I posle rezolucije – Kosovo

Neki drugi, opet, ovih dana pišu kako je i dobro, na kraju krajeva, što je Srbija promenila tekst rezolucije, jer će sada, kažu, Srbija umesto da bude problem – biti deo rešenja. Neće se više svađati sa svetom, razgovaraće sa Prištinom o tehničkim pitanjima i možda će to, tako oni kažu, biti bolje za Srbe na Kosovu. Možda Srbi neće morati da odlaze sa Kosova ako njihova država napokon počne da brine o njima na način koji taj toliko željeni  svet smatra legitimnim – a ne „paralelnim“ (poput srpskih institucija).

Od srpskih političara sa Kosova jedni kažu da je to što je srpsko - briselska rezolucija prihvaćena u UN - jako dobro, nadaju se da će to poboljšati kvalitet života njihovih sunarodnika na tom mestu, najavljuju pregovore sa kosovskim Albancima, raduju se što više nisu u neprijatelsjkim odnosima sa EU i SAD. Drugi kažu da je Srbija upravo priznala nezavisno Kosovo. I ponovo su, kao i više puta do sada, i jedni i drugi u pravu.

Srbija jeste, na određen način, priznala nezavisno Kosovo. Ali Srbija nije to uradila 9 septembra 2010. Srbija je to uradila još onda kada je odobrila dolazak Euleks-a, misije koja u svojim „aims“ ima implementaciju novonastale države. Uradila je to ponovo kada je izmestila koordinaciona tela MUP-a Srbije sa Kosova, pa tako građani Kosova više ne mogu da vade svoja lična dokumenta na Kosovu. Uradila je to i kada je javno upozoravala Srbe da ne izađu na kosovske izbore, a sa druge strane davala signal Srbima južno od Ibra da izađu, pošteno, jer ona, Srbija, ne zna šta bi sa njima u slučaju da oni zaista odbiju da učestvuju u sistemu nove „republike“. Pa možda i još ranije. Možda još onda kada je rešila da ne iskoristi svoje pravo na povratak onih vojnika i policajaca koje joj je bilo zagarantovano rezolucijom 1244, na koju se onoliko često pozivala. Možda je to bilo u martu 2004 ili možda još u junu 1999... A možda Srbija nema svoje Kosovo još od 1974 ili 1981...

Svaki put su oni Srbi sa Kosova koji su upozoravali da ih se Srbija odriče - bili u pravu. Bili su u pravu rezignirani, bili su u pravu i oni koji su, uprkos svemu, tražili način da opstanu - makar se taj način i ne dopadao nekima koji bi da brane Kosovo mačem, a kada ne može mačem - onda rečima, sa pristojne razdaljine. Bili su u pravu jer, ispostaviće se, njihova država ne može da vodi računa o njima. Oni su deo projekta, kao i država uostalom, i u sklopu tog projekta se živi ovako kako se živi. Srbija je tesna za sve svoje sadašnje i buduće „regione“. Nema mesta za Kosovo. Ono se, ionako, još nešto pre ove „kapitulacije“ ili „otrežnjenja“ – Kosovo je postalo stilska figura a ne ime dela države. Postalo je „najskuplja srpska reč“, „najveća srpska prevara“ postalo je „kamen oko vrata“ našoj diplomatiji i „duhovna vertikala“ i dok se pričalo da li je važnija teritorija ili ljudi, postalo je jasno da nisu više važni ni ta teritorija, ni ti ljudi, i da Kosovo postaje misao, ideja. Postaje nešto za šta se niko u Beogradu, ukratko, neće boriti ni na jedan način, nego nešto o čemu će Beograd pričati. Sve dalji od tog mesta, sve dalji od tih ljudi i samim tim – sve dalji i od te misli i te ideje za koju se „bori“.

Ali, iako su u pravu oni kojima ova naizgled velika promena srpske politike prema Kosovu (a i prema sebi samoj) nastala menjanjem rezolucije liči na posredni način da Srbija prizna Kosovo (i odrekne se sebe) ne bi trebalo nad Kosovom držati opelo. Trebalo bi ga možda pogledati onakvog kakvo jeste, bez lažnih predstava koje su bile deo jedne demagogije, kojom je vlast obmanjivala Srbe sa Kosova i one kojima je do Kosova stalo. Videti ga onakvog kakvo je stvarno, izdržati taj prizor i onda reći „ne odustajemo od njega“. Ne od onog iz pesama, ne mitskog i herojskog, nego ne odustajemo od njega slomljenog, umornog i u velikoj meri već tuđeg, ali ne krivicom Vuka Jeremića nego jer je i to deo projekta.

Ako za čas prestanemo sa raspravom, lišimo se zadovoljstva naknadne pameti (da ćemo pisati rezoluciju sa Briselom, pretpostavljao je svako ko je makar malo pratio priču) i ako pokušamo da sagledamo projekat kojeg smo deo, hteli ili ne, sa Tadićem ili sa nekim drugim, sa tim i takvim Kosovom ali i bez Kosova – videćemo da nije gotovo. Nije gotovo, u ovoj priči nema tako brzih završetaka. Nećemo biti zadovoljni ni mi ni Albanci, mi - jer smo nešto izgubili, oni - jer nisu dobili to što smo mi izgubili. I jer negde znaju da to što bi želeli, nekako ne biva i da neće ni dobiti, jer im nedostaje ono drugo, što se takođe ne dobija na pregovorima ni pod pritiskom najvećih sila - ne dobija se tako država, ni pravo na nju, ni prošlost se ne dobija, može da se otima - ali opet ne pripada. Znaju to i oni. I mi nećemo stići ni da se nakomentarišemo rezolucije, a ukazaće se jedan drugi problem. Stariji od rezolucije. To je sever Kosova i rešenost Albanaca da ga integrišu u svoj „sistem“, naša volja i volja Srba sa severa da na to ne prstanu, pretnja sukobima, slike onog mosta u Mitrovici, specijalna policija koju najavljuje Bajram Redžepi i koja „diskretno“ patrolira severom, priča o modelu Z4 i Republici Srpskoj Krajini, loše asocijacije na „široku autonomiju“, ukratko, Kosovo.