I pobeda je ovde tužan kraj

Sve u svemu, prizor ne baš podsticajan.

DŽ. M. Kuci

I nema pobede. Reč je, naravno, o izlasku Srba na „kosovske“ izbore. Pre nego što objasnim zbog čega i pobeda malobrojnih Srba na ovim izborima sluti na poraz na jednom višem i dugoročnijem planu, pokušaću da objasnim navodnike koje uvek koristim kada nešto nazovem „kosovskim“. Zašto je u mojim tekstovima sve „kosovsko“ (a koje se odnosi na albansko) pod navodnicama? Zbog toga što sam jednom, ne sećam se tačno gde i od koga, čula kako su Srbi izgubili ratove, između ostalog ili na prvom mestu – na polju jezika. Jezikom su gubili teritorije i jezikom pokazivali, možda čak i nesvesno (mada sve manje verujem da se išta slično moglo raditi bez namere i slučajno) da se odriču određenih delova svoje zemlje ili, još gore, ljudi sa određenih područja, pa smo se tako podelili na „kosovske“, „prekodrinske“ i ko zna koje još sve Srbe... Naime, nisu to što se dešavalo 15. novembra bili „kosovski“ izbori, kao što institucije koje su albanske a na teritoriji su Kosova nisu „kosovske institucije“. Kosovska je institucija i Klinički centar u Kosovskoj Mitrovici, i Dom zdravlja Gračanica, i Univerzitet proteran iz Prištine u jednu palanku. I Srpska pravoslavna crkva je na Kosovu – „kosovska institucija“. Dakle, na samom početku poklonili smo pridev „kosovski“ Albancima i tako se jezikom odrekli Kosova.

Ali o ovome o čemu sam upravo započela – ne vredi više ni pisati. „Kosovski izbori“, „kosovske institucije“ i sve drugo što je kosovsko a nije srpsko već se duboko uvrežilo u govor, nema medija u Srbiji koji te stvari ne naziva tim imenima i rat je u jeziku, kao i na mnogim drugim poljima – nažalost izgubljen.

Tema teksta trebalo bi da budu izbori. Mislila sam, i još uvek mislim, da je situacija „na terenu“ takva da su Srbi južno od Ibra morali da izađu u što većem broju na te izbore koji jesu bili nefer, koji su bili teški za Srbe jer ih nije podržala ni Srbija niti su sami sebe podržali i bili složni i, sa tugom, može da se konstatuje da su jedinu (finansijsku i svaku drugu) pomoć dobili od Prištine, i da je ta pomoć bila namenjena samo onim Srbima koji su se već pokazali lojalni ovoj „kosovskoj“ državi u nastajanju. Vlada u Beogradu ih je, sa svoje strane, unapred odbacila, zastrašivala i ne samo što ih nije podržala – ponašala se kao da ih se odriče.

Međutim, u nedelju su Srbi na Kosovu učestvovali na izborima u dovoljnom broju i svima „upućenima“ jasno je da je pokušaj države Srbije da se ovi izbori bojkotuju bio promašaj. Nakon ovih izbora započinje i zvanično ulaženje Srba u „kosovske institucije“. Takođe, političke „ispostave“ države Srbije na Kosovu počeće da odumiru. Neće biti razloga da se one više finansiraju iz budžeta Vlade Srbije, a srpske političke stranke neće želeti da po Kosovu traće svoj novac. Kao ni Rusi svoj. Ili eventualno Kinezi. Doduše, možda će svi oni, taj svoj novac, pametno ulagati u neke poslovne varijante sa građanima Kosova i „kosovskim institucijama“.

Ipak, u izjavama srpskih zvaničnika, kao i u zvaničnim srpskim medijima rezultati ovih izbora će se predstaviti sasvim drugačije. Tvrdiće se da su Srbi bojkotovali izbore i da je većina Srba na Kosovu danas pokazala „lojalnost“ državi Srbiji i da će država Srbija sigurno odbraniti Kosovo svim „legitimnim i raspoloživim“ pravnim i diplomatskim sredstvima.

U svakom slučaju, na Kosovu će sada početi ustoličenje „legitimnih“ predstavnika Srba koji žele da se srpska manjina integriše u to novo „kosovsko društvo“. Takvih će biti sasvim dovoljno da ova bolna i gubitnička (ali pod anestezijom) integracija započne. Počeće emitovanje emisija na srpskom jeziku na „kosovskoj televiziji“ (RTK), radiju, ili objavljivanje tekstova u štampanim i elektronskim medijima. Biće novca i podrške vlade iz Prištine i međunarodnih donatora projektima takve vrste, projektima integracije Srba u „kosovsko društvo“.

Naravno, neće se mnogo u tim emisijama ili objavljenim tekstovima govoriti o neobnovljenim pravoslavnim svetinjama ili o onim „spomenicima hrišćanske kulture“ koji propadaju. Neće ni o sudbinama otetih i izbeglih Srba. Neće se ni proces povratka izgnanih Srba nametati kao jedan od izazova i ciljeva ove mlade i moderne demokratske države.

Ipak, već prema ko zna čijim i kakvim potrebama, u „kosovskim medijima“ će se plasirati informacije o konkretnim slučajevima višegodišnje manipulacije države Srbije novcem koji je bio namenjen srpskim nesrećnicima koji su na Kosovu opstajali. Počeće i sve pažljivije da se gradi „medijski profil“ lojalnog srpskog građanina Kosova, koji više nema razloga da veruje obećanjima iz Srbije, a promovisaće se značaj uključivanja Srba u javni i kulturni život Kosova.

Naravno, teško da će bilo šta od svega ovoga biti dovoljan razlog da političari u Srbiji, kao branitelji državotvornosti Srbije i njenih demokratskih vrednosti, promene pesmicu o Kosovu koju pevaju poslednjih 10 godina. Takođe, srpska „građanska i intelektualna elita“ neće imati interesovanja, a ni hrabrosti da bilo koga iz bivše ili aktuelne vlasti smisleno (tj. argumentovano) i otvoreno poziva na odgovornost zbog krađa, laži i zaluđivanja ljudi na Kosovu tokom poslednjih 10 godina.

Na kraju, red je da priznam, ovo mračno proročanstvo proizvod je moje prepiske sa jednim prijateljem koji je trenutno u Njujorku, a koji je, pošto poznaje Kosovo „kao svoj džep“ isprva kao i ja bio za izlazak Srba na „kosovske“ izbore, da bi nakon što je do njega stigla vest o smrti patrijarha Pavla započeo jedno razmišljanje o kraju sveta, koje je i mene zapitalo – da li je ispravno i da li sam imala prava da se „zalažem za izlazak Srba na izbore“ – kao da ja uopšte znam, sem ono malo što sam od Kosova videla, ko je u pravu a ko greši od svih tih struja i ubeđivača na koje sam imala prilike da naletim.

Da ne bih tekst završila pričom o „smaku sveta“, pokušaću da nabrojim ono malo dobrih strana izlaska Srba na izbore. U nedelju uveče, iako je na čitav događaj pala jedna tamna senka smrti patrijarha Pavla koju su mnogi doživeli kao „znak“ jer se zbila baš na taj dan – mnogi su Srbi južno od Ibra slavili.

„Dobili smo Gračanicu, Klokot, Ranilug“, javljali su telefonom, „Borba je za Štrpce“. Neko je bio ljut na izveštača B92 koji je rekao kako je Štrpce „nažalost izgubljeno, kao posledica pretnji nekih radikala koji su sprovodili u delo ono čime je Srbe zastrašivalo Ministarstvo za KiM“. Bio je ljut, taj moj sagovornik, jer kaže, „nismo još uvek izgubili, neka ne demorališu narod unapred“.

Izgubili smo Novo Brdo.

Izgubili smo i ono malo sloge što je postojala među Srbima sa Kosova. Sever i jug su podvukli jednako jaku granicu na Ibru kakvu je 1999. podvukao francuski KFOR, a koja je u onim vremenima sačuvala Srbe sa severa od najezde „varvara“.

Nekoliko meseci pre nego što će se kandidovati za gradonačelnika Gračanice Momo Trajković pričao mi je o nekoj „novoj klasi kosovskih Srba koji razmišljaju šiptarskim mozgovima i koji će, ako država Srbija nastavi sa svojom kampanjom protiv svakog učešća Srba u ‘kosovskim institucijama', na kraju ostati jedini legitimni predstavnici Srba sa Kosova“. Ne znam da li je to tačno, ne poznajem Srbe koji misle šiptarskim mozgovima, možda čak i ne znam šta to tačno znači – ali verujem da se odnosi na ono goreopisano integrisanje koje će biti potpuno. Zahvaljujući Republici Srbiji, na prvom mestu.

To nije ni nalik onome o čemu smo čitali diveći se veštini despota Stefana Lazarevića, mada bi bilo lepše i lakše misliti da jeste. Ne može se sačuvati zemlja autističnim odbacivanjem stvarnosti, ma kako Srbima bio nemio pojam „prihvatiti stvarnost“. Ali, i to prihvatanje stvarnosti bi trebalo da bude strategija, a ne poneki usamljeni pokušaj koji se uglavnom završi fijaskom.

Na kraju, dopustiću sebi da tekst završim jednim citatom iz knjige mog novog omiljenog pisca DŽ. M. Kucija Iščekujući varvare koju često listam. Ovde se radi o jednom službeniku na graničnom području, negde u Africi, u nekoj koloniji koja misli da je na udaru varvara – a varvara niotkuda. Ova slika podseća me na grupice Srba (međusobno zavađene) koje špartaju Kosovom vođene „pukovnicima“ koji su izgubili kompase.

„... Ljudi umorni, mamurni posle sinoćnje terevenke, vuku se za nama... Pozadi su tovarni konji i kola sa bačvama s vodom, namirnice i teža oprema... Sve u svemu, prizor ne baš podsticajan: kolona jaše u neredu, neki ljudi su gologlavi, drugi nose konjaničke kacige iskićene perjem, ostali proste kožne kape... Sve u svemu, prizor ne baš podsticajan.“