Hemendegs u miraz Eevropi

KOKOŠKA: - Ej prase, imam sjajnu ideju! Hajde da napravimo hemendegs. Ja ću dati jaje a ti daj šunku!

Našoj javnosti je malo poznato da su prve žrtve iz redova vojnika KFOR pale kao posledica tipične administrativne greške, ili bolje rečeno pogrešnog datuma, jer greške nije bilo. Naime u junu 1999, zaposedajući položaje, kolona vojnih vozila francuske vojske uputila se iz mesta Dren ka Belom Brdu na obroncima Kopaonika, u opštini Leposavić. Iznenada vođa patrole je naredio hitno povlačenje. Vozila su se gotovo panično okretala na uskom planinskom putu. U panici, jedno vozilo se survalo niz oštru padinu i dva vojnika su smrtno stradala. Zašto je došlo do panike? Srpska vojska je po kumanovskom sporazumu napustila pokrajinu nekoliko dana pre ovog događaja. Ostalo je samo da Francuzi postave svoju vojsku na položaje, bez ikakvog problema. Vođa patrole je kod sebe imao topografsku kartu područja. Srce mu je sišlo u pete kada je na mapi video da je napustio teritoriju AP Kosova i Metohije. Iza svakog žbuna priviđao mu se krvoločni srpski vojnik. Jadnik, nije znao da je karta koju je držao u rukama iz 1963. godine, a da u to vreme opština Leposavić nije bila u sastavu AP Kosovo i Metohija. Ona je to postala šezdesetih godina tek nakon što je Fadilj Hodža[1] „izžicao“ od srpskog partijskog rukovodstva, pod izgovorom da Kosovo nema šume, a da je oblast severno od Mitrovice bogata šumom, pa bi bilo dobro da se pripoji pokrajini. Rečeno-učinjeno. Pokazala se poslovična velikodušnost srpskih glavara, kada je rastakanje srpske države u pitanju, i Hodža je u miraz dobio što je tražio. Kad je bratstvo-jedinstvo u pitanju nijedna cena nije dovoljno visoka. Tako su francuski vojnici nastradali greškom srpskih komunista iz šezdesetih godina.

Intervju godine

Ovakvi momenti se u srpskom narodu zaboravljaju, ma koliko bili istorijski značajni, ali tu su događaji i ljudi koji povremeno čak i nenamerno podstiču na osveživanje pamćenja.

Od marta meseca, u javnost procuri poneka izjava kako su mogući novi pregovori, kako se to u nas nakaradno kaže, Beograda i Prištine. Takvi signali su od strane lidera šiptarskog separatističkog pokreta krenuli izjavama Vetona Suroia[2], pa kasnije u nešto blažoj formi i od Fatmira Sejdiua. Visoki srpski zvaničnici takođe najavljuju pregovore oko Kosova, a tu su i strane diplomate koje se pridružuju (čitaj pritiskaju). Analitičari znaju da kažu da kada diplomatija nešto najavljuje, stvar je već skoro završena. Ostaje samo kozmetika, tj. forma kako će se rezultati saopštiti. Kod nas se ide se čak dotle da se licitira, treba li čekati odluku MSP, ili ne, što je u najmanju ruku čudno. Zašto smo onda potezali Sud ako smo smatrali da možemo ispregovarati nešto korisno po našu državu?

Neobično bih voleo da grešim, ali jedan intervju koji je predsednik države pre mesec dana dao katarskoj televiziji Al DŽazira je pažljivog slušaoca mogao samo da ispuni zebnjom. Intervju je tekao vrlo dobro sve do trenutka kada novinar sasvim konkretno pita: Da li ste za podelu Kosova? E ovde Broj 1, kao uhvaćen na komšijskoj trešnji, počinje da se znoji i u tipičnom tuc-muc stilu ređa prilično zbunjujuće izjave. Prvo izjavljuje da rezultate i rešenja u politici nikada ne donosi rigidnost, već fleksibilnost! To bi moglo biti u redu da se radi o nečem drugom, ali na konkretno gore postavljeno pitanje, ovakav odgovor se vrlo lako može shvatiti kao – DA! Dok novinar ćuti, njegov sagovornik se dalje zapliće izjavom da je Srbija spremna da sedne za pregovarački sto i postigne kompromisno rešenje a da kompromis nije da Srbija sve izgubi, a da Albanci sve dobiju. Onaj ko iz prve izjave zaključi da je Srbija ZA podelu, iz druge lako može da zaključi i da se radi o kompromisu – daj šta daš (ako daš)! Treći deo odgovora je vrhunac konfuzije: "Nastavićemo politiku u pravcu postizanja kompromisa, ali politika oko Kosova i Metohije, u okviru koje branimo naš integritet i međunarodno pravo, ne znači da ćemo odustati od članstva u EU. Srbija se toga nikada neće odreći, to je naš glavni strateški cilj." Ne može se tek tako izvesti drugačiji zaključak nego da je EU kolevka srpstva a ne Kosovo, te da je kao takva naš glavni strateški cilj, radi koga ćemo pogaziti i naš Ustav i međunarodno pravo, a i izgubiti još ono malo saveznika što nam je preostalo.

Mora li se poštovati Ustav?    

Ideja o podeli Metohije i Kosova nije nova. Već decenijama se u srpskim političkim, akademskim i kvaziintelektualnim krugovima o tome šuška, priča i kombinuje (ne znam zašto sam reč „kvazi“ dopisao samo kod intelektualaca). U novije vreme ova ideja se najviše vezivala za Dobricu Ćosića (tokom devedesetih), mada ne znam da je Dobrica zvanično to tražio, a bio je tada visoki zvaničnik. Loše je kada se ideja prihvati bez razmišljanja. Doduše nikada se nije konkretno govorilo ko to, čije i šta treba da deli, a to nije nevažno. To još niko nije imao obraza da saopšti. U stvari ne radi se tu o hrabrosti ili moralu. Ljudi sa manjkom hrabrosti (i)ili morala u srpskom političkom životu ima dovoljno. Jednostavno, čeka se povoljan, medijski, ekonomski i politički trenutak.

Medijski je već povoljan. Naši mas-mediji su već uveliko vlasništvo stranaca koji vole svoje države, što je i normalno, i to poštujem. U njima se poodavno spekuliše o nekakvoj „podeli Kosova“, i time se kod naroda snižava psihološka barijera, jer se običan čovek navikava da je „Kosovo već izgubljeno“, „nezavisno od Srbije“ i sl. Kada bi neki medij objavio sliku nekog ministra bez gaća, tužilaštvo bi hitno reagovalo po zakonu o informisanju. A srpski pijemont nekažnjeno može da razvlači, čereči, deli, i prodaje po novinama ko stigne. Ili tužilaštvo samo gleda slike, ili Ustav ne važi?!

Ekonomski moment u sadejstvu sa medijskim mnogo može pomoći. Ionako osiromašeni narod, samo malo uz pomoć MMF-a, Svetske banke ili EBRD, treba „pritisnuti“ do još većeg siromaštva, pa da običan Srbin kaže: „Ma j.... Kosovo, da mi proživimo ljudski, to je najvažnije“. A da li je najvažnije, da mi proživimo, a naša deca – kako se snađu? Zato je i primetan nagli porast afirmativnih priloga u medijima o Brozovoj vladavini, a od partizanskih filmova možete pobeći samo ako ugasite televizor. To se radi samo da se podsetimo „kako se lepo živelo u bratstvu-jedinstvu“. Za tren zaboravimo kako se taj lepi život pod Brozom završio.

Politički moment iako najvažniji dođe na kraju. To je onaj završni udarac grogiranom bokseru, u ovom slučaju našoj državi, a koji sledi nakon medijskog i ekonomskog drobljenja.

Status statusa

Da mnogo ne okolišamo. Geneza i vrlo mogući razvoj događaja oko Metohije i Kosova je ovakav:

1. Metohija i Kosovo su sporazumom, koji neki nazivaju kapitulacijom, potpisanim u šiptarskoj kafani „Evropa“, pored Kumanova predati na upravljanje međunarodnim političkim i bezbednosnim snagama, ma kako se one zvale. I „Evropa“ i „Kumanovo“ ovde imaju vrlo jasnu istorijsku simboliku (Za Kosovo-Kumanovo, a Evropa nema alternativu). Ovaj sporazum, ma kako bio loš, bio je utemeljen na kakvim-takvim diplomatsko-pravnim osnovama, a što se pre svega odnosi na Rezoluciju 1244 SB UN. Tadašnji nastup Slobodana Miloševića na televiziji, kada savetuje građane Metohije i Kosova da se ne uzbuđuju preterano jer je međunarodna zajednica obećala (i potpisala) da će ispuniti preuzete obaveze, mnoge je oterao u smrt i u nepotrebna stradanja. Naivno ili glupo, ocenite sami.

2. Nepunih 48 sati nakon potpisivanja Sporazuma, počinje nezapamćena odmazda šiptarskih bandi. Stotine Srba biva kidnapovano, pobijeno i masakrirano, a stotine hiljada proterano, stotine crkava porušeno a stotine hiljada kuća popaljeno i opljačkano. U tom trenutku država je morala proglasiti okupaciju, jer osim Srbije preuzete obaveze niko nije ispoštovao! Kako se stvari nisu bitno promenile ni do danas, država okupaciju može i sada mirne duše proglasiti i insistirati da se po Rezoluciji 1244 vrati predviđeni broj srpskih vojnika. Nije važno ko je na vlasti, jer država je iznad vlasti. To je jedini način da država pokaže ozbiljnost, pred međunarodnom zajednicom, a za ovakvu odluku ima pregršt argumenata i saveznika. De fakto, Metohija i Kosovo su okupirani deo naše zemlje. Proglašavanje okupacije je znatno legitimnija odluka nego pregovori o teritorijalnom poklonu Velikoj Albaniji.

3. Pošto, iskreno rečeno, na političkoj sceni Srbije nema snaga koje imaju ono što je potrebno da bi se već jednom okupacija nazvala pravim imenom, ući ćemo ili smo možda već ušli u jedan poguban ciklus pregovora o nečemu o čemu se ne sme pregovarati. Ne može se pregovarati o tome čije je Kosovo, čija je Metohija, Šumadija ili Banat. Ma ko da je na vlasti, mora poštovati Ustav Srbije, i tačka. Ko god dođe na vlast, zaklinje se da će poštovati Ustav. Gaženjem zakletve i Ustava, diskredituje sebe u bilo kakvim pregovorima, a i verovatno čini krivično delo.

Sve mi se čini da su se naši vrhunski političari upleli u to kolo. Možda oni misle da će kao u vicevima Srbin da nadmudri Amerikanca, Francuza i Engleza, ali ovo nije vic. Ovo je život. I to najmanje naš. Ovo je život koji mi krojimo našim unucima.

Deklarativno zaista izjavljuju da se „Srbija nikada neće odreći Kosova“, ali vreme donosi nekakve drugačije indicije. Navedena parola izgovorena iz usta naših top-političara sve više liči na „Živeo Prvi maj“, jer same reči ne završavaju posao. Štaviše, izjava Borisa Tadića Al DŽaziri, iako deklarativno, stavlja EU iznad Kosova i Metohije na listi prioriteta, ako dođe do uslovljavanja od strane MZ, a male su šanse da ne dođe.

A šta nam se želi podmetnuti pod „novim pregovorima“, ili „podelom“?

Ko deli?

Šiptarima ne pada na pamet da Srbiji daju bilo kakav ustupak, niti ih ko na to tera. Znači, u startu zaboravimo bilo kakvu dobru volju „druge strane“. Od njih se naprotiv samo mogu u dogledno vreme očekivati dalji teritorijalni zahtevi, kao Preševo na primer. S obzirom na to da bez oružane intervencije KFOR-a ne mogu ovladati severno od reke Ibra, njihov ustupak može biti odustajanje od „Severa“ što će KFOR i EULEKS pozdraviti, jer će uštedeti gomilu para i izbeći eventualne žrtve. U očima MZ opet će Šiptari ispasti dobri kooperativni momci. Srbiji će prepustiti oblast koju je ionako Fadilj Hodža dobio kao bratski poklon od drugova iz Beograda. Naši političari bi to proglasili velikim uspehom naše politike, diplomatije i sl., i nadasve veliki korak ka članstvu u EU, čime bi Kosovu omogućili isto, tj. članstvo, pa ćemo tamo u EU svi živeti srećno i zadovoljno u jednom velikom bratstvu-jedinstvu. Ionako se naša javnost driluje da pod „podelom Kosova“ podrazumeva da sever pripadne Srbiji, a čitava Metohija i Kosovo pride – Albaniji. Evropi bismo pokazali „kooperativnost“ a zauzvrat Evropa bi nas tapšala po ramenu, dok bi nam uši rasle i rasle. Tako bi Šiptari ostvarili ulogu kokoške iz zaglavlja ove priče, a mi ulogu praseta koje se žrtvuje, kako bi Evropa omastila brke.

Jedno je sigurno: uđemo li u bilo kakve kalkulacije u pogledu razgovora na temu čija je naša zemlja, a ne daj Bože i u nekakvo protivustavno kasapljenje naše nimalo lako stečene državnosti, Kosovo i Metohiju trajno gubimo (osim, možda opštine Leposavić).

Iako je ovo jedna preozbiljna tema za bilo kakvu improvizaciju, neka mi bude dozvoljeno da malo i ja odglumim kasapina svoje otadžbine. Predlog koji bi lako prihvatile sve balkanske zemlje bio bi da Metohija i pojas uz albansku granicu pripadne Srbiji, a da na Kosovu Šiptari ostvare svoju autonomiju. Albanija se ne bi bunila, jer već godinama izjavljuje kako kosovski proces teče nezavisno od nje. Nije valjda da foliraju? Ostale balkanske zemlje bi odahnule, jer bi prestala opasnost od formiranja Velike Albanije. Amerika bi slavila još jedan independence day (ne mora 4. jula) u čast oslobođenja od vekovnog srpskog ropstva. Cela Evropa bi plakala od sreće jer bi očas posla prigrlila čitav zapadni Balkan. Svi bismo postali bogati, lepi, visoki i plavi, oko nas bi samo letele konfete i šljokice.....

I na kraju, uskoro počinje prvenstvo sveta u fudbalu. Divna prilika da se u političkom životu, fudbalom obuzetom narodu, protne ponešto što bi inače moglo izazvati pažnju. Nadajmo se da to neće imati veze s Kosovom.