Govor Vuka Jeremića u Savetu bezbednosti UN

Gospodine predsedavajući, hvala Vam što ste sazvali ovu sednicu Saveta bezbednosti.

Vaše Ekselencije, još jednom smo se okupili da diskutujemo o opasnim posledicama jednostranog proglašenja nezavisnosti od strane albanskih institucija naše južne pokrajine Kosovo i Metohija, 17. februara 2008.

Drago mi je što je danas sa nama i Specijalni predstavnik Lamberto Zanijer. Želim da skrenem pažnju na primedbu Generalnog sekretara UN, iznetu u njegovom najnovijem izveštaju, da su saradnja, konstruktivni angažman i “stalna podrška Saveta bezbednosti i šire međunarodne zajednice rekonfigurisanom UNMIK-u, od presudne važnosti.”

Proces rekonfiguracije se privodi kraju, kao što je navedeno u izveštaju. Nakon toga, ne sme doći do daljeg smanjivanja UNMIK-ovih resursa.

Ujedinjene nacije i dalje moraju predstavljati najviši autoritet na KiM, kao što je zacrtano u rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti. One moraju da nastave svoju ključnu ulogu u koordinisanju svih međunarodnih organizacija koje u pokrajini rade pod njihovim okriljem. Kapacitet UNMIK-a da sarađuje, posebno sa EULEX-om, ne sme biti doveden u pitanje. Cilj naših amandmana na budžet UNMIK-a za narednu fiskalnu godinu je upravo taj da se stvore adekvatni uslovi za sprovođenje ovog ključnog elementa njegovog mandata.

Gospodine predsedavajući,

Na samom početku mog izlaganja, želim da izrazim duboku zahvalnost moje zemlje ogromnoj većini zemalja članica UN koje poštuju suverenitet i teritorijalni integritet Srbije.

Solidarnost koja nam stiže iz svih krajeva sveta hrabri nas da istrajemo u naporima da se pitanje budućeg statusa Kosova reši na način prihvatljiv za sve.

Iskreno se nadam da ćemo nastaviti zajednički rad na odbrani osnovnih principa međunarodnog prava, jačajući tako univerzalnost doktrine rešavanja svetskih problema putem konsenzusa.

U isto vreme, sa dubokim žaljenjem primećujemo da Priština odbacuje rezoluciju 1244. Kao što se jasno vidi iz izveštaja Generalnog sekretara, albanske vlasti na Kosovu tvrde – citiram – “da ih zakon ne obavezuje da poštuju rezoluciju.”

Gospodine predsedavajući,

Nikome ne sme biti dozvoljeno da ignoriše odluke Saveta bezbednosti.

Stoga tražimo od Saveta da insistira da se svi pridržavaju obaveza koje propisuje rezolucija 1244. Ona je usvojena po Sedmom poglavlju Povelje UN, koje obavezuje sve strane da u potpunosti poštuju njene odredbe. To je naš zajednički pravni imperativ i moralna obaveza.

Srbija neće nikada, ni pod kakvim okolnostima, indirektno ili direktno, priznati jednostrano proglašenje nezavisnosti od strane albanskih vlasti svoje južne pokrajine.

U ovome nećemo popustiti – šta god se bude desilo. Nastavićemo zdušno da branimo svoj integritet, ne ulazeći u oružane sukobe i koristeći sva miroljubljiva sredstva koja su nam na raspolaganju.

Kao rezultat našeg umerenog odgovora na proglašenje nezavisnosti, nestabilna ravnoteža na terenu je uglavnom održana. Potrudili smo se da smirimo žarišta, uprkos brojnim provokacijama, poput namernih isključenja struje, pritisak da se potpišu zakletve o lojalnosti, i izgradnja novih, neautorizovanih naselja.

Gospodine predsedavajući,

Kosovo ne sme biti izuzeto od pravila međunarodnog poretka. Ono nije izuzetak, nije jedinstven slučaj, nije sui generis. Jedan od rezultata proglašenja nezavisnosti je taj što je Kosovo postalo slučaj sa globalnim posledicama. Ako se to dozvoli da opstane, otvoriće se prostor da se dovede u pitanje teritorijalni integritet bilo koje zemlje članice UN.

8. oktobra 2008, Generalna skupština je izglasala – ogromnom većinom – rezoluciju kojom se pitanje proglašenje nezavisnosti prosleđuje Međunarodnom sudu pravde.

Sudski proces je počeo. Prvi put u istoriji MSP daje mišljenje o legalnosti jednostranog pokušaja jedne etničke manjine da se otcepi od države članice UN, kršeći njen demokratski Ustav, protivno volji Saveta bezbednosti.

Ovaj slučaj je privukao pažnju celog sveta, na šta jasno ukazuje i aktivno učešće zemalja sa svih kontinenata u sudskoj raspravi.

Zaključci MSP imaće dalekosežne posledice po celokupan međunarodni sistem. Stoga je od presudne važnosti da sudski proces teče neometano, bez političkih pritisaka.

Svi moramo poštovati činjenicu da Sud razmatra ovaj slučaj. Zbog toga se ne smeju ohrabrivati nova priznanja nezavisnosti. Takođe, međunarodne organizacije bi morale da se uzdrže od prijema u članstvo secesionističkih vlasti iz Prištine.

Kada MSP iznese mišljenje, imaćemo razloga da ponovo zajednički razmotrimo situaciju, uzimajući u obzir sadržaj.

U međuvremenu, gospodine predsedavajući, moramo naći snage da ostavimo razlike po pitanju statusa na stranu, zarad očuvanja mira i stabilnosti, i boljeg života građana pokrajine.

Vreme je za liderstvo i saradnju – naoružani mudrošću i strateškom vizijom.

Nemojmo produbljivati jaz. Neke zemlje su priznale nezavisnost, neke nisu. Imamo svoja ograničenja, i njih treba poštovati. Neka Sud radi svoj posao, dok se mi fokusiramo na poboljšanje životnih uslova za sve građane pokrajine, umesto da ih činimo žrtvama naših neslaganja.

Hajde da se usredsredimo na obnavljanje svetinja, iskorenjivanje siromaštva, stvaranje novih radnih mesta, obezbeđivanje zdravstvene zaštite i obrazovanja, suzbijanje kriminala i poboljšanje javne bezbednosti. Sukobljavanja moraju prestati. Hajde da stvorimo nove mogućnosti za postizanje praktičnih rezultata tako što ćemo početi da sarađujemo po čitavom nizu pitanja.

Gospodine predsedavajući,

Predlažem da počnemo od glavnog humanitarnog problema – pitanja interno raseljenih lica. Prema podacima UNHCR-a, više od 200,000 raseljenih kosovskih Srba se nije vratilo u pokrajinu. Prošle godine, to je učinilo svega 500 – a tokom perioda koji pokriva ovaj izveštaj, samo 30. Ovo je neuspeh monumentalnih razmera. 

Kosovski Srbi žele da iskoriste svoje pravo na povratak, i moramo učiniti sve da se oni vrate svojim kućama. Za to je neophodno poboljšati uslove na terenu, kako bi se osećali sigurno. Malo je razrušenih kuća obnovljeno, a većina ih je prazna. Čak ni to nije najveći problem. Podneto je više od 40,000 zahteva za povraćaj nelegalno oduzete privatne imovine, na koje nije stigao nikakav odgovor

Prvi korak bi, stoga, morao biti da se dobiju odgovori. Trenutno, to nije moguće. Nažalost, Kosovska agencija za imovinu, kojom je rukovodio UNMIK, prestala je da postoji.

Apelujemo na međunarodnu zajednicu da prihvati inicijativu Specijalnog predstavnika Generalnog sekretara da omogući UNHCR-u da preuzme funkcije koje je ranije obavljala Kosovska agencija za imovinu. Preko svoje kancelarije u Beogradu i drugih širom Srbije, ova agencija UN-a mogla bi da bude u središtu naših napora.

Gospodine predsedavajući,

6. aprila, Evropska unija je objavila da je EULEX dostigao svoj puni operativni kapacitet, nakon posete šefa EULEX-a, gospodina Iva de Kermabona, Beogradu.

Iako UN nisu transferisale sve funkcije vezane za vladavinu prava na Evropsku misiju na Kosovu, one operišu pod pretpostavkom EULEX-ove operativne odgovornosti u okviru parametara izloženih u izveštaju Generalnog sekretara od 24. novembra 2008. Taj izveštaj kaže da će “EULEX u potpunosti poštovati rezoluciju 1244 i delovati pod okriljem i unutar statusno-neutralnog okvira UN.”

Od tada, Republika Srbija je sarađivala sa EULEX-om i UNMIK-om na celom nizu praktičnih pitanja od zajedničkog interesa, u okviru parametara koje je odobrio Savet bezbednosti. Plan od šest tačaka Generalnog sekretara mora biti primenjen u potpunosti. Ostvaren je određeni napredak u tom pravcu, mada “sveobuhvatna ili dugoročna rešenja još nisu usaglašena,” da se poslužim citatom iz izveštaja.

Jako nam je žao što do danas nije više postignuto na tom polju. Razlog velikim delom leži u odbijanju Prištine da prihvati činjenicu da zloglasni “Ahtisarijev plan” nije prihvaćen od strane Saveta bezbednosti, zahvaljujući, pre svega, principijelnom stavu Ruske Federacije.

Gospodine predsedavajući,

Sada bih se nakratko okrenuo Planu od šest tačaka i pitanjima vezanim za njegovo ispunjenje.

Kada je reč o policiji, pitanje visokih položaja za kvalifikovane kosovske Srbe još nije rešeno. To je ostavilo stotine pripadnika KPS srpske nacionalnosti u pokrajini u uverenju da bi se vratili u neprijateljski raspoloženu radnu sredinu. Istovremeno, EULEX-ove policijske snage i Ministarstvo unutrašnjih poslova Srbije počeli su da sarađuju na rešavanju mnogih tehničkih pitanja koja se tiču saradnje preko administrativne linije. Među njima je i borba protiv organizovanog kriminala i krijumčarenja, a saradnja se bazira na praksi naše dugogodišnje saradnje sa UNMIK policijom na tim poslovima.

Što se tiče pravosuđa, zabeležen je određeni napredak. Nažalost, neka pitanja od opšteg interesa još uvek nisu rešena, uključujući imenovanje lokalnih sudija i tužilaca u skladu sa procedurama koje se zasnivaju na Rezoluciji 1244 (1999). Teritorijalna jurisdikcija Suda u severnoj Mitrovici još uvek je nerazjašnjena, kao i pitanje isključive primene UNMIK-ovih zakona. S druge strane, određenog napretka ipak ima: hitni slučajevi se procesuiraju, neka suđenja su završena, a uspostavljena je i saradnja između EULEX-ovog Tužilaštva i srpskog Tužilaštva za ratne zločine.

Što se tiče osetljivog pitanja carine, na preliminarnim sastancima postignut je određeni tehnički napredak. Da bi se došlo do konačnog rešenja, potrebna će biti pojačana koordinacija, i istinska rešenost da se saradnjom dođe do prihvatljivih operativnih modaliteta, poput ko-lokacije carinskih punktova i raspodele prihoda.

Ovo nas dovodi i do Sporazuma o jedinstvenoj zoni slobodne trgovine u jugoistočnoj Evropi, tj. CEFTE. Uspeh ovog važnog regionalnog trgovinskog sporazuma zavisi od dosledne primene jednoglasno usvojenih pravila. UNMIK je potpisnik CEFTE, kao što izveštaj jasno kaže. Uvođenje novih carinskih pečata takozvanog “Generalnog direktora Kosovske carine,” nažalost, predstavlja politizaciju ovog komercijalnog pitanja.

Nadamo se da ćemo tokom narednih meseci uspeti da dođemo do niza dogovora oko praktičnih rešenja prihvatljivih za sve odgovorne strane. Jasno je da će biti neophodno da EULEX preuzme aktivniju ulogu, u skladu sa svojim mandatom, kao i da tešnje sarađuje sa UNMIK-om.

Gospodine predsedavajući,

Želeo bih da skrenem pažnju Saveta bezbednosti na pitanje od suštinskog značaja – omogućavanje slobodnog ulaska u pokrajinu srpskim zvaničnicima. Ovo pitanje već nekoliko meseci izaziva razdor i preti da poništi konstruktivne napore u svim drugim oblastima.

Teško je zamisliti kako bismo mogli da pozitivno doprinosimo dešavanjima na terenu ako je naša sposobnost da blisko sarađujemo sa zajednicom kosovskih Srba na celoj teritoriji pokrajine dovedena u pitanje.

Srpski zvaničnici moraju imati mogućnost da posećuju crkve i manastire, pomažu pri povratku interno raseljenih lica u obnovljene domove, donose hranu i medicinsku pomoć, pomažu pri održavanju obrazovnih standarda i bave se celim nizom drugih, sličnih aktivnosti.

Operativna odgovornost EULEX-a je dočekana pod pretpostavkom da će on upotrebiti svoja izvršna ovlašćenja kad god to bude neophodno. Taj trenutak je stigao. Zahtevamo da se preduzmu sve neophodne mere da bi se razrešilo ovo pitanje od presudne važnosti.

Gospodine predsedavajući,

Pre nego što završim, želeo bih da istaknem korisnu ulogu koju KFOR igra na Kosovu. On je zadužen za zaštitu naših enklava i svetinja – uključujući i one koje su na UNESKO-voj Listi ugroženih mesta svetske baštine – od potencijalnih pretnji, nasrtaja i napada.

Statusno-neutralno prisustvo KFOR-a u pokrajini i dalje je neophodno da bi se zadovoljile legitimne bezbednosne potrebe lokalnog stanovništva, bez obzira na etničku pripadnost. Verujemo da bi, pod trenutnim okolnostima, smanjenje broja trupa bilo kontraproduktivno.

Nastavićemo da budemo pouzdan partner KFOR-u, u skladu sa Rezolucijom 1244 (1999) i Kumanovskim vojno-tehničkim sporazumom.

Takozvane “Kosovske bezbednosne snage” su ilegalna paravojna formacija. Njihovo postojanje i aktivnosti, sadašnje i buduće, predstavljaju direktnu opasnost za mir i stabilnost na Zapadnom Balkanu. One moraju odmah biti raspuštene.

Gospodine predsedavajući,

Demokratija u Srbiji je stabilna, naše društvo je snažno, a naše vrednosti su ugrađene u zakone.

Mi čvrsto verujemo da svi narodi Evrope imaju zajedničku sudbinu.

Pokazali smo mnogo puta, konkretnim delima, i pod teškim okolnostima, našu odlučnost da postanemo član Evropske Unije.

To ostaje naš centralni strateški prioritet.

Stoga pozdravljamo zaključke koje su 15. juna doneli ministri spoljnih poslova zemalja članica EU. Odluka da se finalizuje proces stavljanja zemalja Zapadnog Balkana na belu šengensku listu ukida poslednje okove nasledja 1990-ih.

Gospodine predsedniče, Vaše Ekselencije,

Savet bezbednosti mora nastaviti da igra odlučujuću ulogu kosovskom sporu.

Mišljenja smo da bi bilo celishodno da Savet poseti Srbiju – Beograd, Prištinu, severno Kosovo i enklave – da bi iz prve ruke video koliko još posla mora da se obavi na terenu, u okviru Rezolucije 1244 (1999).

Verujemo da će jedini mogući zaključak biti da je kompromis cilj kome treba težiti. Nažalost, još uvek nije bilo istinskog pokušaja da se do njega dođe.

“Svi mi delimo svet na samo jedan kratak tren,” rekao je jedan svetski lider. “Postavlja se pitanje da li da to vreme trošimo koncentrišući se na ono što nas udaljuje, ili da odlučno uložimo napor – održivi napor – da nađemo zajedničko rešenje, da se koncentrišemo na budućnost kakvu želimo svojoj deci, i da izaberemo pravi put, a ne lakši put.”

Pronaći pravi put neće biti lako. Nažalost, ima onih koji još uvek nisu spremni da krenu prema kompromisu. Ali ne smemo gubiti nadu. Moramo prestati da se udaljujemo. Moramo pronaći to zejedničko rešenje.

Gospodine predsedavajući, Republika Srbija je načinila prvi korak. Sledeći ne možemo načiniti sami. Strpljivo očekujemo partnera koji bi nam se pridružio u okretanju od bolne prošlosti ka budućnosti ispunjenoj nadom.

Hvala vam.