kosovska Mitrovica, Zvečan, Zubin Potok i Leposavić)  neotuđivi su deo susedne nezavisne države, i sve što tamošnji Srbi mogu da dobiju jeste klimava autonomija u sastavu „Republike Kosovo“.

Odustajanje od Kosova (uključujući i sever) u sastavu Srbije, njegovi pobornici nazivaju „prihavatanje realnosti na terenu“. Međutim, ovi „realisti“ previđaju činjenicu da se ta teritorija preko sto godina u kontinuitetu nalazi u sastavu Srbije, i da se čak i tokom Drugog svetskog rata, kada su mnoge srpske zemlje raskomadane, sever Kosova, uključujući Kosovsku Mitrovicu, nalazio u sastavu Nedićeve Srbije. Da i ne govorimo o realnosti da sve ove godine, nakon 1999. prištinski čelnici nisu mogli slobodno da uđu severno od Ibra, baš kao što ni srpski čelnici nisu mogli u Prištinu. Uvažavajući ovu činjenicu i ovu realnost, čak je i Boris Tadić  2010. morao da odbije zahtev Angele Merkel da na severu ukine institucije Srbije, što je dve godine kasnije platio gubitkom vlasti. Nikolić, Vučić i Dačić, međutim, nisu imali moralnu dilemu oko toga da – zbog vlasti ili ličnih interesa – promene tu severnokosovsku realnost na štetu Srbije, a u korist separatista iz Prištine.

Ova vlast je sebi zadala – ili ga je dobila – dvostruki zadatak u vezi Kosova, koji je do sada prilično glatko izvršavala. Sa jedne strane, da povuče Srbiju sa severa pokrajine i izruči četiri srpske opštine Prištini (zarad obaveza prema zapadnim gazdama). A, sa druge strane, da ova veleizdaja u ostatku Srbije prođe gotovo neprimetno i neosetno (zarad očuvanja sopstvenog rejtinga i popularnosti u narodu). Uz totalnu podršku medijske mašinerije, koja podrazumeva državne medije (RTS, Novosti), privatne tabloide (Kurir, Informer, Naše) i medije u vlasništvu zapadnih korporacija (Blic, B92), sve je prolazilo bez većih problema po veleizdajnike. Sagrađen je granični prelaz na Jarinju; potpisan je antiustavan Briselski sporazum, u kome se nigde ne spominje Srbija, ali zato na više mesta „ustav i zakoni Kosova“; nezakonito su raspušteni organi lokalne vlasti na KiM, koji su legitimno i legalno izabrani na lokalnim izborima 2012. godine, sklopljen poguban sporazum o energetici i telekomunikacijama.

Međutim, kada je na red došlo glasanje na kosovskim izborima, odnosno integracija Srba sa severa u ustavni i pravni sistem „Kosova“, veleizdaja je bila sve ogoljenija i počela je da se isteruje na čistac. Odnosno, u Beogradu i ostatku Srbije je možda to još i moglo da ima prođu, ali ne i među Srbima na severu Kosova. Nema tog medija, ni tog političara koji vas može ubediti da vas „za vaše dobro“ izbacuju iz države i izručuju Tačiju. Zato je odgovor Srba sa severa zaista bio u skladu sa antiizbornim sloganom: 0% Tačiju, Dačiću i Vučiću! 100% BOJKOT!

Glavni utisak burnog 3. novembra jeste hrabrost, patriotizam i jedinstvo srpskog naroda na severu KiM koji su iskazani kroz masovni bojkot, ali isto tako i demonstracija brutalnosti, kvislinštva i zlobe režima i medija, koji su, očito,  po svaku cenu rešeni da amputiraju sever Kosova od Srbije i integrišu 70.000 Srba u Tačijevu državu.

Bahatost i osionost režima i medija ispoljavala se na svim pitanjima vezanim za izbore. Jedno su laži, manipulacije i obmane koje su plasirane do izbora, ali nakon što je ta politika doživela debakl 3. novembra, spinovi ne samo da nisu splasnuli, nego se krenulo sa još brutalnijim, gotovo fašističkim metodama obračuna sa neistomišljenicima i protivnicima izdaje Kosova.

Prvo je traženje uzroka bojkota u sumanutim i besmislenim teorijama poput, na primer, one da „ekstremisti nisu dozovolili građanima da izađu na izbore“, Činjenica je da poslednjih meseci protivnici Briselskog sporazuma nemaju nikakvu vlast na severu, pošto ih je Vlada nezakonito smenila. Svi lokalni mediji bili su pod kontrolom beogradskog režima, kao i svi direktori javnih preduzeća. Faktičku vlast imao je Vulin. Građani severa KiM bojkotovali su izbore uprkos višemesečnim pritiscima i manipulacijama od svih nivoa vlasti i svih medija – kako onih velikih sa nacionalnom frekvencijom, tako i lokalnih. Po sumanutoj zvaničnoj teoriji režima, ispada da Marko Jakšić i Đorđe Vukadinović (napadnut od strane savetnika predsenika Srbije Marka Đurića za „podsticanje bojkota“) imaju veći autoritet i moć od predsednika, premijera, prvog potpredsedika i kompletne državno-bezbednosne i medijske strukture Republike Srbije.

Drugi skandalozan potez režima u fašističkom maniru jeste „paljenje Rajhstaga“ odnosno nasilničko prekidanje izbora u Mitrovici, kako bi imali povod da optuže zagovornike bojkota za „ekstremizam“ i „terorizam“, a izbore ponove, uz još „bolju pripremu“ i još veću medijsku i fizičku torturu. Pošto su uvideli da bojkot izbora uspeva, neko iz vlasti je odlučio da pošalje svoje pretorijance u civilu da upadnu na nekoliko birališta i polupaju glasačke kutije i tako svoje beogradske šefove spasu od poraza i poniženja. A ovaj neuspeh i krah šiptarskih izbora na severu momentalno je u „srpskim“ medijima prekršten u „prekid izbora od strane srpskih ekstremista“. Nema veze što nije bilo nikakve logike da bojkotaši, koji su već odneli pobedu zbog činjenice da su biračka mesta u Mitrovici uglavnom zvrjala prazna, sada prekidaju izbore i daju argument za njihovo ponavljanje. Nema veze što su na sav glas još od jutra najavljivali da će režim poslati maskirane napadače da prekinu izbore ukoliko izlaznost bude niska. Ne. Belo je crno, crno je belo, tvrde beogradska vlast i beogradski mediji, bez izuzetka.

Na kraju, vrhunac bezobrazluka zvaničnog Beograda jeste stalna pretnja „albanskom vlašću“ u srpskim opštinama na severu, ukoliko bojkot uspe. Čak su i zapadni mediji javili da ako izlaznost na severu bude suviše niska, izbori neće imati nikakav kredibilitet i ovde neće biti moguća primena Briselskog sporazuma. To međutim, nije podstaklo beogradske vlastodršce da preispitaju svoju politiku prema severu KiM, da uvaže stav apsolutne većine svojih građana sa severa pokrajine, i počnu da razgovaraju sa njihovim legalnim i legitimnim predstavnicima. Ne. Beograd hladnokrvno insistira na tome da, ako Srbi ne izađu na kosovske izbore, lokalnu vlast na severu preuzmu Šiptari, dok će ovih 70.000 Srba tretirati kao građane drugog reda. To naravno nije izvodljivo, niti moguće, niti sami stanovnici nekoliko albanskih sela severno od Ibra imaju naročite ambicije da vladaju čitavim severom, ali to otkriva suštinu mehanizma beogradske kvislinške vlasti – „Integrisaćemo sever Kosova u „Republiku Kosovo“, sa ili bez Srba“. Pitanje opstanka Srba i Srbije na severu Kosova njih uopšte ne zanima, interesuju ih jedino da ispune svoje obećanje i dug Zapadu, i da istovremeno počinjenom veleizdajom ni malo ne „ustalasaju duhove“ u apatičnoj i defetističkoj Srbiji.

A da li će u tome uspeti, od nas zavisi.