I opet Kosovo i opet "kvazikosovski kvaziizbori", i opet, dakle, Tamni vilajet

Sa jednom bitnom razlikom. Priča o Tamnom vilajetu je priča o zlatu. Kosovska priča, takođe tamna i takođe vilajet – priča je o životu. Svaki bi mistik ili neko sklon izučavanju alhemije rekao – isto je to. Šta je zlatnije od života? Život i zlato imaju, dakle, istu simboličku vrednost. Ako je alhemija stvaranje zlata od gvožđurije, kosovska bi alhemija bilo stvoriti život iz pepela, obrnuto procesu življenja i umiranja. Na Kosovu dakle treba stvoriti život tamo gde je već postojao, pa je ubijen, sravljen sa zemljom, srušen kao groblja što su srušena i već je toliko vremena prošlo da je ostao samo pepeo. Ili ga zaboraviti, i Kosovo i taj život tamo što pokušava da nastane opet po ko zna koji put, iz pepela.

Naravno, svaka rečenica ovog teksta trebalo bi da kaže, povodom izbora koje raspisuje kvazivlada kvazi-Kosova, da Srbi, onaj ostatak ostataka Srba tačnije, makar južno od Ibra - treba da izađe i da se bori, kao David protiv Golijata (na kraju priče David je, da podsetim, pobedio).

Ja ne znam odgovor na to pitanje, podrazumevaću da treba da izađu, ali ne bih dala sebi za pravo da bilo kome bilo šta poručujem. Uostalom, ne poručuje ni moja država. Ćuti, kao i uvek kad se dešava nešto važno. Podrazumevaću da treba da izađu na izbore zato što će u protivnom (južno od Ibra) živeti kao neko ludo pleme, van vremena, van sistema, van zakona – i to će značiti da će živeti kao glineni golubovi, kao zverčice koje nisu zaštićene zakonom protiv krivolova. Izumreće, jednostavno rečeno. A to izumiranje neće biti žrtva za neka kasnija pokolenja, neće biti ničega što će se iz ove žrtve roditi – biće to besmislena žrtva, kao kad čovek izgubi živce pa uzme i pobije porodicu, zadavi kuče i na kraju puca sebi u glavu. Ta će, dakle, žrtva biti besmislena i biće greh, a ne mučeništvo iz kojega bi nešto kasnije i važnije trebalo da se rodi.

Na severu, osim što sve češće nekome u drvorištu pred kućom ili pod prozorom eksplodira bomba – nema ničeg novog. Onima koji agituju za izbore neko tu i tamo zapali kola, i to se završi na tome.

Na severu, osim što sve češće nekome u drvorištu pred kućom ili pod prozorom eksplodira bomba – nema ničeg novog. Onima koji agituju za izbore neko tu i tamo zapali kola, i to se završi na tome. Ukoliko izborna mesta budu i otvorena – neko se setio da to bude u policijskim stanicama. Gotovo niko, ako ja poznajem sever, neće biti lud da ode u policijsku stanicu da glasa „za šiptarske izbore“. Sever ostaje priča za sebe, branik (bez ironije) i gromobran za onaj ostatak ostataka Srba južno od Ibra.

Južno od Ibra ima oko desetak nekakvih organizacija, stranaka, ogranaka srpskih stranaka koje se prijavljuju pod lažnim imenom, prave se da su grupe građana a zapravo su SNS ili SPS, svi sem DSS-a (ukoliko nisam pogrešno informisana) i svi zajedno konkurišu prošlogodišnjim pobednicima liberalima.

Za razliku od prošle godine, osim nešto malo raštrkanih grupica građana koje su ličile na svet zatečen u kakvoj kafani i na brzinu regrutovan da predstavlja nešto, a da ni sam nije znao šta – ove se godine pojavila i jedna lista za koju, priča se, država želi da pobedi prošlogodišnje liberale. I ne samo naša država, nego i izgleda međunarodna zajednica. Ima tu joj jedna začkoljica relativno poznata nama koji sve to gledamo sa velike udaljenosti koja se ne ogleda samo u kilometrima nego i u svesti, životu, shvatanju tog života – mnogo smo daleko, hteli mi to da priznamo ili ne – od našeg Kosova. To je lista koju predvodi doktorka Rada Trajković (jeste, na njenoj sam strani u ovoj priči, verujem i nadam se da je to ispravno i ne želim da pišem u šiframa).

Za razliku od prošle godine, osim nešto malo raštrkanih grupica građana koje su ličile na svet zatečen u kakvoj kafani i na brzinu regrutovan da predstavlja nešto, a da ni sam nije znao šta – ove se godine pojavila i jedna lista za koju, priča se, država želi da pobedi prošlogodišnje liberale.

A evo u čemu se ogleda gorepomenuta „začkoljica“. Tači koji nam nije mio i koji je čak šta više poznat po tome što je činio zločine nad Srbima – kao jedan od stubova svoje vlasti (a ljulja se i to ozbiljno) čuva onu šačicu nesvesnih Srba koji sebe zovu liberalima. Liberali grade puteve Tačijevim novcem po jugu Kosova (u srpskim sredinama) i to je lepo. Kada jednog dana Srbi odu s Kosova, kad nestanu, rasele se a ono staro pomre – putevi ostaju Albancima. Doprinos liberala se dakle ogledao u tome što su albanskim novcem gradili Albancima infrastrukturu na teritoriji koju Albanci smatraju svojom. Osim toga, njihov je doprinos i u prisustvu, za potrebe slikanja, jednoj fotografiji koja treba da nam prikaže multietniku. Srbe, u vidu liberala na Kosovu, naime predstavljaju ljudi koji nisu svesni ili ih ne zanima šta rade, a osim toga – to je svet koji slabo govori srpski. I kako će taj svet čuvati baštinu, a ni jezik nije baštinio, jer ga je zagubio negde u asimilaciji koja je trajala toliko dugo da se više niko ne seća kada je sve počelo. Pre ratova, davno.

Dakle, ako već mora neko da predstavlja Srbe južno od Ibra – neka to bude neko ko ume da čita i piše na srpskom. Neko ko ide u manastire (a ne za potrebe slikanja) i ko ima odgovornost prema državi Srbiji jer za državu Srbiju i radi. Neka to bude neko ko je sačuvao kako je znao i umeo ono malo srpskih institucija na Kosovu, odnosno u Metohiji – tamo gde Srbija odavno ne zalazi. To su oni domovi zdravlja i seoske ambulante gde se Srbin obraća svom lekaru na srpskom, to je ona „sad ga ima – sad nema“ igra sa telefonima, to je na kraju decentralizacija koju, da nisu podržali ti sa liste doktorke Trajković – ne bi bilo opštine Gračanice. A gde bi onda bili Srbi iz Gračanice i Prištine i svih onih sela okolo koji su se sklanjali od pogroma i našli utočište tu – gde se njima bavi neko ko razume jezik politike. To je prošle godine pokušao Momo Trajković, bez podrške države koja je nepošteno i ispod žita podržavala Tačijeve liberale. A to je ove godine Rada Trajković.

Ako već mora neko da predstavlja Srbe južno od Ibra – neka to bude neko ko ume da čita i piše na srpskom.

I na kraju, ni ja ne volim da Srbi izlaze na izbore neke uistinu kvazidržave čija je vlada sačinjena od kriminalaca koji su nam oteli deo zemlje. Ne volim i ježi me pomisao da budem manjina u sopstvenoj državi. Misliću to čak i ako neki srpski predsednik novi ili aktuelni toliko poludi pa prizna Kosovo – ja ga neću priznati. Ali da bi živeo, moraš prvo umreti (da parafraziram Jevanđelje po Mateju), a umreš tako što prihvatiš poraz. Onda ustaneš, pogledaš oko sebe, kuća ti je srušena, ali ti tražiš kamenje, drva, tražiš materijal od kojeg ćeš početi polako da obnavljaš. Ili tako, ili te neće biti. E tako i tamo, južno od Ibra. Neka Srbi koji govore srpski zidaju kuće Srbima povratnicima. I škole, gde će im deca učiti srpski, a ne neku mešavinu bošnjačkog i ostalih novonastalih jezika.