Gazimestan, 625. put

Zaista teško putujem. Pasoš sam izvadio samo zato da bih, u teoriji, mogao da se dislociram kad muslimanski svijet, zgađen Evropom, jednog dana zapljusne naše obale, premda slutim da bih, ad finitum, ipak ostao i podijelio sudbinu Boke Kotorske. Vjerujem u to da nikada neću imati moći da pređem granice naših zemalja, te postojim, recimo, u Rusiji ili nekoj drugoj zemlji u kojoj moje rečenice već žive u prevodu.

Sličnu neprevodivu logiku, elem, imaju i moji nedavni domaćini, divni ljudi iz Gračanice. Pozvali su me da učestvujem na Vidovdanskim svečanostima, ka kojima sam pohrlio (do tog trenutka vjerujući da Gračanicu neću vidjeti za života), kolima iz Boke, preko spojenih u mnogo čemu Crne Gore, Albanije i Kosova, ne sluteći da me u enklavi čeka književna nagrada „Pero despota Stefana Lazarevića“.

Obreo sam se na svetosavskom duhovnom ostrvu, u moru pjesnika, odličnih organizatora, tokom svega nekoliko dana kada Gračanica živi tokom godine, jer se raduje rodu koji joj je došao, kao infuzija bratstva, u pohode.

Na 100-godišnjicu Sarajevskog atentata, bio sam, sa suprugom, bez djece, u čudu: Gračanica je vrvjela od potomstva, ali i od kazivanja domaćina da su, u malo vremena, bili na 7 dječjih sahrana. Da li se to štogod radioaktivno, ili hemijski pogubno, pohranjuje u koncentričnim krugovima oko USA baze Bondstil? Vrag zna.

Kod Spomenika kosovskim junacima dogodio se mitropolit Amfilohije unutar besjede po kojoj je relativno postalo da li je Miloš Obilić bio Srbin ili Albanac, kad i predsjednik Nikolić koji je u početku bio što jeste – političar, sve na zapaljivom mjestu ispucavajući fraze. Pred šakom jada od nas 2.000 duša i nešto glumaca s dnevnicom da aplaudiraju. A onda je, da li slučajno, pripušteno još 5-6 autobusa punih mladeži, sve do Spomenika.

Vidio sam pisce i pjesnike kako listom odmahuju glavom. U nastavku će glas naroda da bude iskošen, a stenogramski govor predsjednika prav. Stoga, pazimo.

Glasovi i zvižduci negodovanja. Ja vas molim, deco što zviždite, da su tako zviždali caru Lazaru kad ih je pozvao u boj, vi danas ne bi imali gde da dođete ovde... Ali ja vama opraštam, vi ne znate što činite. Aplauz. Uzvici negodovanja.

Srbija je odlučila: pregovaraće do kraja. Sa svima. Uzvici negodovanja.

Ili vi možda mislite... ili vi možda mislite da ja umem da procenim da li sam više tužan zbog toga što sam morao da pitam da bih ovde došao, ili bih bio više tužan da nisam došao? Kad krenem u Peking, u Njujork, u Moskvu, ne pitam nikoga; kad krenem na srpsko Kosovo, pitam one koji o Kosovu ne znaju ništa. Koji Kosovo ne razumeju uopšte. Uzvici negodovanja. Aplauz.

Mitropolit je... uzvici negodovanja... mitropolit je dobro rekao... Izdaja!, Izdaja!, Izdaja!... imate komšije Albance... Izdaja!, Izdaja!, Izdaja!, Izdaja!... ovo vam je dobro za strane kamere. A i za neke naše novinare koji će samo ovo da snime. Bezumnici. Tako, treba da pokažete na Kosovu i Metohiji kako se još uvek svađamo. Da ćete to vi tako da najbolje spašavate Kosovo i Metohiju... uzvici neodobravanja. Izvikaćete se, izvikati, i otići kući. Izdao si Kosovo! Izdao si Kosovo! Neka. Natovario sam ja taj teret na leđa... Izdao si Kosovo!, da i vama budem predsednik... Izdao si Kosovo!, Izdao si Kosovo!, Izdao si Kosovo!

Zato... aplauz, zato sam ja postao predsednik da biste vi svom predsedniku rekli da je izdajnik. Vo-ji-slav Še-šelj!, Vo-ji-slav Šešelj! Pitam vas: da ste nekom od prethodnih pre mene rekli da je izdajnik i šta bi se desilo sa vama? Vo-ji-slav Še-šelj! A nije vam bilo bolje... Vo-ji-slav Še-šelj!, Vo-ji-slav Še-šelj!, Vo-ji-slav Šešelj!

Draga braćo i sestre, ovo je već prešlo meru... Vo-ji-slav Še-šelj!, zato vas molim, imajte poverenja u Srbiju... uzvici negodovanja, i u one što buču... uzvici negodovanja, iza gola, ja nemam poverenja. A na vama je da odlučite, i kako odlučite, tako će Srbija da se ponaša... Izdaja!, Izdaja!, Izdaja!, Izdaja!, kada vas... Izdaja!, jednog dana... Izdaja!, vaša deca budu pitala... Izdaja!, šta ste učinili za Kosovo... Izdaja!, vi recite... Izdaja!, onima koji su nam pomagali... Izdaja!, da tamo preživimo... Izdaja!, govorili smo da su izdajnici... Izdaja! Mene je sramota pred ovim Spomenikom da ovo slušam... uzvici negodovanja, a kako vas nije sramota pred ovim Spomenikom da derete, da se derete, i da vičete, nikad mi neće biti jasno... Vo-ji-slav Še-šelj!, Vo-ji-slav Še-šelj!, aplauz s desna, Nikolić njima: Hvala vam, braćo... Vo-ji-slav Še-šelj!; puca jaka petarda iza leđa predsjednika Nikolića, on se trza, a grupa tamo okupljenih oko Spomenika počinje da se odvaja od mase; Nikolić je pribran, pauza, potom: Izdali ste Kosovo!, Izdali ste Kosovo! Mitropolite, oprosti za ovo, za ovu našu nevolju i nesreću, oprosti za ovu našu neslogu. Sve su ovo srpska deca...

(Nedeljnik)